Вршни кварк
Вршни кварк (енгл. top quark), такође познат као т кварк (симбол: т) или кварк истине, најмасивнији је од свих уочених елементарних честица. Као и сви кваркови, горњи кварк је фермион са спином 1/2, и доживљава све четири фундаменталне интеракције: гравитацију, електромагнетизам, слабе интеракције и јаке интеракције. Он има електрични набој +2/3 е, и масу од 173,0 ± 0,4 ГеВ/ц2,[1] што је приближно иста маса као атом ренијума.[2] Античестица вршног кварка је вршни антикварк (симбол: т, који се понекад назива и антивршни кварк или једноставно antitop), који се од њега разликује само по томе што нека од његових својстава имају једнаку величину али супротан знак.
Композиција | Елементарна честица |
---|---|
Статистике | Фермионска |
Генерација | Трећа |
Интеракције | Јака, слаба, електромагнетна сила, гравитација |
Симбол | т |
Античестица | Вршни антикварк (т) |
Теорије | Макото Кобајаши и Тошихиде Маскава (1973) |
Откривен | ЦДФ и ДØ колаборације (1995) |
Маса | 173,0 ± 0,4 ГеВ/ц2[1] |
Распад у | Дубински кварк (99,8%) страни кварк (0,17%) доњи кварк (0,007%) |
Наелектрисање | +2/3 е |
Боја набоја | Да |
Спин | 1/2 |
Врх | 1 |
Слаби изоспин | ЛХ: +1/2, РХ: 0 |
Слаби хипернабој | ЛХ: +1/3, РХ: +4/3 |
Вршни кварк првенствено делује јаком интеракцијом, али се може распадати само помоћу слабе силе. Он се распада до W бозона и било дубинског кварка (најчешће), страног кварка или, у ретким приликама, доњег кварка. Стандардни модел предвиђа да је његов средњи животни век до око ×10−25 с. 5[3] Ово је око двадесетине временског оквира за снажне интеракције, и стога он не формира хадроне, што физичарима пружа јединствену прилику да проуче „голи” кварк (сви остали кваркови се хадронизују, што значи да се комбинују са другим кварковима и стварају хадроне, и могу се посматрати само као такви). Пошто је тако масиван, својства вршног кварка омогућавају предвиђање масе Хигсовог бозона под одређеним проширењима Стандардног модела (погледајте масу и спајање на Хигсовом бозону испод). Као такав, детаљно се проучава као средство за разликовање између конкурентских теорија.
Његово постојање (и постојање дубинског кварка) постулирали су 1973. године Макото Кобајаши и Тошихиде Маскава да би објаснили уочена ЦП нарушавања при каонском распаду,[4] а откривен је 1995. године ЦДФ[5] и DØ[6] експериментима у Фермилабу. Кобајаши и Маскава су добили су Нобелову награду за физику за 2008. године за предвиђање постојања вршног и дубинског кварка, који заједно чине трећу генерацију кваркова.[7]
Историја
уредиГодине 1973, Макото Кобајаши и Тошихиде Маскава су предвидели постојање треће генерације кваркова да би објаснили уочена ЦП нарушавања при каонском распаду.[4] Називе вршни и дубински је увео Хејм Харари 1975. године,[8][9] тако да одговарају именима прве генерације кваркова (горњи и доњи) одражавајући чињеницу да су ова два била „горња” и „доња” компонента слабог изоспинског дублета.[10] Врхшни кварк се у прошлости понекад називао кварк истине, али с временом је назив вршни кварк преовладао у употреби.[11]
Предлог Кобајашија и Маскаве се увелико ослањао на ГИМ механизам који су предложили Шелдон Глашоу, Џон Илиопулос и Лучијано Мајани,[12] чиме је предвиђено постојање тада још неуоченог чаробног кварка. (Други кварк друге генерације, страни кварк, већ је био откривен 1968. године). Када су у новембру 1974. године тимови у Брукхавенској националној лабораторији (BNL) и Станфордском линеарно акцелераторском центеру (SLAC) истовремено објавили откриће Ј/ψ мезона, он је убрзо био идентификован као везано стање недостајућег ц кварка са његовим антикваром. Ово откриће је омогућило да ГИМ механизам постане део Стандардног модела.[13] Са прихватањем ГИМ механизма, предвиђања Кобајашија и Маскаве такође су стекла већу кредибилност. Њихов аргумент је био додатно ојачан открићем тау лептона заслугом Мартин Луис Перловог тима на СЛАЦ-у између 1974. и 1978. године.[14] Тау је најавио трећу генерацију лептона, нарушавајући нову симетрију лептона и кваркова уведену ГИМ механизмом. Обнављање симетрије подразумевало је постојање петог и шестог кварка.
Заправо није прошло дуго док пети, дубински кварк, није открио тим Е288 експеримента, под водством Леона Ледермана у Фермилабу 1977. године.[15][16][17] То је снажно сугерисало да мора постојати и шести, вршни кварк, чиме се комплетира пар. Било је познато да је овај кварк тежи од дубинског, те да је потребно више енергије у сударима честица, али опште очекивање је било да ће шести кварк ускоро бити пронађен. Међутим, требало је још 18 година да се потврди постојање вршног кварка.[18]
Ране потраге за вршним кварком у лабораторијама SLAC и DESY (у Хамбургу) нису биле успешне. Када је почетком осамдесетих година Супер протонски синхротрон (SPS) у ЦЕРН-у открио W и З бозоне, поново се осетило да је откриће вршног кварка неминовно. Мада је СПС добио конкуренцију од Теватрона у Фермилабу, још увек није било трага од недостајуће честице. Група из ЦЕРН-а је објавила да маса вршног кварка мора бити најмање . Након трке између ЦЕРН-а и Фермилаба за откривање вршног кварка, акцелератор у ЦЕРН-у је досегао своја ограничења без стварања иједног вршног кварка, потиснувши доњу границу масе овог кварка до 41 ГеВ/ц2. 77 ГеВ/ц2[18]
Теватрон је био (до почетка рада ЛХЦ-а у ЦЕРН-у 2009. године) једини хадронски сударач довољно моћан да производи вршне кваркове. Да би могло да се потврди будуће откриће, комплексу је додат други детектор, ДØ детектор (поред већ постојећег детектора сударача у Фермилабу (CDF)). У октобру 1992. године две групе су нашле свој први наговештај постојања вршног кварка, са једним догађајем формирања који је изгледало да садржи тај кварк. У наредним годинама прикупљено је више доказа и дана 22. априла 1994. године, група ЦДФ објавила је свој рад презентујући прелиминарне доказе о постојању вршног кварка масе око . У међувремену, DØ није пронашао додатну евиденцију. Годину дана касније, дана 2. марта 1995, након што је прикупљена додатна евиденција и поново анализирани DØ подаци (који су произашли из потраге за много лакшим вршним кварком), две групе су заједно објавиле откриће вршног кварка масе 175 ГеВ/ц2±18 ГеВ/ц2. 176[5][6][18]
У годинама које су претходиле открићу вршног кварка, установљено је да су одређена прецизна мерења маса и спрега електрослабог векторског бозона врло сензитивна на вредност масе вршног кварка. Ови ефекти постају много већи за веће вредности вршне масе и зато се може индиректно видети вршни кварк, мада није било могуће да се он директно открије експериментима у то време. Највећи ефекат масе вршног кварка био је на параметру Т и до 1994. тачност тих индиректних мерења довела је до предвиђања да ће маса вршног кварка бити између и 145 ГеВ/ц2. 185 ГеВ/ц2[19] Развој техника које су ултиматно омогућиле такве прецизне прорачуне довеле су до тога да су Герард 'т Хофт и Мартинус Велтман освојили Нобелову награду за физику 1999. године.[20][21]
Референце
уреди- ^ а б M. Танабасхи ет ал. (Партицле Дата Гроуп) (2018). „Ревиеw оф Партицле Пхyсицс”. Пхyсицал Ревиеw D. 98 (3): 030001. дои:10.1103/ПхyсРевД.98.030001.
- ^ Елерт, Гленн. „Qуантум Цхромодyнамицс”. Тхе Пхyсицс Хyпертеxтбоок. Приступљено 23. 3. 2019.
- ^ А. Qуадт (2006). „Топ qуарк пхyсицс ат хадрон цоллидерс”. Еуропеан Пхyсицал Јоурнал C. 48 (3): 835—1000. Бибцоде:2006ЕПЈЦ...48..835Q. дои:10.1140/епјц/с2006-02631-6.
- ^ а б M. Кобаyасхи; Т. Маскаwа (1973). „ЦП-Виолатион ин тхе Ренормализабле Тхеорy оф Wеак Интерацтион”. Прогресс оф Тхеоретицал Пхyсицс. 49 (2): 652. Бибцоде:1973ПТхПх..49..652К. дои:10.1143/ПТП.49.652.
- ^ а б Ф. Абе ет ал. (ЦДФ Цоллаборатион) (1995). „Обсерватион оф Топ Qуарк Продуцтион ин пп Цоллисионс wитх тхе Цоллидер Детецтор ат Фермилаб”. Пхyсицал Ревиеw Леттерс. 74 (14): 2626—2631. Бибцоде:1995ПхРвЛ..74.2626А. ПМИД 10057978. арXив:хеп-еx/9503002 . дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.74.2626.
- ^ а б С. Абацхи ет ал. (ДØ Цоллаборатион) (1995). „Сеарцх фор Хигх Масс Топ Qуарк Продуцтион ин пп Цоллисионс ат √с = 1.8 ТеВ”. Пхyсицал Ревиеw Леттерс. 74 (13): 2422—2426. Бибцоде:1995ПхРвЛ..74.2422А. ПМИД 10057924. арXив:хеп-еx/9411001 . дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.74.2422.
- ^ „2008 Нобел Призе ин Пхyсицс”. Тхе Нобел Фоундатион. 2008. Приступљено 11. 9. 2009.
- ^ Х. Харари (1975). „А неw qуарк модел фор хадронс”. Пхyсицс Леттерс Б. 57 (3): 265. Бибцоде:1975ПхЛБ...57..265Х. дои:10.1016/0370-2693(75)90072-6.
- ^ К.W. Сталеy (2004). Тхе Евиденце фор тхе Топ Qуарк. Цамбридге Университy Пресс. стр. 31—33. ИСБН 978-0-521-82710-2.
- ^ D.Х. Перкинс (2000). Интродуцтион то хигх енергy пхyсицс. Цамбридге Университy Пресс. стр. 8. ИСБН 978-0-521-62196-0.
- ^ Ф. Цлосе (2006). Тхе Неw Цосмиц Онион. ЦРЦ Пресс. стр. 133. ИСБН 978-1-58488-798-0.
- ^ С.L. Гласхоw; Ј. Илиопоулоус; L. Маиани (1970). „Wеак Интерацтионс wитх Лептон–Хадрон Сyмметрy”. Пхyсицал Ревиеw D. 2 (7): 1285—1292. Бибцоде:1970ПхРвД...2.1285Г. дои:10.1103/ПхyсРевД.2.1285.
- ^ А. Пицкеринг (1999). Цонструцтинг Qуаркс: А Социологицал Хисторy оф Партицле Пхyсицс. Университy оф Цхицаго Пресс. стр. 253–254. ИСБН 978-0-226-66799-7.
- ^ M.L. Перл; et al. (1975). „Evidence for Anomalous Lepton Production in e+e− Annihilation”. Physical Review Letters. 35 (22): 1489. Bibcode:1975PhRvL..35.1489P. doi:10.1103/PhysRevLett.35.1489.
- ^ „Discoveries at Fermilab – Discovery of the Bottom Quark” (Саопштење). Fermilab. 7. 8. 1977. Приступљено 24. 7. 2009.
- ^ L.M. Lederman (2005). „Logbook: Bottom Quark”. Symmetry Magazine. 2 (8). Архивирано из оригинала 4. 10. 2006. г.
- ^ S.W. Herb; et al. (1977). „Обсерватион оф а Димуон Ресонанце ат 9.5 ГеВ ин 400-ГеВ Протон-Нуцлеус Цоллисионс”. Пхyсицал Ревиеw Леттерс. 39 (5): 252. Бибцоде:1977ПхРвЛ..39..252Х. дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.39.252.
- ^ а б в Т.M. Лисс; П.L. Типтон (1997). „Тхе Дисцоверy оф тхе Топ Qуарк” (ПДФ). Сциентифиц Америцан. 277 (3): 54—59. дои:10.1038/сциентифицамерицан0997-54.
- ^ Тхе Дисцоверy оф тхе Топ Qуарк Архивирано на сајту Wayback Machine (8. децембар 2015), Тонy M. Лисс анд Паул L. Типтон
- ^ „Тхе Нобел Призе ин Пхyсицс 1999”. Тхе Нобел Фоундатион. Приступљено 10. 9. 2009.
- ^ „Тхе Нобел Призе ин Пхyсицс 1999, Пресс Релеасе” (Саопштење). Тхе Нобел Фоундатион. 12. 10. 1999. Приступљено 10. 9. 2009.
Литература
уреди- Франк Фиедлер; фор тхе Д0; ЦДФ Цоллаборатионс (јун 2005). „Топ Qуарк Продуцтион анд Пропертиес ат тхе Теватрон”. арXив:хеп-еx/0506005 .
- L. Ледерман (1978). „Тхе Упсилон Партицле”. Сциентифиц Америцан. 239 (4): 72—81. Бибцоде:1978СциАм.239д..72Л. дои:10.1038/сциентифицамерицан1078-72.
- Р. Наве. „Qуаркс”. ХyперПхyсицс. Георгиа Стате Университy, Департмент оф Пхyсицс анд Астрономy. Приступљено 29. 6. 2008.
- А. Пицкеринг (1984). Цонструцтинг Qуаркс. Университy оф Цхицаго Пресс. стр. 114—125. ИСБН 978-0-226-66799-7.
- M.С. Соззи (2008а). „Паритy”. Дисцрете Сyмметриес анд ЦП Виолатион: Фром Еxперимент то Тхеорy. Оxфорд Университy Пресс. стр. 15–87. ИСБН 978-0-19-929666-8.
- M.С. Соззи (2008б). „Цхарге Цоњугатион”. Дисцрете Сyмметриес анд ЦП Виолатион: Фром Еxперимент то Тхеорy. Оxфорд Университy Пресс. стр. 88–120. ИСБН 978-0-19-929666-8.
- M.С. Соззи (2008ц). „ЦП-Сyмметрy”. Дисцрете Сyмметриес анд ЦП Виолатион: Фром Еxперимент то Тхеорy. Оxфорд Университy Пресс. стр. 231–275. ИСБН 978-0-19-929666-8.
- C. Амслер; et al. (2008). Партицле Дата Гроуп. „Ревиеw оф Партицле Пхyсицс”. Пхyсицс Леттерс Б. 667 (1): 1—1340. Бибцоде:2008ПхЛБ..667....1П. дои:10.1016/ј.пхyслетб.2008.07.018.
- С.С.M. Wонг (1998). „Нуцлеон Струцтуре”. Интродуцторy Нуцлеар Пхyсицс (2нд изд.). Неw Yорк (НY): Јохн Wилеy & Сонс. стр. 21–56. ИСБН 978-0-471-23973-4.
- W.Е. Бурцхам, M. Јобес (1995). Нуцлеар анд Партицле Пхyсицс (2нд изд.). Лонгман Публисхинг. ИСБН 978-0-582-45088-2.
- Р. Сханкар (1994). Принциплес оф Qуантум Мецханицс (2нд изд.). Неw Yорк (НY): Пленум Пресс. ИСБН 978-0-306-44790-7.
- Ј. Стеинбергер (1989). „Еxпериментс wитх хигх-енергy неутрино беамс”. Ревиеwс оф Модерн Пхyсицс. 61 (3): 533—545. Бибцоде:1989РвМП...61..533С. дои:10.1103/РевМодПхyс.61.533.
- К. Готтфриед, V.Ф. Wеисскопф (1986). „Хадрониц Спецтросцопy: Г-паритy”. Цонцептс оф Партицле Пхyсицс. 2. Оxфорд Университy Пресс. стр. 303—311. ИСБН 978-0-19-503393-9.
- Ј.W. Цронин (1980). „ЦП Сyмметрy Виолатион—Тхе Сеарцх фор итс оригин” (ПДФ). Тхе Нобел Фоундатион.
- V.L. Фитцх (1980). „Тхе Дисцоверy оф Цхарге—Цоњугатион Паритy Асyмметрy” (ПДФ). Тхе Нобел Фоундатион.
- С.W. Херб; Хом, D.; Ледерман, L.; Сенс, Ј.; Снyдер, Х.; Yох, Ј.; Аппел, Ј.; Броwн, Б.; Броwн, C.; Иннес, W.; Уено, К.; Yаманоуцхи, Т.; Ито, А.; Јöстлеин, Х.; Каплан, D.; Кепхарт, Р.; et al. (1977). „Обсерватион оф а Димуон Ресонанце ат 9.5 Гев ин 400-ГеВ Протон-Нуцлеус Цоллисионс”. Пхyсицал Ревиеw Леттерс. 39 (5): 252—255. Бибцоде:1977ПхРвЛ..39..252Х. дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.39.252.
- Ј.Ј. Ауберт; Бецкер, У.; Биггс, П.; Бургер, Ј.; Цхен, M.; Еверхарт, Г.; Голдхаген, П.; Леонг, Ј.; МцЦорристон, Т.; Рхоадес, Т.; Рохде, M.; Тинг, Самуел; Wу, Сау; Лее, Y.; et al. (1974). „Еxпериментал Обсерватион оф а Хеавy Партицле Ј”. Пхyсицал Ревиеw Леттерс. 33 (23): 1404—1406. Бибцоде:1974ПхРвЛ..33.1404А. дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.33.1404.
- Ј.Е. Аугустин; Боyарски, А.; Бреиденбацх, M.; Булос, Ф.; Дакин, Ј.; Фелдман, Г.; Фисцхер, Г.; Фрyбергер, D.; et al. (1974). „Discovery of a Narrow Resonance in e+e− Annihilation”. Physical Review Letters. 33 (23): 1406—1408. Bibcode:1974PhRvL..33.1406A. doi:10.1103/PhysRevLett.33.1406.
- M. Gell-Mann (1964). „A Schematic of Baryons and Mesons”. Physics Letters. 8 (3): 214—215. Bibcode:1964PhL.....8..214G. doi:10.1016/S0031-9163(64)92001-3.
- Ahmad, Ishfaq (1965). „the Interactions of 200 MeV π± -Mesons with Complex Nuclei Proposal to Study the Interactions of 200 MeV π± -Mesons with Complex Nuclei” (PDF). CERN documents. 3 (5).
- G. Gamow (1988) [1961]. The Great Physicists from Galileo to Einstein (Reprint изд.). Dover Publications. стр. 315. ISBN 978-0-486-25767-9.
- E. Wigner (1937). „On the Consequences of the Symmetry of the Nuclear Hamiltonian on the Spectroscopy of Nuclei”. Physical Review. 51 (2): 106—119. Bibcode:1937PhRv...51..106W. doi:10.1103/PhysRev.51.106.
- H. Yukawa (1935). „On the Interaction of Elementary Particles” (PDF). Proc. Phys. Math. Soc. Jap. 17 (48).
- W. Heisenberg (1932). „Über den Bau der Atomkerne I”. Zeitschrift für Physik (на језику: немачком). 77: 1—11. Bibcode:1932ZPhy...77....1H. doi:10.1007/BF01342433.
- W. Heisenberg (1932). „Über den Bau der Atomkerne II”. Zeitschrift für Physik (на језику: немачком). 78 (3–4): 156—164. Bibcode:1932ZPhy...78..156H. doi:10.1007/BF01337585.
- W. Heisenberg (1932). „Über den Bau der Atomkerne III”. Zeitschrift für Physik (на језику: немачком). 80 (9–10): 587—596. Bibcode:1933ZPhy...80..587H. doi:10.1007/BF01335696.
- Glashow, S. L.; Iliopoulos, J.; Maiani, L. (1970). „Weak Interactions with Lepton-Hadron Symmetry”. Physical Review D. 2 (7): 1285—1292. Bibcode:1970PhRvD...2.1285G. doi:10.1103/PhysRevD.2.1285.
- Bobra, M. (2005). „Logbook: J/ψ particle”. Symmetry Magazine. 2 (7): 34.
- Yao, W.-M. (Particle Data Group); et al. (2006). „Ревиеw оф Партицле Пхyсицс: Наминг Сцхеме фор Хадронс” (ПДФ). Јоурнал оф Пхyсицс Г. 33: 108. Бибцоде:2006ЈПхГ...33....1Y. арXив:астро-пх/0601168 . дои:10.1088/0954-3899/33/1/001.
Спољашње везе
уреди- Top quark on arxiv.org
- Tevatron Electroweak Working Group
- Top quark information on Fermilab website
- Logbook pages from CDF and DZero collaborations' top quark discovery
- Scientific American article on the discovery of the top quark
- Public Homepage of Top Quark Analysis Results from DØ Collaboration at Fermilab
- Public Homepage of Top Quark Analysis Results from CDF Collaboration at Fermilab
- Harvard Magazine article about the 1994 top quark discovery
- 1999 Nobel Prize in Physics