Титрација
Титрација (титриметрија)[1] је уобичајен лабораторијски метод за квантитативну хемијску анализу који се користи за одређивање непознате концентрације познатог аналита. Пошто је мерење запремине кључно у титрацији, она је такође позната као волуметријска анализа. Реагенс, који се назива титрант или титратор[2] је припремљен као стандардни раствор. Позната концентрација и запремина титранта реагује са раствором аналита или титранда[3] да би се одредила концентрација.[4][5][6][7][8]
Историја и етимологија уреди
Реч „титрација“ потиче од лат. titulus, са значењем натпис или назив. Титрација, по дефиницији, је одређивање концентрације раствора у води са pH вредношћу 7 (pH чисте H2O под стандардним условима).[9]
Волуметријска анализа потиче из Француске из касног 18-тог века. Дескроизилс (франц. Francois Antoine Henri Descroizilles) је развио прву бирету (која је била слична градуисаном цилиндру) 1791. године.[10] Гај-Луса је развио побољшану верзију бирете која је имала бочну грану, и формирао термине је „пипета“ и „бирета“ у једном чланку из 1824. о стандардизацији индиго раствора. Велики напредак у методологији и популаризацији волуметријске анализе је остварио Карл Фридрих Мор, који је редизајнирао бирету, додао клампе и славину на дну, и написао први уџбеник о титрацији, (нем. Lehrbuch der chemisch-analytischen Titrirmethode - Уџбеник аналитичких хемијских титрационих метода), објављен 1855.[11]
Процедура уреди
Типична титрација почиње са чашом или ерленмајером који садржи прецизну запремину анализираног раствора и малу количину индикатора, која је стављена испод калибрисане бирете или пипете која садржи титрант. Мале запремине титранта се затим додају то титранд и индикатор док се индикатор не промени, означавајући долазак на крајњу тачку титрације. У зависности од жељене крајње тачке, једна кап или мање титранта може да направи разлику између перманентне и привремене промене боје индикатора. Кад се крајња тачка реакције досегне, мери се запремина потрошеног реактанта и користи се за рачунање концентрације аналита путем једначине
где је Ca концентрација аналита, типично у моларним јединицама; Ct је концентрација титранта, типично у моловима по јединици запремине; Vt је запремина коришћеног титранта, типично у dm3; M је молски однос аналита и реактанта из балансиране хемијске једначине; и Va је запремина коришћеног аналита, типично у dm3.[12]
Препарационе технике уреди
За типичне титрације је неопходно да су титрант и аналит у течном стању (раствору). Мада су чврсти материјали обично растворени као водени раствори, и други растварачи попут глацијална сирћетна киселина или етанол се користе за специјалне сврхе (као што је петрохемија).[13] Концентрисани аналити се често разблажују да би се повећала прецизност.
Многе титрације које нису кисело базне треба одржавати на константном pH током реакције. Из тог разлога се раствор пуфера додаје у титрациону комору да би се одржао pH.[14]
У случајевима где два реактанта у узорку могу да реагују са титрантом, а само један је жељени аналит, засебни маскирајући раствор се додаје у реакциону комору. Он маскира нежељени јон.[15]
За неке редокс реакције је потребно да се загреје раствор узорка, као и да се титрација врши док је раствор још топао да би се повећала брзина реакције. На пример, оксидација неких раствора оксалата се одвија на 60° C са подесном брзином реакције.[16]
Галерија уреди
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Wхитнеy W.D.; Б.Е. Смитх (1911). „Титриметрy.”. Тхе Центурy Дицтионарy анд Цyцлопедиа. Тхе Центурy цо. стр. 6504.
- ^ Цомпендиум фор Басал Працтице ин Биоцхемистрy. Аархус Университy. 2008.
- ^ „титранд”. Сциенце & Тецхнологy Дицтионарy. МцГраw-Хилл. Приступљено 30. 9. 2011.
- ^ Рајковић, М. Б.; et al. (1993). Аналитичка хемија. Београд: Савремена администрација.
- ^ Р. Михајловић, Квантитативна хемијска анализа (практикум), Крагујевац, 1998.
- ^ Ј. Савић, M. савић, Основи аналитичке хемије, Свјетлост, сарајево, 1987.
- ^ Т. Шурањи, I. Жиграи, Основи квантитативне хемијске анализе, Нови Сад, 1997.
- ^ D. Скуг, D. Вест, Џ. Холер, Основе аналитичке кемије, Школска књига, Загреб, 1999.
- ^ Тхе Wорлд Боок дицтионарy. 2. Цхицаго, ИЛ: Wорлд Боок Инц. 2007. стр. 2198. ИСБН 978-0-7166-0299-6.
- ^ Сзабадвáрy Ф. (1993). Хисторy оф Аналyтицал Цхемистрy. Таyлор & Францис. стр. 208—209. ИСБН 978-2-88124-569-5.
- ^ Росенфелд L. (1999). Фоур Центуриес оф Цлиницал Цхемистрy. ЦРЦ Пресс. стр. 72—75. ИСБН 978-90-5699-645-1.
- ^ Харрис D.C. (2004). Еxплоринг цхемицал аналyсис (3 изд.). Мацмиллан. стр. 111–112. ИСБН 9780716705710.
- ^ Матар С.; L.Ф. Хатцх (2001). Цхемистрy оф Петроцхемицал Процессес (2 изд.). Гулф Профессионал Публисхинг. ИСБН 978-0-88415-315-3.
- ^ Верма Н.К.; С.К. Кханна; Б. Капила. Цомпрехенсиве Цхемистрy XI. Неw Дехли: Лаxми Публицатионс. стр. 642—645. ИСБН 978-81-7008-596-6.
- ^ Патнаик П. (2004). Деан'с Аналyтицал Цхемистрy Хандбоок (2 изд.). МцГраw-Хилл Проф Мед/Тецх. стр. 2.11—2.16. ИСБН 978-0-07-141060-1.
- ^ Wалтхер Ј.V. (2005). Ессентиалс оф Геоцхемистрy. Јонес & Бартлетт Леарнинг. стр. 515–520. ИСБН 978-0-7637-2642-3.
Литература уреди
- Росенфелд L. (1999). Фоур Центуриес оф Цлиницал Цхемистрy. ЦРЦ Пресс. стр. 72—75. ИСБН 978-90-5699-645-1.
- Сзабадвáрy Ф. (1993). Хисторy оф Аналyтицал Цхемистрy. Таyлор & Францис. стр. 208—209. ИСБН 978-2-88124-569-5.