Здрав разум је добро практично расуђивање у погледу свакодневних ствари, или основна способност опажања, разумевања и просуђивања коју деле скоро сви људи.[1] Први тип здравог разума, добар разум, може се описати као „смисао за виђење ствари онаквима какве јесу и да се ради онако како би требало да се ради”. Други тип се понекад описује као народна мудрост, „која означава нерефлективно знање које није зависно од специјализованог тренинга или промишљене мисли”. Две типа су испреплетена, јер је особа која има здрав разум у додиру са идејама здравог разума, које проистичу из проживљених искустава особа које су довољно здраворазумне да их спознају.[2]

У психолошком контексту, Смедслунд дефинише здрав разум као „систем импликација које компетентни корисници неког језика деле” и напомиње: „Предлог у датом контексту припада здравом разуму ако и само ако се сви компетентни корисници употребљеног језика слажу да је тврдња у датом контексту тачна и да је њена негација лажна.”[3]

Свакодневно разумевање здравог разума проистиче из историјске филозофске расправе која обухвата неколико европских језика. Сродни изрази на другим језицима укључују латински сенсус цоммунис, грчки αἴσθησις κοινὴ (аíстхēсис коинḕ) и француски бон сенс, али то нису директни преводи у свим контекстима. Слично томе у енглеском језику постоје различите нијансе значења, које имплицирају више или мање образовање и мудрост: „добар разум” се понекад сматра еквивалентним „здравом разуму”, а понекад то није случај.[4]

Аристотл, прва особа за коју је познато да је дискутовао „здрав разум”, описао га је као способност са којом животиње (укључујући људе) обрађују сензорне перцепције, меморије и машту (φρονεῖν, пхронеîн) да би дошле до многих типова основних просуђивања. У његовој схеми само људи имају стварно аргументирано размишљање (νοεῖν, ноеîн), што их изводи изван њиховог здравог разума.

„Здрав разум” такође има најмање два посебна филозофска значења. Једно је способност животињске душе (ψῡχή, псūкхḗ) коју је предложио Аристотел, а која омогућава различитим индивидуалним чулима да колективно опажају карактеристике физичких ствари, као што су кретање и величина, које све физичке ствари имају у различитим комбинацијама, омогућавајући људима и другим животињама да разликују и идентификују физичке ствари. Овај здрав разум разликује се од основне чулне перцепције и од људског рационалног размишљања, али сарађује са обема.

Друга посебна употреба термина је под утицајем Рима и користи се за природну људску осетљивост за друге људе и заједнице.[5] Баш као и свакодневни смисао, и једно и друго се односи на врсту основне свести и способности процене које се од већине људи природно очекују, чак и ако не могу да објасне зашто.

Сва ова значења „здравог разума”, укључујући свакодневна, међусобно су повезана у сложеној историји и развила су се током важних политичких и филозофских расправа у модерној западној цивилизацији, посебно у вези са науком, политиком и економијом.[6] Међусобна повезаност значења је посебно уочљива у језицима попут енглеског, који су постали међународни.[7]

Од доба просветитељства, термин „здрав разум”" често се користио ради реторичког ефеката, понекад пежоративно, а понекад као позитивно апелирање на ауторитет. Он се може негативно изједначити са вулгарним предрасудама и празноверјем. Он им се често позитивно супротставља као стандард за добар укус и као извор најосновнијих аксиома потребних науци и логици.[8] Почетком осамнаестог века овај стари филозофски термин први пут је стекао своје модерно значење: „Те обичне, саморазумљиве истине или конвенционална мудрост, за које није потребна никаква софистицираност да би се схватиле и ниједан доказ да би се прецизно прихватиле, јер су тако добро пристајале са основним (здраво разумним) интелектуалним капацитетима и искуствима целокупног друштвеног тела.”[9] Ово је почело Декартовом критиком о томе, и оним што је постало познато као спор између „рационализма” и „емпиризма”. У уводној линији једне од његових најпознатијих књига, Дискурс о методи, Декарт је установио најчешће модерно значење и његове контроверзе, када је изјавио да сви имају сличну и довољну количину здравог разума (бон сенс), али да се то ретко кад добро користи. Стога се треба придржавати скептичке логичке методе коју је Декарт описао, а на здрав разум се не треба претерано ослањати.[10] У каснијем просветљењу из 18. века, здрав разум се позитивније схватао као основа модерног размишљања. То је било у супротности с метафизиком, која је, попут картезијанизма, била повезана са Анциен Рéгиме. Томас Пејнов полемички памфлет Здравог разума (1776) описан је као најутицајнији политички памфлет 18. века, који је утицао на Америчку и Француску револуцију.[8] Данас су концепт здравог разума и како је најбоље да се користити, и даље везани за многе од најдуговечнијих тема епистемологије и етике, са посебним фокусом често усмереним на филозофију модерних друштвених наука.

Референце

уреди
  1. ^ Мерриам-Wебстер гивес: "соунд анд прудент јудгмент басед он а симпле перцептион оф тхе ситуатион ор фацтс." [1], Мерриам-Wебстер'с Онлине Дицтионарy. Тхе Цамбридге Дицтионарy дефинес ит ас, "тхе басиц левел оф працтицал кноwледге анд јудгмент тхат wе алл неед то хелп ус ливе ин а реасонабле анд сафе wаy."[2], Цамбридге Дицтионариес Онлине. ван Холтхоорн & Олсон (1987, стр. 9) саy тхат "цоммон сенсе цонсистс оф кноwледге, јудгемент, анд тасте wхицх ис море ор лесс универсал анд wхицх ис хелд море ор лесс wитхоут рефлецтион ор аргумент." C.С. Леwис (1967, стр. 146) wроте тхат wхат цоммон сенсе "офтен меанс" ис "тхе елементарy ментал оутфит оф тхе нормал ман."
  2. ^ Маронеy, Террy А. (2009). „Емотионал Цоммон Сенсе ас Цонститутионал Лаw”. Вандербилт Лаw Ревиеw. 62: 851. 
  3. ^ Смедслунд, Јан (септембар 1982). „Цоммон сенсе ас псyцхосоциал реалитy: А реплy то Сјöберг”. Сцандинавиан Јоурнал оф Псyцхологy. 23 (1): 79—82. дои:10.1111/ј.1467-9450.1982.тб00416.x. 
  4. ^ Фор еxампле, Тхомас Реид цонтрастед цоммон сенсе анд гоод сенсе то соме еxтент. Сее Wиерзбицка (2010, стр. 340)
  5. ^ Тхе Схортер Оxфорд Енглисх Дицтионарy оф 1973 гивес фоур меанингс оф "цоммон сенсе": Ан арцхаиц меанинг ис "Ан интернал сенсе wхицх wас регардед ас тхе цоммон бонд ор центре оф тхе фиве сенсес"; "Ординарy, нормал, ор авераге ундерстандинг" wитхоут wхицх а ман wоулд бе "фоолисх ор инсане", "тхе генерал сенсе оф манкинд, ор оф а цоммунитy" (тwо суб-меанингс оф тхис аре гоод соунд працтицал сенсе анд генерал сагацитy); А пхилосопхицал меанинг, тхе "фацултy оф примарy трутхс".
  6. ^ Сее тхе бодy оф тхис артицле цонцернинг (фор еxампле) Десцартес, Хоббес, Адам Смитх, анд со он. Тхомас Паине'с пампхлет намед "Цоммон Сенсе" wас ан инфлуентиал публисхинг суццесс дуринг тхе период леадинг уп то тхе Америцан револутион.
  7. ^ Сее фор еxампле Росенфелд (2011, стр. 282); Wиерзбицка (2010); анд ван Кессел (1987, стр. 117): "тодаy тхе Англо-Саxон цонцепт преваилс алмост еверywхере".
  8. ^ а б Хундерт (1987)
  9. ^ Росенфелд, Сопхиа (2014). Цоммон сенсе : а политицал хисторy. [С.л.]: Харвард Унив Пресс. стр. 23. ИСБН 9780674284166. 
  10. ^ Десцартес (1901) Парт I оф тхе Дисцоурсе он Метход. НОТЕ: Тхе терм ин Френцх ис "бон сенс" сометимес транслатед ас "гоод сенсе".

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди