Телесна психотерапија

Телесна психотерапија је заједнички назив за велики број психотерапијских модалитета (школа и праваца) који се баве психотерапијом усмереном на тело. У њој поред вербалног облика комуникације и вербалних техника у раду са пацијентима (што је уобичајен облик комуникације у свим осталим психотерапијама) користе се и невербалне технике (техника дисања, телесна експресија, мишићна напетост, контакт, додир итд.), како би се поправила равнотежа између наших соматских и психичких аспеката.[1]

Телесна психотерапија
На основу пацијентове телесне експресије, терапеут планира третман и технике које ће применити у психотерапији телом
МеСХД026441

У телесној психотерапиј нагласак се ставља на психосоматско јединство, јединство менталних и телесних процеса, или процеса који се не могу посматрати изоловано и постојати независно једни од других.[2]

Методе или технике лечења засноване на знању о интеракцијама ума и тела могу се користити за смањивање осећаја напетости и ефекта стреса, као и за побољшање физиолошког и психолошког благостања појединца.

Порекло назива

уреди

У српском језику се користи термин — Телесна психотерапија који је изведен превод енглеског термина Бодyпсyцхотхерапy  који се користи у Европи за ову врсту психотерапија. У САД се користи и назив Соматиц псyцхологy.

Историја

уреди

Развој телесне психотерапије уско је везан за развој психоанализе и психоаналитичке психотерапије. Почетак се везује за француског психијатра Пјера Жанеа (1859—1947) који је у раду са својим пацијентима установио повезаност психе са телом. Он је на основу истраживања, које је спровео на бројним случајевима, дошао до закључка како стање тела утиче директно на стање психе и обрнуто, и у свом учењу изједначио вредност тела и психе.[3]

 
Вилхелм Рајх, оснивач телесне психотерапије

Међутим оснивачем телесне психотерапије сматра се аустријски психијатар Вилхелм Рајх (1897—1957). по вокацији психоаналитичар, Фројдов ученик и иноватор у тадашњој психоанализи. Његови концепт ондашње психоаналитичке теорије,[а], повезан је са његовим незадовољством тадашњом психоаналитичким техникама у раду са многим пацијентима, које се нису се показале ефикасним. У потрази за ефикаснијим начином лечења, Рајх је временом дошао до открића да сам увид у пацијентово сазнање о пореклу његовог проблема (на чему је инсистирала класична психоанализа) није довољно за побољшање пацијентових тегоба, јер најчешче, сам увид није био праћен и афектом.[б]

Рајх је у свом раду са пацијентима који су били резистентни на психоаналитички третман, уочио да тело може испољити значајну функцију у потискивању емоција и са њима повезаним сећањима (менталним представама). Рајх је схватио да пацијенти потискују емоције тако што:

  • Ограничавају дисање (имају измењене дисајне образце, дишу плитко, ограничено, неправилно) и на тај начин ограничавају ниво потребне енергије организима како би омогућили контролу анксиозности и других непријатних осећања.
  • Имају и мишићна напетост, што је Рајх приметио код његових пацијента који су патили од хроничне мишићне напетости.

Радећи истовремено на ослобађању тих мишићних тензија (путем додира и масаже) заједно са продубљивањем и кориговањем дисајних образаца, Рајх је уочио

...да када се те блокаде привремено уклоне пацијенти почињу спонтано да изражавају осећања која су до тад задржавали и сузбијали.

Анализирајући образце мишићних тензија у скелетној мускулатури, Рајх је описао седам телесних сегмената у којима се ти мишићни блокови могу јавити као:

  • очни,
  • орални,
  • вратни,
  • грудни,
  • дијафрагматски,
  • трбушни и
  • карлични.

Мишићне тензије, које људи стварају како би одржавали сузбијање емоција, Рајх је назвао „мишићним оклопом” за који је сматрао да представља еквивалент карактерном оклопу на менталном плану (ментални механизми којима пацијенти потискују своја осећања).[3]

Користећи нове технике у свом терапијском раду, Рајх је зачео оснивање нових терапијски правац који су првобитно називани Вегетотерапија, да би данас постали познат под називом телесна психотерапија или соматска псхологија (Соматиц псyцхологy).[3]

Рајхов рад наставили су његови ученици у САД-у од којих су најпознатији Александар Ловен (његов правац телесне психотерапије назива се биоенергетика),[4][5] и Чарлс Кели.

Данас у Европи постоји велики број разноврсних школа телесне психотерапије чије основе се базирају на Рајховој теорији и његовом практичном раду.

А у савременим школама телесне психотерапије (широм Европе и САД-а) фокус теоријско-практичног рада је на проучавања рада са траумама. Ове савремене школе настоје да интегришу сазнања и концепте телесне психотерапије са савременим истраживањима из области неуробиологије и неуронаука.[3]

Општа разматрања

уреди

Суштински концепт свих телесних психотерапија и њихов модалитета се може сажети у следећем:

  • Репресивно васпитање и живот у репресивном друштвеном систему учи нас да од малих ногу спутавамо своја осећања, сопствену снагу и сексуалност које представљају видове испољавања животне енергије (енергије организма).
  • Репресивни механизми ограничавања слободног протока животне енергије кроз тело остварују се како на менталном нивоу (путем потискивања и других механизма одбране које су описали Фројд и други психоаналитичари) тако и на телесном нивоу (путем ограничивања и неправилног дисања, поремећаја у мишићном тонусу, хипер или хипо мишићни тонус итд).[6]

Рајх је у својим теоријама доста пажње посветио сексуалности. У почетку био је инспирисан Фројдовом теоријом психосексуалног развоја али је касније одустао од његових схватања сексуалности. По Рајху, оклопљавање (како на телесном тако и на менталном нивоу) представља препреку спонтаном изражавању животне силе коју сви поседујемо као живи организими. Управо спутавање слободног изражавања животне силе ограничава наше капацитете за изражавање емоција, сексуалности и капацитете за примање и давање љубави.

Док год снажно потискујемо непријатна осећања (као што су страхови, бес, бол итд.) ми у исто време ограничавамо себе у способности за доживљавање позитивних емоција као што су љубав, срећа, радост и блаженство.[6]

Циљ телесне психотерапије

уреди

Циљеви психотерапије могу бити основни и дугорочни.

Основни циљ

Неки од основних циљева телесне психотерапије су:

  • ослобађање закочене животне енергије путем отклањања телесних блокова (мишићних и дисајних)
  • повећање људских капацитета за доживљавање осећања, среће, љубави, спонтаности, поштењу,
  • флексибилност и слободог изражавања
  • уживања у сексуалности.
Дугорочни циљ

Дугорочни циљ психотерапије јесте ослобођање телесних блокада у пацијентовом телу, освешћивање и изражавање потиснутих емоција, њихова интеграција са мисаоним процесима (вербализација осећања) итд.

Међутим, циљ није да се енергија ослободи експлозијом, него да несметано пулсира кроз тело у једном природном ритму. Само на тај начин постоји квалитетна комуникација између главе и тела. Ако ова енергија несметано тече у правцу од главе ка телу остварено је вертикално спајање односно целовитост појединца, али постоји и хоризонтално спајање које је такође нужан услов квалитетног живота а оно представља аутентичан сусрет двеју особа које су способне да размењују и психолошке и телесне садржаје.

Индикације

уреди

Телесна психотерапија је ефикасна у раду са особама које

  • пате од психосоматских тегоба,
  • имају проблем са изражавањем осећања,
  • пате од дугогодишњих хроничних мишићних тензија које су последица нагомиланог стреса,
  • су преживеле различита трауматска искуства,
  • пате од појединих сексуалних дисфункција к
  • су мотивисане да истражују и унапреде свој лични психолошки раст и развој.

Техника

уреди

Типична Рајхијанска сеанса телесне психотерапије изводи се тако што пацијент лежи на струњачи, леђима додирујући подлогу, и савијеним ногама, стопалима, шакама. Од пацинетна терапут тражи да се опусти и да дише на начин на који то уобичајено чини. За то време психотерапеут посматра пацијентов тип дисања (како дише, колико дубоко, да ли дише само горњим или доњим делом груди, да ли прави паузе између удисаја и издисаја, да ли наглашава удах или издах итд.). Начин на који пацијент уобичајено дише пружа доста информација терапеуту о томе како он ограничава животну енергију и омогућава увид у то која осећања доминантно пацијент потискује.

Поред посматрања дисања, терапеут посматра и остале индикаторе пацијентове телесне експресије, пре свега стање мишићног тонуса у различитим телесним сегментима и контакт очима.

У зависности од свих прикупљених информација које је терапеут прикупио опсервирајући пацијентове телесне експресије, терапеут планира третман и технике које ће применити у психотерапији.[7]

У телесној психотерапији постоје разне технике за ослобађање телесних блокада и повећање телесне свесности (свести о телесним сензацијама, начина на које човеково тело реагује на стрес, емоције итд.) Неке од тих техника су веома лагане и суптилне (као што су додир, неке од техника масаже, активација појединих мишића, вођене фантазије, рад са звуковима итд) а неке су веома интензивне и радикалне (технике путем којих се могу директно испровоцирати афективна пражњења и изражавања дубоких осећања (стрес позиције и сл.). Које ће технике терапеут применити у раду са датим пацијентом зависи од специфичности самог пацијента и његове/њене карактерно-телесне структуре као и фазе психотерапијског процеса у којој се клијент тренутно налази.[8]

Напомене

уреди
  1. ^ Који се могу се начи наћи у његовој књизи: Анализа карактера
  2. ^ Ппацијент је свестан порекла свог проблема али често поводом тога нема никакву афективну реакцију.

Извори

уреди
  1. ^ Стаунтон 2002
  2. ^ Тоттон 2005
  3. ^ а б в г Хеллер 2012
  4. ^ Лоwен 1958
  5. ^ Лоwен 2012
  6. ^ а б Јохнсон & Гранд 1998
  7. ^ Асаф Ролеф Бен-Схахар; Липкиес, Лирон; Остер, Ноа (2016). Спеакинг оф Бодиес: Ембодиед Тхерапеутиц Диалогуес. Карнац Боокс. ИСБН 978-1-78220-204-2. 
  8. ^ Хартлеy 2008

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).