Ебу Бекр (Abū Bakr aṣ-Ṣiddīq ‘Abdallāh bin Abī Quḥāfah, арап. أبو بكر الصديق عبد الله بن أبي قحافة; око 573-23. август 634)[1] је био први халиф, Мухамедов таст и један од Мухамедових пратилаца.[2] Сунити га сматрају законитим халифом и првим од четири праведна халифа. Шиити верују да је он прекршио директне Мухамедове заповести и да је организовао државни удар. Научници га сврставају у првога муслиманскога халифа. Његова ћерка Ајша се удала за Мухамеда.

Ебу Бекр
Ебу Бекр
Лични подаци
Датум рођења573.
Место рођењаМека, Арабија
Датум смрти23. август 634.
Место смртиМедина, Арабија
ГробПосланикова џамија, Медина, Саудијска Арабија
Породица
СупружникКутајла бинт Абд-ел-Уза (разведен), Ум Раман Зајнаб бинт Амир, Хабиба бинт Карија, Асма бинт Умајс
ПотомствоАиша, Абдулах ибн Аби Бакр, Abdu'l-Rahman ibn Abu Bakr, Muhammad Ibn Abî Bakr, Asmā' bint Abu Bakr, Umm Kulthum bint Abi Bakr
РодитељиУтман Абу Кухафа
Салма Ум-ул-Каир
први наследник Мухамеда на челу исламске државе
Период632–634. као први од праведних халиф
ПретходникМухамед
НаследникОмер

Иницијално богат и угледан бизнисмен, Ебу Бакр је касније постао један од првих преобраћеника у ислам и увелико је допринео својим богатством подржавајући Мухамедов рад. Био је међу Мухамедовим најближим следбеницима,[3] који су га пратили приликом његове миграције у Медину и био присутан у великом броју његових војних сукоба, попут битки на Бедру и Ухуду.

Након Мухамедове смрти 632. године, Ебу Бакр је успео да руководи муслиманском заједницом као први рашидунски калиф.[4] За време своје владавине, угушио је низ устанка, заједнички познатих као Рида ратови, услед чега је успео да учврсти и прошири владавину муслиманске државе на целом Арабијском полуострву. Такође је командовао почетним упадима у суседну Сасанидску и Византијску империју, што ће у годинама након његове смрти на крају резултирати муслиманским освајањима Персије и Леванта. Ебу Бакр је умро од болести након владавине од две године, 2 месеца и 14 дана.

Порекло и наслов

уреди
 
Рашидунски калифат током владавине Ебу Бакра.

Ебу Бакрово пуно име је било Абдула ибн Утман ибн Амир ибн Амр ибн Каб ибн Сад ибн Тајм ибн Мурах ибн Каб ибн Луаји Галиб ибн Фихр.[5]

На арапском име Abd Allah значи „слуга Алаха”. Један од његових раних титула, пре преласка на ислам, био је Атик, што значи „спасен”. Мухамед је касније поновио овај наслов када је рекао да је Ебу Бакр „Атик”.[6] Називао га је Ал-Сидик (истинити),[2] након што му је веровао у случају Исра и Мирај, када други људи нису, и Алија је ту титулу потврдио неколико пута.[7] У Курану се такође наводи да је „други од њих двојице у пећини” у вези са догађајем хиџре, где се са Мухамедом сакрио у пећини у Џабал Тавру од меканске потере која је послата за њима.[8]

573—610

уреди

Рођен је у Меки у угледној породици Бану Таим из племена Курејш. Отац му је био Абдулах, надимка Ебу-Кухафе, а мајка Селма, кћи Ебу-Кухафиног амиџе. Рођен је 50 година и 6 месеци пре почетка рачунања времена по хиџри. Ебу-Бекр Ес-Сидик био је светле пути, висок и витка стаса, упалих очију и висока чела. Његов физички изглед одисао је пријатношћу и елеганцијом.

Још у времену џахилијета Ебу-Бекр се одликовао високим моралом. Био је пријатан саговорник и имао је благу нарав. Није пио алкохол и није живео бестидничким животом. Био је трагалац за знањем, па је тако стекао висок степен образовања. У своме народу био је познат као најбољи познавалац порекла и росослова Курејшија. А био је, такође, одличан познавалац историје и порекла и осталих Арапа. Звали су га за решавање захтева о крварини због убиства, а његова реч је била одлучујућа и коначна.

Био је трговац и био је цењен као судија и тумач снова. Трговао је ођећом и платном. Захваљујући својим врлинама, веома брзо је напредовао у своме послу. Стекао је два стада камила и оваца, што је према ондашњим мерилима било право богатство. Становао је у области у којој су становали богаташи и трговци, недалеко од места где је становао Мухамед ибн Абдула. Њих двојица врло брзо су се упознали због тога што су били приближно истих година, а и делили су мишљења о моралу, опхођењу и владању. Почели су се дружити и постали су најбољи пријатељи. Био је добро упознат са традицијама Меке, тако да се за њега није очекивало да међу првима прихвати нову религију ислам.

610—632

уреди

Муслимански учењаци се слажу да је Кадиџа била прва жена која је прихватила ислам. Алија ибн Абу Талиб је био први мушки преобрађеник, а Ебу Бекр први одрасли мушки преобраћеник или трећа особа, која је прихватила ислам.

Суделовао је у биткама које је водио Мухамед. Биле су то битка код Бадра 624, битка код Ухуда 625. и битка код Хунајна 630. За време Мухамедове последње болести 632. Ебу Бекр је предводио молитву.

632—634

уреди

После Мухамедове смрти 8. јуна 632, Ебу Бекр је проглашен новим вођом тј. халифом. Оно што се десило на састанку на коме је проглашен за вођу је предмет спорова. То је извор прве шизме између сунита и шиита. Шиити верују да је Мухамед одредио Алију (Али ибн Аби Талиб).

632—633 Рида ратови

уреди

Невоље су започеле након доласка на власт Ебу Бекра. Јединство и стабилност нове државе су били озбиљно угрожени. Различита арапска племена у Хеџазу и Нејду су се побунила против халифа. Неки су само одбили да плаћају порез (зекат). Други су се вратили на стару религију и ислам прогласили идолопоклонством. Племена су тврдила да су се они поклонили Мухамеду и да са Мухамедовом смрћу престаје њихова приврженост.

Ебу Бекр је инсистирао да се они нису поклонили само муслиманском вођи, него и целој муслиманској заједници. Ебу Бекр је прогласио рат неверницима, који су се вратили на стара веровања. То је био почетак Рида ратова (значило је рат са отпадницима од вере). Најжешћи сукоб је био са ал Ханефијем који је тврдио да је он пророк и Мухамедов наследник. Муслимански генерал Халид ибн Ел Велид је победио ел Ханефија у бици код Акрабе.

Након покоравања отпадника и смиривања унутрашње побуне, Абу Бакр је своје генерале усмерио против Византије и Сасанидског царства. Калид ибн Валид је освојио Ирак у једном походу, а успешну експедицију су извели и у Сирији.

Поједине приче кажу да је Ебу Бекр био кључан за очување Курана у писаном облику. Након победе код Акрабе над ал Ханефијем Омер ибн ел Катаб (каснији халиф Омер) је уочио да су погинули многи муслимани који су Куран научили напамет са усана пророка Мухамеда. Ебу Бекр је замолио Омера да надгледа сакупљање стихова Курана. Други историчари тврде да је Осман ибн Афан најзаслужнији за сакупљање и очување Курана. Шиити одбијају идеју да је Ебу Бекр заслужан за очување Курана.

Смрт (634)

уреди

Ебу Бекр је умро 634. у Медини. Кратко пред смрт ургирао је муслиманској заједници да прихвате Омера ибн ел Катаба као његовога наследника. То је учињено без икаквог инцидента. Шиити верују да је вођство требало припасти Алији без икаквога саветовања. Ебу Бекр је у почетку служио проповеди без плаћања, наговорили су га да прима новац, а он је опоруком сав наовац вратио у благајну. Ебу Бекр је покопан у џамији у Медини, где и данас лежи крај Мухамеда и Омера.

Референце

уреди
  1. ^ „Abu Bakr”. Encyclopedia of Islam (2nd изд.). „His father was Abu Quhafa ..., and he is therefore sometimes known as Ibn Abi Quhafa. ... The names ‘Abd Allah and ‘Atiq ('freed slave') are attributed to him as well as Abu Bakr, but the relation of these names to one another and their original significance is not clear. ... He was later known by sunni muslims as al-Siddiq, the truthful, the upright, or the one who counts true 
  2. ^ а б Juan Eduardo Campo, Encyclopedia of Islam, Infobase Publishing, 2009
  3. ^ Saritoprak, Zeki. „Abu Bakr Al-Siddiq”. Oxford Bibliographies. Oxford University Press. Приступљено 12. 12. 2018. 
  4. ^ „Abu Bakr - Muslim caliph”. 
  5. ^ Tabaqat ibn Sa'd 3/ 169
  6. ^ Abi Na'eem, "Ma'arifat al-sahaba", no. 60
  7. ^ Abi Na'eem, "Ma'arifat al-sahaba", no. 64, 65
  8. ^ Glassé, Cyril (15. 4. 2003). The New Encyclopedia of Islam. Rowman Altamira. ISBN 9780759101906 — преко Google Books. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди

Сунитски извори:

Немуслимански извори:

Некласификовани извори: