Отворите главни мени


Ново краљевство или Египатско царство је период египатске историје између 16. века п. н. е. и 11. века п. н. е., који обухвата осаманаесту династију, деветнаесту династију и двадесету династију. Помоћу методе радиокарбонског датирања утврђено је да је тачан тренутак настанка Новог краљевства између 1570. п. н. е. и 1544. п. н. е.[1] Њему претходи Средње краљевство, а после њега следи Трећи прелазни период.[2][3] За време Новог краљевства Египат је извршио своје највеће територијално проширење. Он се проширио на југ до Нубије, а задржао територије на Блиском истоку. Египатска војска се борила са Хетитима за територију данашње Сирије.[4]

Гранитна скулптура фараона Тутмоса III која се налази у Музеју у Каиру.
Територија Новог краљевства за време Тутмоса III

Један од најпознатиојих фараона Новог краљевства је био Аменхотеп IV, који је променио своје име у Акхенатон, у част бога Атона. Његов атонизам неки сматрају првом монотеистичком религијом. Акхенатонова религијска револуција се често наводи као разлог због ког је он избрисан из египатске историје. За време његове владавине, у египатској уметности се појавио нови стил. Још један познати фараон је Рамзес II („велики“), који је повратио територије данашњег Израела, Либана и Сирије, које је Египат контролисао за време осамнаесте династије. Рамзес II је био познат по великом броју деце. Гроб који је изградио за своје синове, у Долини краљева, је највећа је гробница у Египту. Још два значајна фараона су били краљица Хатшепсут и Тутмос III. Краљица Хатшепсута се бавила развојем спољне трговине. Тутмос III („египатски Наполеон“) увећао је египатску војску, и управљао њом веома успешно.

Каснији део овог периода, под 19. и 20. династијом (1292–1069. п. н. е.), исто тако је познат као Рамесидни период. Назив потиче од имена 11 фараона који су имали име Рамзес, по Рамзесу I, оснивачу 19. династије.[4]

Вероватно као резултат стране владавине Хикса током Другог средњег периода, Ново Краљевство је осведочило Египатски покушај да створи тампон између Леванта и Египта, и за то време Египат је достигао свој највећи територијални обим. Слично томе, у респонсу на веома успешне нападе из 17. века током Другог средњег периода моћног краљевства Куш,[5] владари Новог краљевства осећали су се примораним да се прошире на делеки југ у Нубију и да држе широке територије на Блиском истоку. На северу, египатске армије су се бориле против хетитских армија за контролу на данашњом Сиријом.

Садржај

Осамнаеста династијаУреди

 
Златна маска Тутанкамонове мумије

Оснивачем 18. династије, која је означила почетак Новог краљевства, сматра се фараон Ахмосе I Он протерује Хиксе из Египта, успоставља добро организовану државу, те ратује у Нубији. Наслеђује га син Аменхотеп I, који је завршио освајање Нубије, те модернизовао и реформисао војску. Он и његова мајка су поштовани након смрти. Тутмос I, његов војсковођа и наследник провео је већину своје каријере ратујући и освајајући, а многи сматрају да је управо он први фараон који је сахрањен у Долини краљева код Тебе, у гробници уклесаној у стену.

Смрћу његовог наследника Тутмоса II, који је кратко владао, његова кћи Хатшепсут приграбила је власт. Будући да је легитимни наследник, Тутмос III, био врло млад, она је владала уместо њега. Показивала се одевена као мушкарац, а њена владавина је обележена мирољубивом спољном политиком те изузетним грађевинским потхватима. Водила је и поморску експедицију у Пунт, с које је довела егзотичне животиње и биљке, нпр. мајмуне и тамјан. Њена смрт довела је на престо њеног посинка Тутмоса III, који је био највећи ратник у египатској историји, генерал који никада није изгубио битку те велики освајач и организатор. За време његове је владавине египатско царство постало веће него икада пре али и касније, а распростирало се од данашње Либије до Сирије. Своје је битке овековечио у Свечаној дворани Амоновог храма у Карнаку.

Аменхотеп II познат је по својој изузетно занимљивој гробници у Долини краљева те успешним војним подухватима. Његов унук, Аменхотеп III, син фараона Тутмоса IV био је велики фараон градитељ за време чије владавине је Египат доживео највеће богатство, просперитет и раскош. То је било доба с ретким ратовима и подизањем великих кипова те храмова као што је Луксорски храм.

Његов наследник Аменхотеп IV, који касније мења име у Ехнатон, напушта дотадашњи главни град Тебу и гради нову престоницу коју је назвао Акхетатон, а данас је позната као Амарна. Напустио је традицију и верски систем који је поштовао много богова, и увео једног бога - сунце, Атона којег је славио заједно са својом породицом (прва појава монотеизма у историји). Земља је била у великој кризи, а бројни територијални губици раније освојених подручја, фараона чини се нису занимали. Његове реформе су укинуте убрзо након његове смрти (вероватно су га отровали египатски традиционалисти), а престоница је враћена назад у Тебу.

Екнатона највероватније наслеђује његова жена Нефертити, која је можда владала као слабо познати фараон Сменкхара, а након ње на престо долази деветогодишњи Тутанкамон. Због његовог изразитог младог доба у његовим су одлукама велику улогу имали његов везир Ај, те војсковођа Хоремхеб. Његова је владавина била краткотрајна, значајна по томе што је враћена стара религија, а држава се почела опорављати од епизоде Амарне. Умро је изненада, када му је било само 19 година, а неки сматрају да је убијен. Наследио га је његов дворјанин Ај, а њега заповедник војске Хоремхеб, који је укинуо амарнски монотеизам и Египту вратио стару славу и сјај.

 
Рамзес II као победник битке код Кадеша, Абу Симбел

Деветнаеста династијаУреди

 
Велики храм Рамзеса II. у Абу Симбелу
 
Портрет Рамзеса III из његове гробнице у Долини краљева код Тебе

Оснивач нове 19. династије је Рамзес I, којег је наследио много значајнији син Сети I, велики ратник и градитељ. Ниједан фараон пре или после није надмашио квалитет уметности која је остварена током Сетијеве владавине.

Рамзес II, познат и као Рамзес Велики, Сетијев син и наследник, постао је највећи египатски фараон. Владао је египтом 67 година, саградио бројне гигантске споменике и храмове, водио успешне ратове са суседним народима те имао преко 100 деце и 200 жена.

Наследио га је његов 13. син Меренптах, који је био већ прилично стар кад је завладао, будући да је његов отац владао изузетно дуго. Меренптахова је смрт обележила раздобље борбе за власт.

Двадесета династијаУреди

Измењују се фараони који кратко владају. Стање се донекле смирило када је на власт дошао Сетнат, оснивач 20. династије. Рамзес III, његов син и наследник, успешно је ратовао против бројних народа који су покушали да освоје Египат. Убијен је у Харемској завери. Фараони који су га наследили углавном су неважни и њихова је владавина испуњена даљим слабљењем земље.

Последњи од тих фараона, Рамзес XI, био је задњи фараон раздобља Новог краљевства. Његовом је смрћу завршила најславнија и најпознатија ера египатске историје.

Хронологија Новог краљевстваУреди

Рамзес XIРамзес XРамзес IXРамзес VIIIРамзес VIIРамзес VIРамзес VРамзес IVРамзес IIIСетнакхтеТусретСиптахСети IIАменмесМернептахРамзес IIСети IРамзес IХоремхебАј (фараон)ТутанкамонСменкхареЕхнатонАменхотеп IIIТутмос IVАменхотеп IIХатшепсутТутмос IIIТутмос IIТутмос IАменхотеп IАхмос IДвадесета египатска династијаДеветнаеста египатска династијаОсамнаеста египатска династија 

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Christopher Bronk Ramsey et al., Radiocarbon-Based Chronology for Dynastic Egypt, Science 18 June 2010: Vol. 328, no. 5985, pp. 1554–1557.
  2. ^ Bonnet, Charles (2006). The Nubian Pharaohs. New York: The American University in Cairo Press. стр. 142—154. ISBN 978-977-416-010-3. 
  3. ^ Diop, Cheikh Anta (1974). The African Origin of Civilization. Chicago, Illinois: Lawrence Hill Books. стр. 219—221. ISBN 978-1-55652-072-3. 
  4. 4,0 4,1 Shaw, Ian, ур. (2000). The Oxford History of Ancient Egypt. Oxford University Press. стр. 481. ISBN 978-0-19-815034-3. 
  5. ^ Alberge, Dalya. „Tomb reveals Ancient Egypt's humiliating secret”. The Times. London. Приступљено 14. 6. 2017. [Претплата неопходна (помоћ)]. 

ЛитератураУреди

  • Shaw, Ian, ур. (2000). The Oxford History of Ancient Egypt. Oxford University Press. стр. 481. ISBN 978-0-19-815034-3. 
  • Diop, Cheikh Anta (1974). The African Origin of Civilization. Chicago, Illinois: Lawrence Hill Books. стр. 219—221. ISBN 978-1-55652-072-3. 
  • Bonnet, Charles (2006). The Nubian Pharaohs. New York: The American University in Cairo Press. стр. 142—154. ISBN 978-977-416-010-3. 
  • Bierbrier, M. L. The Late New Kingdom In Egypt, C. 1300-664 B.C.: A Genealogical and Chronological Investigation. Warminster, England: Aris & Phillips, 1975.
  • Freed, Rita A., Yvonne Markowitz, and Sue H. d’Auria, eds. Pharaohs of the Sun: Akhenaten, Nefertiti, Tutankhamun. London: Thames & Hudson, 1999.
  • Freed, Rita E. Egypt's Golden Age: The Art of Living In the New Kingdom, 1558-1085 B.C. Boston: Museum of Fine Arts, 1981.
  • Kemp, Barry J. The City of Akhenaten and Nefertiti: Amarna and Its People. London: Thames & Hudson, 2012.
  • Morkot, Robert. A Short History of New Kingdom Egypt. London: Tauris, 2015.
  • Radner, Karen. State Correspondence In the Ancient World: From New Kingdom Egypt to the Roman Empire. New York: Oxford University Press, 2014.
  • Redford, Donald B. Egypt and Canaan In the New Kingdom. Beʾer Sheva: Ben Gurion University of the Negev Press, 1990.
  • Sadek, Ashraf I. Popular Religion In Egypt During the New Kingdom. Hildesheim: Gerstenberg, 1987.
  • Spalinger, Anthony John. War In Ancient Egypt: The New Kingdom. Malden, MA: Blackwell Pub., 2005.
  • Thomas, Angela P. Akhenaten’s Egypt. Shire Egyptology 10. Princes Risborough, UK: Shire, 1988.
  • Tyldesley, Joyce A. Egypt's Golden Empire: The Age of the New Kingdom. London: Headline Book Pub., 2001.
  • Wood, Jonathan. R. and Hsu Yi-Ting, An Archaeometallurgical Explanation for the Disappearance of Egyptian and Near Eastern Cobalt-Blue Glass at the end of the Late Bronze Age, Internet Archaeology 52, 2019. Internet Archaeology
  • Dodson, Aidan Mark. 2001. “Third Intermediate Period.” In The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt, edited by Donald Bruce Redford. Vol. 3 of 3 vols. Oxford, New York, and Cairo: Oxford University Press and The American University in Cairo Press. 388–394.
  • Kitchen, Kenneth Anderson. [1996]. The Third Intermediate Period in Egypt (1100–650 BC). 3rd ed. Warminster: Aris & Phillips Limited.
  • Myśliwiec, Karol. 2000. The Twighlight of Ancient Egypt: First Millennium B.C.E. Translated by David Lorton. Ithaca and London: Cornell University Press.
  • Porter, Robert M. 2008. A Network of 22nd-26th Dynasty Genealogies, JARCE 44, 153-157.
  • Taylor, John H. 2000. “The Third Intermediate Period (1069–664 BC).” In The Oxford History of Ancient Egypt, edited by Ian Shaw. Oxford and New York: Oxford University Press. 330–368.
  • Emberling, Geoff (2011). Nubia: Ancient Kingdoms of Africa. New York, NY: Institute for the Study of the Ancient World. стр. 10. ISBN 978-0-615-48102-9. 
  • Mokhtar, G. (1990). General History of Africa. California, USA: University of California Press. стр. 161—163. ISBN 978-0-520-06697-7. 
  • Emberling, Geoff (2011). Nubia: Ancient Kingdoms of Africa. New York: Institute for the Study of the Ancient World. стр. 9—11. ISBN 978-0-615-48102-9. 
  • Silverman, David (1997). Ancient Egypt. New York: Oxford University Press. стр. 36—37. ISBN 978-0-19-521270-9. </ref>

Спољашње везеУреди