Ванг Јангминг

Ванг Јангминг
Ванг Јангминг
	Ванг Јангминг
Име по рођењу	王陽明, 王阳明
Друга имена	Wанг Схоурен
Датум рођења	26. октобар 1472.
Датум смрти	9. јануар 1529. (56 год.)

Ванг Шоурен (26. октобар 1472 – 9. јануар 1529), кинеско стилско име Бо'ан, био је кинески калиграф, војни генерал, филозоф, политичар, и писац током Минг династије. Након Си Џуа, он се обично сматра најважнијим неоконфуцијанским мислиоцем, с интерпретацијама конфуцијанизма које су негирале рационалистички дуализам ортодоксне филозофије Си Џуа. Ванг је у књижевним круговима био познат као Јангминг Сјеншенг и/или Јангминг Ци; оба значе „Господар Јангминг”.

У Кини, Јапану и западним земљама он је познат по почасном имену, а не по приватном имену.^[1]

Живот и времена уреди

Велика дворана, Ванг Јангмингов бивша резиденција

Он је рођен као Ванг Шоурен () у Јујау, Џеђанг провинција, у научној породици са традицијом бирократске службе. Његов отац, Ванг Хуа, био је први (Џуангиуан, 狀元) на Империјалним испитима из 1481, и напредовао је да постане потпредседник Министарства за обреде, али је касније демовисан и касније отпуштен из владине службе због увреде Љу Ђина, евнуха.

Ванг је стекао јуренску диплому 1492. и ђинши диплому 1499. Он је касније је вршио дужност извршног помоћника у разним владиним одељењима све до изгона због увреде евнуха 1506.^[2] Међутим, његова професионална каријера наставила се када је постао гувернер Ђангсија.^[3]

Војни подвизи уреди

Ванг је постао успешан генерал и био је познат по строгој дисциплини коју је наметнуо својим трупама. Године 1517. и 1518. послат је у одговору на петиције за сузбијање сељачких побуна у Ђангсију, Фуђену и Гуангдунгу. Забринут због разарања које дошло с ратом, он је поднео петицију суду да дозволи амнестију, и успешно је уништио побуњеничке војне снаге.

Потискивање принца од Нинга уреди

Гробница Ванг Јангминга у Шаосингу

Године 1519, док је био гувернер провинције Ђангси и на путу да сузбије побуне у Фуђену, Ванг се изненада суочио са Побуном принца од Нинга, коју је предводио Џу Ченхао, четврти принц од Нинга. С обзиром да му је принчева база у Нанчангу омогућила да плови низ реку Јангце и заузме јужну престоницу Нанкинг, Ванг се активно припремао за битку како би спречио ту могућност, док се упуштао у превару како би убедио принца да се војске крећу да га опколе. Принц, преварен овим, оклевао је и дао времена да се Нанчанг појача. На крају, приморан да се сукоби с владиним снагама, принц од Нинга је поражен и заробљен.

У овој кампањи, Ванг је такође направио једну од најранијих референци за коришћење фо-ланг-ђи у борби, топа кулверина са затварачем који је увезен од новопридошлих португалских подухвата у Кину.^[3] Као гувернер Ђангсија, такође је градио школе, рехабилитовао побуњенике и реконструисао оно што је непријатељ био заузео током побуне. Иако је постао гроф, био је изопштен због супротстављања Си Џују.^[2]

Тридесет осам година након смрти, добио је титуле маркиз и завршетка културе. Године 1584, принета му је жртва у конфучијанском храму, највећа почаст за једног учењака.^[2]

Филозофија уреди

Ванг Јангминг

Ванг је био водећа фигура у неоконфучијанској Школи срца, коју је основао Лу Ђујуен (陸九淵, или Лу Сјангшан) из Јужног Сунга. Ова школа се залагала за тумачење Менција, класичног конфуцијанца који је постао фокус каснијег тумачења, то уједињење знања са акцијом. Њихова ривалска школа, Школа принципа (Ли) третирала је стицање знања као неку врсту припреме или култивације која би, када се заврши, могла да води акцију.

Урођено знање уреди

Из Ченг-Џуовог неоконфучијанизма који је био матични покрет у то време,^[4]^[5] Ванг Јангминг је развио идеју урођеног знања, тврдећи да свака особа од рођења зна разлику између добра и зла. Ванг је тврдио да је такво знање интуитивно, а не рационално. Ове револуционарне идеје Ванг Јангминга ће касније инспирисати истакнуте јапанске мислиоце као што је Мотори Норинага, који је тврдио да због шинтоистичких божанстава само Јапанци имају интуитивну способност да разликују добро и зло без сложене рационализације. Његова школа мишљења (Ōyōмеи-гакуу на јапанском, Ō означава презиме „Ванг”, yōмеи означава „Јангминг”, гаку значи „школа учења”) такође је у великој мери утицала на јапанску самурајску етику.

Интеграција знања и акције уреди

Вангово одбацивање чистог истраживања знања долази из тадашњег традиционалног гледишта о кинеском веровању да када неко стекне знање, има дужност да то знање спроведе у дело. Ово је претпостављало две могућности: да неко може имати знање без/пре одговарајуће акције или да може знати шта је исправна радња, али и даље не делује.

Ванг је одбацио обе ове могућности што му је омогућило да развије своју филозофију акције. Ванг је веровао да се само симултаним деловањем може стећи знање и негирао је све друге начине за његово стицање. За њега није било начина да искористи знање након што га је стекао јер је веровао да су знање и акција уједињени као једно. Свако сазнање које је стечено и затим стављено у дело сматрало се заблудом или лажним.

Ум и свет уреди

Он је сматрао да предмети не постоје потпуно одвојено од ума јер их ум обликује. Веровао је да није свет тај који обликује ум, већ да ум даје разум свету. Стога је само ум извор сваког разума. Он је то схватио као унутрашњу светлост, урођену моралну доброту и разумевање онога што је добро.

Да би се елиминисале себичне жеље које замагљују умно разумевање доброте, може се практиковати његов тип медитације који се често назива „мирно одмарање“ или „мирно седење“ (靜坐 ђингцуо). Ово је слично пракси Чан (Зен) медитације у будизму.

Преводи на енглески уреди

Хенке, Фредерицк (1916). Тхе пхилосопхy оф Wанг Yанг-минг. Лондон: Опен Цоурт. - Публиц домаин. Цонсидеред а поор транслатион бy Цхан.
Цхинг, Јулиа (1972). Тхе Пхилосопхицал Леттерс оф Wанг Yанг-минг. Цанберра, Аустралиа: Аустралиан Натионал Университy Пресс. - Сиxтy-севен леттерс анд аннотатионс.
Цхан, Wинг-тсит (1963). А Соурце Боок ин Цхинесе Пхилосопхy. Принцетон, Њ: Принцетон Университy Пресс. - Еxцерптс онлy
Цхан, Wинг-тсит (1963). Инструцтионс Фор Працтицал Ливинг анд Отхер Нео-Цонфуциан Wритингс бy Wанг Yанг-Минг. Цолумбиа Университy Пресс. - Фулл транслатион оф 傳習録 анд 大學問, Wанг'с тwо мајор wоркс.
Иванхое, Пхилип (2009). Реадингс фром тхе Лу-Wанг сцхоол оф Нео-Цонфуцианисм. Индианаполис: Хацкетт Пуб. Цо. ИСБН 0872209601. - Еxцерптс, бут инцлудинг тхе фирст транслатионс оф соме оф Wанг'с леттерс.
Тимотхy Броок (2010). Тхе Троублед Емпире: Цхина ин тхе Yуан анд Минг Дyнастиес. Харвард Университy Пресс. стр. 98. ИСБН 978-0-674-04602-3.
Геисс, Јамес (1988). Денис Цриспин Тwитцхетт; Јохн Кинг Фаирбанк, ур. Тхе Цамбридге Хисторy оф Цхина: Тхе Минг дyнастy, 1368–1644, Парт 1. Цамбридге Университy Пресс. стр. 423–426. ИСБН 978-0-521-24332-2.
МцЦаусланд, Схане; Хwанг, Yин (2013-11-01). Он Теллинг Имагес оф Цхина: Ессаyс ин Нарративе Паинтинг анд Висуал Цултуре (на језику: енглески). Хонг Конг Университy Пресс. ИСБН 9789888139439.
Јохн W. Дардесс (2012). Минг Цхина, 1368–1644: А Цонцисе Хисторy оф а Ресилиент Емпире. Роwман & Литтлефиелд. стр. 48. ИСБН 978-1-4422-0491-1.

Референце уреди

^ Цхан, Wинг-тсит. Соурцебоок ин Цхинесе Пхилосопхy. Греенwоод Публисхинг Гроуп, Марцх 1, 2002. xии. Ретриевед он Април 1, 2012. ISBN 1-4008-0964-9, ISBN 978-1-4008-0964-6.
^ ^а ^б ^в Chan 1963, стр. 654
^ ^а ^б Needham, Volume 5, Part 7, 372.
^ Chan, Wing-tsit (1963), A Sourcebook of Chinese Philosophy, Princeton: Princeton University Press, ISBN 978-0-691-07137-4
^ Chan, Wing-tsit, trans. Instructions for Practical Living and Other Neo-Confucian Writings by Wang Yang-ming. New York: Columbia University Press, 1963.

Literatura уреди

Chang, Carsun (1962), Wang Yang-ming: idealist philosopher of sixteenth-century China, New York: St. John's University Press.
Gillin, Donald G. (1967), Warlord: Yen Hsi-shan in Shansi Province 1911-1949, Princeton, New Jersey: Princeton University Press. LCCN 66-14308
Ivanhoe, Philip J. (2002), Ethics in the Confucian Tradition: The Thought of Mengzi and Wang Yangming, rev. 2nd edition, Indianapolis: Hackett Publishing.
Кобзев А.И. Учение Ван Янмина и классическая китайская философия. М., 1983.
Nivison, David S. (1967), "The Problem of 'Knowledge' and 'Action' in Chinese Thought since Wang Yang–ming," in Arthur F. Wright, ed., Studies in Chinese Thought, Chicago: University of Chicago Press, pp. 112–45.
Nivison, David S. (1996), "The Philosophy of Wang Yangming," in The Ways of Confucianism, Chicago: Open Court Press, pp. 217–231
Needham, Joseph (1986). Science and Civilisation in China: Volume 5, Part 7. Taipei: Caves Books, Ltd
Oleg Benesch. "Wang Yangming and Bushidō: Japanese Nativization and its Influences in Modern China." Journal of Chinese Philosophy 36 (3):439-454.[1]
Geiss, James (1988). „The Cheng-te reign, 1506–1521”. Ур.: Mote, Frederick W.; Twitchett, Denis. The Cambridge History of China, Volume 7: The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 1 . Cambridge: Cambridge University Press. стр. 430–436. ISBN 978-0-521-24332-2.
„王守仁：始创"知行合一"”. 2013-06-25. Архивирано из оригинала 2013-06-25. г. Приступљено 2020-01-31.
Ravina, Mark (2004). The last samurai : the life and battles of Saigō Takamori. Hoboken, N.J.: John Wiley & Sons. ISBN 0-471-08970-2. OCLC 51898842.
곽형덕 (2007). „Ma Hae-song and his involvement with Bungei-shunju and Modern-nihon”. Journal of Korean Modern Literature (33): 5—34. ISSN 1229-9030. doi:10.35419/kmlit.2007..33.001  .
Guan Xiu, Zhang Tingzhong. History of Ming.
Chang Woei Ong (2020). Li Mengyang, the North-South Divide, and Literati Learning in Ming China. BRILL. ISBN 978-1684170883.
Hesse, Hermann (2019). Demian. Dreamscape Media. ISBN 978-1-9749-3912-1. OCLC 1080083089.
„Mind and hand”. MIT Admissions (на језику: енглески). Приступљено 2020-02-14.
„王陽明「四句教」之:知善知惡是良知。” (на језику: кинески). Приступљено 2020-02-14.
„吳光：王陽明教育思想內涵深刻五點啟示值得思考【圖】--貴州頻道--人民網”. gz.people.com.cn. Архивирано из оригинала 14. 02. 2020. г. Приступљено 2020-02-14.
„《日本阳明学的实践精神》：迥异于中国的日本阳明学 – 国学网” (на језику: кинески). Архивирано из оригинала 21. 02. 2023. г. Приступљено 2020-02-14.
„阳明学的现代启示录——焦点专题”. www.ebusinessreview.cn. Архивирано из оригинала 30. 09. 2020. г. Приступљено 2020-02-14.
Chan, Wing-tsit (1946). China. Berkeley and Los Angeles: University of California Press.
Craig, Edward (1998). Routledge Encyclopedia of Philosophy, Volume 7. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-07310-3.
Daehwan, Noh. "The Eclectic Development of Neo-Confucianism and Statecraft from the 18th to the 19th Century". Korea Journal (Winter 2003).
de Bary, William Theodore; Chaffee, John W., ур. (1989). Neo-confucian Education: The Formative Stage. University of California Press. стр. 455—. ISBN 978-0-520-06393-8.
de Bary, William Theodore; et al., ур. (2008). Соурцес оф Еаст Асиан Традитион. Неw Yорк: Цолумбиа Университy Пресс. (Вол. 1 ISBN 978-0-231-14305-9) (Вол. 2 ISBN 978-0-231-14323-3)