Отворите главни мени

Емпиризам

(преусмерено са Empiricism)
Џон Лок (1632–1704), водећи филозоф британског емпиризма[1][2][3]

Емпиризам је у филозофији, правац према којем се целокупно сазнање заснива на искуству.[4] Његова основна гносеолошка теза јесте да нема урођених идеја, већ само стечених („Ништа не постоји у разуму што пре тога није било у чулима“). У методологији, правац који прикупља, обрађује и процењује емпиријске чињенице и уопштава сазнања индуктивним закључивањем. У психологији, према овом схватању, човеково мишљење и понашање готово је у потпуности резултат личног искуства, док наслеђе има сасвим неважну улогу.[5] Међутим, емпиричари могу тврдити да традиција (или обичаји) настају због односа ранијих осећајних искустава.[6]

Емпиризам као филозофски правац у својим основним спознајнотеоретскм ставовима сматра да је искуство (емпатија) темељни извор спознаје и да оно одређује домет, могућности и границе свеколике спознаје. Основна девиза емпиризма: Nihil est in intellectu quod non pirus fuerit in sensu (Нема ничега у разуму, што пре није било у осету), жели да утврди да је свака разумна спознаја уветовна осетлином, да у разуму нема никаквих априорних ни урођених идеја и да је, насупрот тврдњама рационалиста, људски ум у већој или мањој мери ограничен само на асоцијативно комбиновање разних (спољашњих и унутрашњих) утисака. Хуме је нпр. једанпут утврдио да се златно брдо (дакле нешто што је у искуству не постоји) може замислити само зато што је пре виђено и злато и брдо, те су та два утиска могла бити спојена. Емпиризам је уз рационализам и критицизам један од основних смерова спознајне теорије, а у разним варијантама и са различитим модификацијама његовог класичног облика (пре свега у енглеској филозофији), задржао се у неким савременим филозофијама (емпириокритицизам, позитивизам, неопозитивизам, прагматизам и др.) Многи елементи емпиристичке орјентације уочавају се у неким од античких филозофа. Тако су они присутни код софиста Протагоре и код киренаика (посебно Аристипа).[7]

Историја и учењеУреди

 
Франсис Бејкон, називају га оцем емпиризма.
 
Томас Хобс, представник класичног енглеског емпиризма.

Стоичко,[8][9] а још наглашеније епикурејско учење[10][11] углавном тврди да свеколика наша спознаја извире из искуства. Али сви ови зачеци емпиристичког филозофирања, који су дошли до изражаја и код неких енглеских сколастичара XIII и XIV века као и код ренесансних (нарочито италијанских) филозофа XV и XVI века, били су повезани у јединствен систем емпиристичке филозофије тек код низа енглеских мислилаца XVI и XVII века. Стога је појам емпиризма у првом реду повезан уз имена: Франсиса Бејкона, Томаса Хобса, Џона Лока, Џорџа Берклија и Дејвида Хјума. Међутим заједничке емпиристичке полазне спознајнотеориске поставке не значе истоветност у закључцима, па ни у читавом систему ових филозофа. Док се на пример за Бејкона и Хобса може казати да су материјалисти, и док у Лок има и материјалистичких и идеалистичких конзеквенција, Беркли постаје прототип субјективног идеализма, а Хјум завршава као спознајни скептик и агностик. Сваки се од њих бавио различитим специфичним проблемима и тумачио их из властитог аспекта и одређених личних филозофских преокупација. Осим по свом учењу о разним врстама људских заблуда (тзв. Idoae), Бејкон је познат због критике сколастичке логике и покушаја заснивања индуктивне методе. Хобс, значајани по свом учењу о природи и по номиналистичкој логици, основну је пажњу у свом истраживању посветио учењу о човеку и држави. Лок је својом теоријом о секундарним и примарним квалитетима постао оснивач модерније материјалистичке спознајне теорије. Парадоксална је позиција бискупа Берклија који је на основу емпиристичких полазних предпоставки покушавао да оправда спиритуалистичку метафизику. Али док Берки, који је одбацио могућност постојања материјалне супстанције, тврди да постоје духовне супстанције, Хјум на крају тог раздобља скептички одбацује сваки супстанцијалитет и тврди да се чак каузалност не може објективно да утврдити, и да је она последица пуке субјективне психолошке навике и погрешке да се због временског следа разних појава утврђује њихову међусобна повезаност (узрочност) (post hoc ergo propter hoc).

 
Џорџ Беркли, заступник емпиризма.

Свим тим филозофима, међутим, заједничко је полажење од искуства, од осећаја спознаје, негација свамосвесне и независне функције ума, признавање опажања као основе сваког мишљења. Разлике пак између њих нису само резултат третирања разноврсне проблематике као и различитог тумачења речи искуство, већ су последица и различитог ступња доследности и домишљатости самих тих филозофа (у том погледу чини се да је Хјум спознајно најконзервативнији). Мање или више континуирани развој емпиаристичке мисли најбоље показује и домет и бит саме те филозофије која је у својој крајњој конзеквенцији доспева - управо због искључивости, недијалектичности, једностраности првог, почетног емпиријског гносеолошког филозофирања које не види и активну улогу субјекта, свести у спознајном процесу - до потпуно негативног резултата: безизлазне спознајне Хјумове скепсе. Тако је, метафизички развијајући своје полазне тезе (у којима је садржана, у основи, исправна тврдња да спознаја извире из искуства), енглески емпиризам довео до апсурда и непрекорачивих противречности које су местимично оштро супротстављене самим емпиристичким полазним позицијама. Али тај исти емпиризам има несумљиво и великих заслуга за развој европске мисли. Хјум је Канта[12] (по властитим Кантовим речима), пробудио из догматског дремежа и тако посредно омогућио снажни полет филозофске мисли у класичном немачком идеализму (немачка класична идеалистичка филозофија). С друге стране, како каже и Енгелс, Бејкон и Лок су очеви оне сјајне школе француских материјалиста, који су учинили XVII век француским веком. Радикални и специфични облик емпиризма је сензализам.

ПредставнициУреди

Оснивачем емпиризма се сматра Џон Лок, који се противио тадашњем мишљењу да се људи рађају са урођеним идејама и принципима, што се често узимало као оправдање феудалног система, и тврдио да сва сазнања долазе из искуства.[13]

Према њему, човеков ум је по рођењу као празан папир, који се постепено испуњава опажањем људских чула и човековим искуством.

РеференцеУреди

  1. ^ Hirschmann, Nancy J., Gender, Class, and Freedom in Modern Political Theory, Princeton University Press, Princeton, 2009. p. 79
  2. ^ Sharma, Urmila & Sharma, S.K., Western Political Thought, Atlantic Publishers, Washington, 2006, p. 440
  3. ^ Korab-Karpowicz, W. Julian, A History of Political Philosophy: From Thucydides to Locke, Global Scholarly Publications, New York, 2010, p. 291
  4. ^ Psillos, Stathis; Curd, Martin (2010). The Routledge companion to philosophy of science (1. publ. in paperback изд.). London: Routledge. стр. 129—38. ISBN 978-0415546133. 
  5. ^ Baird, Forrest E.; Walter Kaufmann (2008). From Plato to Derrida. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Prentice Hall. ISBN 978-0-13-158591-1. 
  6. ^ Hume, David. Inquiry Concerning Human Understanding, 1748.
  7. ^ Prof. Grlić, Danko Filozofija, str.52, „Panorama”, Zagreb, 1967 god.
  8. ^ Becker, Lawrence C. (2001). A New Stoicism. Princeton: Princeton University Press. ISBN 9781400822447. 
  9. ^ Amos, H. (1982). These Were the Greeks. Chester Springs: Dufour Editions. ISBN 978-0-8023-1275-4. OCLC 9048254. 
  10. ^ 1951-, Wilson, Catherine,. Epicureanism : a very short introduction (First изд.). Oxford, United Kingdom. ISBN 9780199688326. OCLC 917374685. 
  11. ^ David Konstan. „Epicurus”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
  12. ^ „Immanuel Kant”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 20. 05. 2010. Приступљено 06. 10. 2015. 
  13. ^ Оглед o људском разуму, Џон Лок

ЛитератураУреди

  • Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  • Achinstein, Peter, and Barker, Stephen F. (1969), The Legacy of Logical Positivism: Studies in the Philosophy of Science, Johns Hopkins University Press, Baltimore, MD.
  • Aristotle, "On the Soul" (De Anima), W. S. Hett (trans.), pp. 1–203 in Aristotle, Volume 8, Loeb Classical Library, William Heinemann, London, UK, 1936.
  • Aristotle, Posterior Analytics.
  • Barone, Francesco (1986), Il neopositivismo logico, Laterza, Roma Bari
  • Berlin, Isaiah (2004), The Refutation of Phenomenalism, Isaiah Berlin Virtual Library.
  • Bolender, John (1998), "Factual Phenomenalism: A Supervenience Theory"', Sorites, no. 9, pp. 16–31.
  • Chisolm, R. (1948), "The Problem of Empiricism", Journal of Philosophy 45, 512–17.
  • Cushan, Anna-Marie (1983/2014). Investigation into Facts and Values: Groundwork for a theory of moral conflict resolution. [Thesis, Melbourne University], Ondwelle Publications (online): Melbourne. [1]
  • Dewey, John (1906), Studies in Logical Theory.
  • Encyclopædia Britannica, "Empiricism", vol. 4, p. 480.
  • Hume, D., A Treatise of Human Nature, L.A. Selby-Bigge (ed.), Oxford University Press, London, UK, 1975.
  • Hume, David. "An Enquiry Concerning Human Understanding", in Enquiries Concerning the Human Understanding and Concerning the Principles of Morals, 2nd edition, L.A. Selby-Bigge (ed.), Oxford University Press, Oxford, UK, 1902. Gutenberg press full-text
  • James, William (1911), The Meaning of Truth.
  • Leavitt, Fred: "Dancing with Absurdity: Your Most Cherished Beliefs (and All Your Others) are Probably Wrong. (2015) Peter Lang Publishers.
  • Keeton, Morris T. (1962), "Empiricism", pp. 89–90 in Dagobert D. Runes (ed.), Dictionary of Philosophy, Littlefield, Adams, and Company, Totowa, NJ.
  • Leftow, Brian (ed., 2006), Aquinas: Summa Theologiae, Questions on God, pp. vii et seq.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Development of Aristotle's Thought", vol. 1, pp. 153ff.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "George Berkeley", vol. 1, p. 297.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Empiricism", vol. 2, p. 503.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Mathematics, Foundations of", vol. 5, pp. 188–89.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Axiomatic Method", vol. 5, pp. 192ff.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Epistemological Discussion", subsections on "A Priori Knowledge" and "Axioms".
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Phenomenalism", vol. 6, p. 131.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Thomas Aquinas", subsection on "Theory of Knowledge", vol. 8, pp. 106–07.
  • Marconi, Diego (2004), "Fenomenismo"', in Gianni Vattimo and Gaetano Chiurazzi (eds.), L'Enciclopedia Garzanti di Filosofia, 3rd edition, Garzanti, Milan, Italy.
  • Markie, P. (2004), "Rationalism vs. Empiricism" in Edward D. Zalta (ed.), Stanford Encyclopedia of Philosophy, Eprint.
  • Maxwell, Nicholas (1998), The Comprehensibility of the Universe: A New Conception of Science, Oxford University Press, Oxford.
  • Mill, J.S., "An Examination of Sir William Rowan Hamilton's Philosophy", in A.J. Ayer and Ramond Winch (eds.), British Empirical Philosophers, Simon and Schuster, New York, NY, 1968.
  • Morick, H. (1980), Challenges to Empiricism, Hackett Publishing, Indianapolis, IN.
  • Peirce, C.S., "Lectures on Pragmatism", Cambridge, Massachusetts, March 26 – May 17, 1903. Reprinted in part, Collected Papers, CP 5.14–212. Published in full with editor's introduction and commentary, Patricia Ann Turisi (ed.), Pragmatism as a Principle and Method of Right Thinking: The 1903 Harvard "Lectures on Pragmatism", State University of New York Press, Albany, NY, 1997. Reprinted, pp. 133–241, Peirce Edition Project (eds.), The Essential Peirce, Selected Philosophical Writings, Volume 2 (1893–1913), Indiana University Press, Bloomington, IN, 1998.
  • Rescher, Nicholas (1985), The Heritage of Logical Positivism, University Press of America, Lanham, MD.
  • Rock, Irvin (1983), The Logic of Perception, MIT Press, Cambridge, Massachusetts.
  • Rock, Irvin, (1997) Indirect Perception, MIT Press, Cambridge, Massachusetts.
  • Runes, D.D. (ed., 1962), Dictionary of Philosophy, Littlefield, Adams, and Company, Totowa, NJ.
  • Sini, Carlo (2004), "Empirismo", in Gianni Vattimo et al. (eds.), Enciclopedia Garzanti della Filosofia.
  • Solomon, Robert C., and Higgins, Kathleen M. (1996), A Short History of Philosophy, pp. 68–74.
  • Sorabji, Richard (1972), Aristotle on Memory.
  • Thornton, Stephen (1987), Berkeley's Theory of Reality, Eprint
  • Vanzo, Alberto (2014), "From Empirics to Empiricists", Intellectual History Review, 2014, Eprint available here and here.
  • Ward, Teddy (n.d.), "Empiricism", Eprint.
  • Wilson, Fred (2005), "John Stuart Mill", in Edward N. Zalta (ed.), Stanford Encyclopedia of Philosophy, Eprint.
  • Mack, Eric (2008). „Locke, John (1632–1704)”. Ур.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: Sage; Cato Institute. стр. 305—07. ISBN 978-1412965804. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n184. 
  • Macpherson, C.B. The Political Theory of Possessive Individualism: Hobbes to Locke (Oxford: Oxford University Press, 1962). Establishes the deep affinity from Hobbes to Harrington, the Levellers, and Locke through to nineteenth-century utilitarianism.
  • Moseley, Alexander (2007), John Locke: Continuum Library of Educational Thought, Continuum, ISBN 978-0-8264-8405-5 
  • Pangle, Thomas, The Spirit of Modern Republicanism: The Moral Vision of the American Founders and the Philosophy of Locke (Chicago: University of Chicago Press, 1988; paperback ed., 1990), 334 pp.. Challenges Dunn's, Tully's, Yolton's, and other conventional readings.
  • Robinson, Dave; Groves, Judy (2003), Introducing Political Philosophy, Icon Books, ISBN 978-1-84046-450-4 
  • Rousseau, George S. (2004), Nervous Acts: Essays on Literature, Culture and Sensibility, Palgrave Macmillan, ISBN 978-1-4039-3453-6 
  • Strauss, Leo. Natural Right and History, chap. 5B (Chicago: University of Chicago Press, 1953). Argues from a non-Marxist point of view for a deep affinity between Hobbes and Locke.
  • Strauss, Leo (1958), „Critical Note: Locke's Doctrine of Natural Law”, The American Political Science Review, 52 (2): 490—501, JSTOR 1952329, doi:10.2307/1952329  A critique of W. von Leyden's edition of Locke's unpublished writings on natural law.

Спољашње везеУреди