Википедија

Султанија Нурбану

Sultanija Nurbanu (tur. Nûrbanû Sultan; 1525—1583) била је жена султана Селима II.[1][2][3] Она је била мајка султана Мурата III кога је родила 1546. године и султанија близнакиња Исмихан и Геферхан које је родила 1544. године. Нурбану спада у најмоћније жене Османског царства и једна је од представница „султаната жена” .

Nurbanu
Grobnica sultanije Nurbanu je locirana u mauzoleju njenog muža sultana Selima II u Istanbulu, Turska.
Puno imeSultanija Afife Nurbanu
Datum rođenjaOktobar-Decembar1530
Mesto rođenjaParos
Mletačka republika
Datum smrti7. decembar 1583.
Mesto smrtiIstanbul
Osmansko carstvo
DinastijaVenije
OtacNikolo Venije
MajkaViolanta Bafo
SupružnikSelim II
PotomstvoMurat III
Ismihan
Gevherhan
Valide sultanija
Period1574—1583
PrethodnikSultanija Mihrimah
NaslednikSultanija Safije
Sultanija Osmanskog carstva

Теорије о пореклу уреди

Постоји неколико теорија о етничким коренима Нурбану, од којих ниједна није општеприхваћена:[4]

Јеврејско порекло уреди

Турски историчар Ахмет Рефик веровао је да је јеврејског порекла,[5] а ту тврдњу су подржавали још неки турски историчари.[6]

Сесилија Венијер-Бафо уреди

1900. Емилио Спањи је тврдио да је била венецијански патрициј, ћерка Никола Венијера и Виоланте Бафо, отете на Паросу када ју је заробио османски адмирал Хајредин Барбароса у Трећем османско-венецијанском рату. Сама султанија би често говорила да је венецијанског патрицијског порекла, али никада није именовала своју породицу.[7] Мишљење да је Нурбану Султан била Сесилија Венијер-Бафо следио је и Франц Бабингер у свом чланку о Нурбану султанији за Дизионарио Биографицо дегли Италиани.[8]

Кале Картаноу уреди

1992. Б. Арбел оспорио је став да је Нурбану млетачког порекла. За њега је највероватнија теорија да је она била Гркиња са Крфа по имену Кале Картаноу.[7]

Рани живот уреди

Нурбану за коју се говорило да се истиче у палати својом лепотом и изванредном интелигенцијом, послана је у Конију као једна од девојчица из харема шехзаде Селима 1543[4].

Са њим је имала сина и неколико ћерки:

  • Мурат III (04.07.1546 — 16.01.1595): дванаести османски султан.
  • Султанија Гевхерхан (1544 — 1624): удата први пут 1562. за Пијале-пашу (умро 1578), удата 1579. године за Џерах Мехмед-пашу (умро 1604). Из првог брака је имала сина Мустафу и ћерке Атике и Фатму, а из другог брака сина Салиха и ћерку Хатиџе.
  • Султанија Исмихан (1545 — 08.08.1585.): удата 1562. за Мехмед-пашу Соколовића (убијен 1579), удата 1584. за Али-пашу (умро 1587). Из првог брака је имала ћерку Сафије и сина Ибрахима.

Хасеки султанија уреди

Нурбану је постала најомиљенија супруга Шехзаде Селима (који је постао Османски султан као Селим II 1566) и мајка Сехзаде Мурата (будући Мурат III, рођен 1546).

Док је њен супружник Селим још био шехзаде, Нурбану је била глава његовог кнежевског харема у Маниси.

Једном када је постао султан, Селим је пустио да његова омиљена супруга, хасеки Нурбану, остане у палати Топкапи током читаве његове владавине, као што је то чинио његов претходник (Сулејман Величанствени).[9]

Чак и након што је Селим почео узимати друге конкубине, Нурбану је устрајала као омиљена у својој лепоти и интелигенцији. Као мајка наследника, понашала се као саветник свог супруга. Иако је то у то време било далеко од нормалног, Селим II је често тражио од Нурбану њен савет о разним темама због његовог поштовања према њеном добром расуђивању. Венецијански амбасадор Јакопо Соранзор известио је:[9]


У то време је постала страховита фигура са далекосежним утицајем. Према неким изворима (углавном венецијанским извештајима), њен утицај је био такав да је Нурбану Султан ефикасно водила владу заједно са великим везиром Мехмед пашом Соколовићем.. Селим је предао готово сву своју моћ Мехмед паши, који је заиста управљао царством, у међувремену Нурбану није директно интервенисала у политици. Међутим, нема сумње да се редовно саветовала са Соколовићем. Османско царство је било далеко од стабилности на врху, а сукоби око царског престола били су чести. Такође није било необично да је губитник у таквим такмичењима масакрирао читаву своју породицу како би спречио било какве будуће изазове. Нурбану Султанија је, међутим, била одлучна да, када дође време да њен син наследи оца, ништа неће сметати у томе.

Када се владавина Селима II завршила 1574. године, хасеки Нурбану је добијала 1.100 аспера дневно, док су остале Селимове супруге, свака мајка његовог сина, добивале само 40 аспера. Поред тога, Селим је више пута јавно изјавио да је Мурат његов наследник, осигуравајући тако положај свог прворођеног сина и осуђујући остале своје синове.

Селим је, да нагласи да је за њега постојала само једна жена, такође легално ожењен са Нурбану. Амбасадорски извештаји датирају брак почетком 1571. године и пренели су вест уз напомену да је Селим женидбом желео да изрази колико воли Нурбану и да је његов једини легитимни наследник њихов син Мурат.[9]

Валиде султанија уреди

Шехзаде Мурат је послат на место гувернера Манисе на егејској обали и био је тамо кад је султан Селим II умро 1574. Нурбану је прво сазнала вест, а затим наредила свима да држе језик за зубима.[9] Није делила султанову смрт ни са ким другим осим са Мехмед пашом, великим везиром. Њен циљ је био да дозволи сину Мурату да у тајност стигне у Истанбул пре него што је ико могао искористити ситуацију, то се обично сматра тачним, јер би ово била савршена прилика да неко преузме власт са мртвим султаном и његовим сином из престонице. Нурбану је ово схватила једнако, ако не и више од свих, и брзо предузела мере. Сигурност и приватност у харему били су игде најстрожи и нико није знао када је Селим II стварно умро. Нурбану никоме није рекла, а мртво тело свог мужа сакрила је у леденицу и послала у Манису да њен син одмах дође у Цариград. Све то време нико није био мудрији да је Селим умро. Јавно је објављено тек дванаест дана касније када је Мурат стигао и Нурбану предала Селимово тело. Њен син је постао султан, а Нурбану је постала валиде султан, највиши положај који је жена могла да заузме у Османском царству.

Стварни утицај Нурбану започео је у то време, уживала је апсолутну моћ између 1574. и 1583. године, иако очигледно није пребивала у Палати после смрти Селима II. Иако је у прошлости такође имала утицаја на многе ствари као Хасеки, углавном је само подржавала Селима из позадине и постепено градила властите кругове за будућност. Међутим, као потврђена, одмах је почела да ради и ставила своје људе од поверења на све више положаје да кроз њих ојачају себе и свог сина. Била је поштована као Валиде-и Атик Султан („прва снажна мајка владајућег султана“) током владавине њеног сина до сваке смрти.

Нурбану је постала прва жена која је имала и ранг Хасекија и Валидеа. Иако чин Валиде султана постоји од владавине Бајазита II, Мурад III је тај који га је, због своје мајке Нурбану, трансформисао у легално регистрован положај. То значи да је раније Валиде Султан на свакој листи био наведен само као „Султанова мајка“. Али захваљујући Мураду, мајка султана стекла је формалну титулу валиде султана. Својом формалном титулом, валиде султан се придружила редовима најузвишенијих званичника царства, чији је статус признат изостављањем њихових личних имена из наслова. Тако је, уместо „мајке султана Мурада ИИИ“, Нурбану већ називан „Нурбану Валиде Султан“. I овом променом, не само да је валидација извршила уобичајене одговорности према традицији, већ су се и њени задаци и могућности знатно повећали.

Нурбану је, са свим својим утицајем на свог сина, била укључена у управљање, а чини се да сам Султан није имао право гласа у својој владавини. Мурад је према мајци осећао неизмерно поштовање и љубав, можда ниједан други султан није био толико одан својој мајци као Мурад. Мурад је у свему питао мајку за мишљење, а он је послушао њен савет. Све су то успели на такав начин да су Мурадов чин, ауторитет и утицај остали неупитни.

Нурбану није тежила да влада преко свог сина, већ је само помогла свом детету да постане праведан и достојан султан, којег људи воле, прихватају и поштују. На овај начин, потврђено је постало висок статус и постало важан и моћан положај династије. Нурбануов џепарац, који је достигао високе износе и међу династичким члановима и међу високим званичницима, сматра се показатељем ове моћи. Као валиде султан додељена јој је 2000 новчића дневно.[тражи се извор]

Такође због њеног апсолутног и крајњег ауторитета преко њеног сина, чини се да су њени миљеници, Цанфеда Хатун, Разиие Хатун и Хубби Хатун, поверљиве даме које су чекале Мурада и Нурбану, биле веома моћне и утицајне током његове владавине.[тражи се извор]

Смрт уреди

Султанија Нурбану је умрла 7. децембра 1583. Покопана је уз свог супруга Селима II у Аја Софији.

Референце уреди

  1. ^ Цултурес ин Цолорс, Валериа Хеубергер, Геневиèве Хумберт, Геневиèве Хумберт-Кнител, Елисабетх Вyслонзил. 2001. ISBN 978-3-631-36808-4.
  2. ^ Тхе Привате Wорлд оф Оттоман Wомен, Годфреy Гоодwин, Саqи Боок. ISBN 978-0-86356-745-2., паге:128. 2001. ISBN 978-3-631-36808-4.
  3. ^ History of the Ottoman Empire and modern Turkey, Volume 1 By Stanford J. Shaw
  4. ^ а б „НУРБÂНÛ СУЛТАН - ТДВ İслâм Ансиклопедиси”. ТДВ İслам Ансиклопедиси (на језику: турски). Приступљено 2021-06-27. 
  5. ^ YİĞİТЛЕР, Şенер Şüкрü (2015-12-26). „Еркен Цумхуриyет Романларıнда Аскер Кадıнлар ве “Аскер Кадıнларı””. İнсан ве Топлум Билимлери Араşтıрмаларı Дергиси. 4 (4): 965. ИССН 2147-1185. дои:10.15869/итобиад.73662. 
  6. ^ Енцyцлопаедиа оф Ислам (на језику: енглески), 2021-06-14, Приступљено 2021-06-27 
  7. ^ а б Арбел, Бењамин, Нур Бану (ц. 1530-1583): А Венетиан Султана?, Турцица, 24 (1992), пп. 241-259.
  8. ^ „БАФФО, Цецилиа ин "Дизионарио Биографицо"”. www.треццани.ит (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-27. 
  9. ^ а б в г Пеирце, Леслие П. (1993). Тхе империал харем : wомен анд совереигнтy ин тхе Оттоман Емпире. Неw Yорк. ИСБН 0-19-507673-7. ОЦЛЦ 27811454. 

Литература уреди

  • Goodwin, Jason, Lords of the Horizons, (1998) - page 160
  • A.D. Alderson, The Structure of the Ottoman Dynasty. Clarendon Press, Oxford, 1956.
  • Almanach de Gotha: annuaire généalogique, diplomatique et statistique, Justes Perthes, Gotha, 1880-1944.
  • Burke's Royal Families of the World, Volume II: Africa & The Middle East, Burke's Peerage Ltd., London, 1980.
  • Yılmaz Öztuna, Devletler ve Hanedanlar, Turkiye 1074-1990, Ankara, 1989.
  • Osman Selâheddin Osmanoğlu, Osmanli Devleti'nin Kuruluşunun 700. Yılında Osmanlı Hanedanı, Islâm Tarih, Sanat ve Kültür Araştırma Vakfı (ISAR), Istanbul, 1999.
  • Emine Fuat Tugay, Three Centuries: Family Chronicles of Turkey and Egypt, Oxford, 1963.

Спољашње везе уреди

 
Султанија Нурбану на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sultanija_Nurbanu&oldid=27560434”