Заштита извора
Заштита извора је право новинара да не открива од кога је добио информације и такође законско ограничење за власти да не може приморати новинара да открије извор својих информација. Заштита извора је регулисана и међународним правом и домаћим законима. „Новинар није дужан да открије податке у вези са извором информације, осим ако се подаци односе на кривично дело, односно учиниоца кривичног дела за које је запрећена казна затвора најмање пет година.“[1]
Заштита извора је основа истраживачког новинарства и слободног протока информација у отвореним, демократским друштвима.
Кодекс новинара по коме он мора да штити свој извор да би га сачувао од казне или да не би угрозио његово положај, формализован је у националним законодавствима у региону. Тиме је омогућена слобода информисања, али су отворена врата и злоупотребама.
Начела
уреди- Начело 1 (Право новинара на неоткривање)[2]: Домаћи закони и пракса држава чланица треба да обезбеде експлицитну и јасну заштиту права новинара да не открију информације које би могле да укажу на идентитет извора у складу са чланом 10 Конвенције о заштити људских права и основних слобода (у даљем тексту Конвенција) и овде установљеним начелима, која треба сматрати минималним стандардима за поштовање тог права.
- Начело 2 (Право других лица на неоткривање)
- Начело 3 (Ограничења права на неоткривање)
- Начело 4 (Докази који су алтернатива новинарским изворима)
- Начело 5 (Услови везани за откривање)
- Начело 6 (Надзор над комуникацијама, присмотра и судски претрес и одузимање)
- Начело 7 (Заштита од самооптуживања)
Као одговор на питање да ли новинари треба да одају своје “упућене”, “блиске” и остале изворе информација, јесте да се извор може открити само ако се испуне три услова истовремено – да је реч о тешком кривичном делу, да се информација не може добити ни на који други начин и да постоји изузетан друштвени интерес да се извор открије. На овакав закључак упућује Савет Европе препоруком да се национална законодавства и медији у сличним случајевима воде исходом “Случаја Годвин”.
„Случај Годвин“
уредиВилијам Годвин, новинар британског „The Engineer“, добио је информацију о злоупотреби фиансијских средстава у једној британској компанији. Његови покушаји да заштити извор, који му је “отворио” целу причу, трајали су целих седам година, све док нису стигли до Европског суда за људска права. Првобитно Годвину је прећено затвором и казном од 5.000 фунти, али је он одбијао да ода извор. Суд и Дом лордова британског парламента проценили су да “је у инетересу компаније да сазна ко одаје информације, како то не би оштетио компанију у будућности”.
Ствар је тако дошла до Европског суда који је пресудио у корист Годвина, наглашавајући да ни откривање извора и откривање нелојалног службеника не представљају виши интерес у односу на информацију коју је Годвин објавио.[3]
Заштита информација
уредиПостоји неписани и општеприхваћени кодекс новинара по коме новинар мора да штити информацију из неколико разлога – да сачува саговорника од могуће санкције или евентуланог угрожавања његовог положаја због објављивања информације, да би уопште имао саговорнике. Без поштовања овог правила, практично је немогуће обављати квалитетан новинарски посао. По кваилтету извора и информација, у суштини, разликује се и квалитет самих новинара.
Правило о заштити извора у неким случајевима је и формализовано. Рецимо, етички кодекс електронских медија, који су донеле и усвојиле чланице «АНЕМ» (Асоцијације независних електронских медија,предвиђа да новинари имају обавезу да заштите извор информација. Они морају да поштују обећања дата свом извору информација. Ако је извор дао "незваничну" информацију, она не сме бити употребљена тако да открије идентитет извора.
Откривање извора
уредиРазлози за откривање извора[4]
- да легитимни интерес однесе превагу над јавним интересом да се не открије извор и да тај легитимни интерес буде доказан;
- да витални карактер и озбиљност околности оправдавају то откривање;
- да надлежни органи закључе да они одговарају прекој друштвеној потреби;
- да процена неопходности откривања по члану 10. Европске конвенције о људским правима буде подложна надзору и контроли Европског суда за људска права.