Tamarilo
Тамарило ( Цyпхомандра бетацеа ) је суптропска биљка пореклом са простора Јужне Америке, а у данашње време, ово воће се узгаја у воћњацима за локалну производњу и представља врло популарну воћку[2]. Може се узгајати у сутропским крајевима широм света, нпр. САД, Јужна Африка, Кина, Нови Зеланд и др.
| Тамарило | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| (нерангирано): | |
| (нерангирано): | |
| (нерангирано): | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | С. бетацеум
|
| Биномно име | |
| Соланум бетацеум | |
| Синоними[1] | |
| |
Порекло и значај
уредиПрипада фамилији Соланацеае, ова фамилија има око 90 родова и 28.000 врста, распрострањених углавном у тропским зонама Јужне Америке. Овој фамилији претежно припадају зељасте једногодишње или двогодишње биљке, а ређе дрвенасте (жбунасте). Род Цyпхомандра садржи око 30 врста, углавном жбунастих биљака, пореклом из централне и Јужне Америке и западне Индије. Све сорте тамарила припадају врсти Цyпхомандра бетацеае која потиче са перуанских Анда. Осим у својој домовини (Перу) тамарило је раширен и цењен у Индији, Индонезији, Цејлону и неким другим земљама. За сада се, међутим, у већем обиму гаји једино на Новом Зеланду, где су први плодови добијени из семена интродукованог из Индије. Комерцијална производња плодова тамарила почела је на Новом Зеланду у малом обиму пре више од 70 година, посебно после увођења селекција са црвеним плодовима. Ипак, тек после Другог светског рата почело се са нешто већом производњом, која је омогућила извоз и појаву тамарила на тржишту, заједно са другим тропским и суптропским воћем. Године 1971. било је на Новом Зеланду 250 ha под тамарилом, са којих се добијало око 2.000 тона плодова (8 t/ha). Највећим делом се овде ради о чистим мањим засадима, површине мање од 1 ha, а не тако ретко, тамарило се може наћи и као међукултура у засадима агрума.
Морфолошке особине
уредиТамарило је стабло са великим зимзеленим лишћем, које расте до 3,6 m, Плодови се на гранама налазе у виду гроздова, а сазревају од октобра до маја. Плод је бобица јајастог облика, 5 x 6,5 cm,жуте,црвене или пурпурне боје, карактеристичног, пријатног, слатко-накиселог укуса. Опрашивање плодова се врши помоћу пчела и других инсеката, те се у доба цветања не сме гајити у заклоњеним просторима. Цветови тамарила су привлачни за пчеле и у нормалним условима нема проблема у опрашивању. Карактерише се високом количином витамина и гвожђа и ниском калоричном вредношћу.
| Компонента (г/100г) | Количина | Компонента (мг/100г) | Ниво |
|---|---|---|---|
| Вода | 81-87 | Витамин А | 0,32-1,48 |
| Протеини | 1,2-1,5 | Витамин C | 19,7-57,8 |
| Масти | 0,05-1,28 | Калцијум | 3,9-11,3 |
| Влакна | 1,4-6,0 | Магнезијум | 19,7-22-3 |
| Тотална киселост | 1,0-2,4 | Гвожђе | 0,4-0,94 |
Култивисање
уреди
Ова биљка преферира суптропску климу са падавинама између 4000-6000 mm. годишње и температурама између 15-20°C[2]. Најбоље расте у плодним, добро осветљеним земљиштима која се карактеришу pH вредностима између 5-8,5. Биљка се засејава, након чега расте садница која мора достићи висину од 1,5-1,8 m како би почела да се грана[3]. Ово је могуће у заштићеним условима, али у воћњацима где постоје различите сорте може доћи до тзв крос-опрашивања и да се помешају карактеристике сорти. Саднице треба држати у расаднику док не достигну висину од бар 1 m , јер су осетљиве на мраз.
Такође може се радити и пелцовање биљке[3]. Пелцер треба да се састоји од базалних и ваздушних изданака и да буде без патогених вируса. Биљке које се развијају од пелцера се гранају раније и жбунастије су. Њих треба држати у расаднику док не достегну висину од 0,5-1 m . Дрво брзо расте и даје плодове након 1,5-2 године. Једно дрво може произвести више од 20 kg воћа годишње. Ове биљке могу расти у затвореним контејнерима намењеним за гајење биљака. Међутим, њихов брз раст, захтеви за водом, светлошћу и влажности, као и велики листови онемогућавају њихов раст у ограниченом простору
Одгајање
уреди
Дрво тамарила је прилагодљиво средини и лако расте. Међутим постоје стратегије које се могу вршити како би се побољшао принос биљака.
Удаљеност садница зависи од система узгајавања. Тако нпр на Новом Зеланду саднице се узгајају у реду, удаљеност између њих је око 1-1,5 m, док је удаљеност међу редовима око 4,5-5m. Са друге стране, у регијама Анда плантаже су знатно гушће. Овакве плантаже могу бити погодна стратегија за заштиту од ветра[2].
Орезивање
уредиОрезивањем дрвећа може се контролисати величина плода и биљке, датум бербе и да се поједностави жетва[2]. Сечењем врха младих биљака постиже се жељена висина гране, а кад је стабло формирано, орезивањем се уклањају старе или мртве гране. Уколико се биљке гаје у стакленицима, орезивањем се спречава њихов претерани раст.
Склониште
уредиКорен ових биљака је јако плитак па им не даје довољно стабилности, а гране су крхе и лако се ломе када су пуне воћа. Из наведених разлога, биљка тамарилло мора бити заштићена од ветра, што је могуће постићи уколико се одгаја у нпр. стакленицима.
Како би се стабилизовала или повећала производња, треба обезбедити воду и храњиве материје. Неопходно је континуирано снабдевање водом због плитког корена јер је осетљив на сушу која може довести до мање продуктивности[2]. Препоручено ђубриво по хектару садржи 170 kg азота, 45 kg фосфора и 130-190 kg калијума. Фосфор и калијум се примењују на почетку сезоне, док је потрошња азота равномерно распоређена током године.
Жетва
уредиПлодови не сазревају истовремено, тако да је неопходно неколико жетви годишње. У климатским условима које карактеришу мале варијације током године, дрво Тамарилла може цветати и дати воће током целе године. Сазревање воћа је могуће помоћу етилена у строго контролисаним условима, уз минималан губитак квалитета плода[4]. Ово омогућава превремену жетву, а воће се може складиштити на собној температури до 20 дана. Поред тога, од стране Одељења за научно и индустријско истраживање Новог Зеланда развијен је систем потапања у хладној води, чиме се омогућава продужавање складиштења од 6 до 10 недеља.
Коришћење плода
уредиПлод тамарило се може користити у индустрији и за исхрану. Плод се конзумира тако што се воћка преполови и конзумира месо из ње. Жуто воће се карактерише слатким укусом који подсећа на укус манга или кајсије. Црвена сорта, која се више узгаја од жуте, је киселија. Од овог воћа се могу правити компоти, може се додавати чорбама или да се помоћу њих праве штрудле у комбинацији са јабукама. Такође, може се од њих правити и сок, уколико се помешају са водом и шећером и блендују. Месо тамарила се одликује различитом слаткоћом и сложеног је укуса. Може се поредити са кивијем или парадајзом. Поред тога, кожа и месо воћке могу бити и горке, па се обично не конзумирају кад су сирове[5]. Што се тиче индустријске употребе, плодови се могу користити као конзерванси за слатко, јер су богати пектином. Жута врста се више користи у индустрији.
Размножава се углавном семеном и резницама. Биљке се из семена најчешће развијају са једним правим стаблом високим 1,50-1,80m, пре разграњавања. За разлику од ових, биљке добијене размножавањем резницама су жбунастије и са повијенљим гранама близе земљи. Плодови за семе морају бити одабрани са здравих и висококвалитетних биљака са крупним плодовима доброг квалитета. Из семена израстају биљке готово идентичне родитељским биљкама. При томе треба избегавати црвене плодове који расту близу биљака жутих плодова. Резнице за размножавање се узимају у јесен или пролеће искључиво са здравих биљака, за што се користе једногодишње или двогодишње гране пречника 3 cm, а дужине око 45 cm . Листови се обавезно уклањају.
Референце
уреди- ^ „Тхе Плант Лист: А Wоркинг Лист оф Алл Плант Специес”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2020. г. Приступљено 30. 12. 2016.
- ^ а б в г д „Тхе Тамарилло (Цyпхомандра бетацеа)”. дои:10.1300/Ј301в01н02_06?срц=рецсyс.
- ^ а б „Фруит тамарилло”. Архивирано из оригинала 31. 12. 2016. г. Приступљено 22. 12. 2016.
- ^ „Тамарилло” (ПДФ). Приступљено 26. 12. 2016.[мртва веза]
- ^ „Фруит фром Неw Зеаланд”. Приступљено 30. 12. 2016.
Литература
уреди- Суптропске и тропске воћке, Проф. др Михаило D. Николић, Др Момчило D. Радуловић, издавач Научно воћарско друштво Србије, 2010. година
