Đuro Milutinović
Đorđe - Đuro Milutinović je bio slepi guslar, u vreme Prvog srpskog ustanka. Bio je poznat kao poverljivi glasnik vojničkih planova i diplomatskih tajni za vreme pripreme i tokom ustanka.[1]
Đuro Milutinović | |
|---|---|
 Đuro Milutinović | |
| Datum rođenja | 1774. |
| Mesto rođenja | Grahovo, osmansko carstvo |
| Datum smrti | 1844. (69/70 god.) |
| Mesto smrti | Kneževina Srbija |
Biografija uredi
Rođen je 1774. godine u Grahovu. Oslepeo je u svojoj sedamnaestoj godini, i otada se počeo baviti guslanjem. U vreme pripreme Prvog srpskog ustanka služio je kao glasonoša među ustanicima u Srbiji i Crnoj Gori. Rizikujući svoj život, Milutinović je prenosio vesti između crnogorskog vladike Petra i Karađorđa. Kada su Turci posumnjali u pravi razlog njegovih putovanja, Milutinović je ostao u Srbiji, gde mu je davana novčana pomoć. Prijavio se kao đak u Velikoj školi Ivana Jugovića.
Tokom 1813. godine Đuro je bio u najbližoj okolini vožda Karađorđa. Po propasti Prvog srpskog ustanka odlazi u Grac a zatim u Besarabiju, sa većinom srpskih emigranata. Tamo je, 1816. doprineo odlučnim držanjem da Srbi odbiju ponudu da se, kao doseljenici, trajno nastane u dolini Dnjestra.
Godine 1817. se vratio u Srbiju, u kojoj je, viđen i cenjen i u kneževom dvoru, živeo do smrti, 9. septembra 1844. godine.[2]
Janko Šafarik je zapisao o njemu:
Najmilije njegovo zanimanje bilo je knjižestvo srpsko i misli i razgovori o sreći i napretku premilog mu roda srpskog i ostale braće slovenske. Skoro svaka novoizišla knjiga srpska morala se njemu pročitati, pri čemu je on sve, što je važnije i primečanija dostojno bilo, vrlo dobro zapamtio; za svake novine je prilježno raspitivao, ne bi li što novo za milu Srbiju ili nezaboravljenu Crnu Goru u njima našao. No nije se revnost njegova o knjižestvu srpskom samo u čitanju sastojala — on je i samim delom po mogućstvu u pomoć pritekao, i za svaku krajcaru, koju je uštediti mogao, kupovao je nove knjige srpske. Osim toga je i ostalu braću Srbe neprestano opominjao da knjige kupuju i čitaju, i kako se nova prenumeracija pojavila, odmah je on od dućana do dućana, od jednog poznatog do drugog obilazio, i ljude na prenumeraciju i potporu knjižestva pobuđivao. Tako je ovaj ljubitelj prosveštenija i sam neprestano do smrti učio i druge opominjao da čitaju, da uče; i znajući ceniti vrednost nauka više puta je pred svojim prijateljima u razgovoru želju tu izrazio, da se njegove knjige, od kojih je znatno čislo skupio, posle njegove smrti na opštu korist i polzu učeće se mladeži srpske upotrebe i u biblioteci Liceuma Srpskog za njegov večiti spomen polože i čuvaju. On je bio živa arhiva nove srpske istorije, i tako je bio bistra razuma i dobra pamćenja da je i same datume događaja dobro i verno znao, a što je god čuo zapamtio je i posle drugima rado kazivao… Što se njegovog nravstvenog karaktera tiče, bio je Đura čovek miran, trezven, uredan, strogo pošten i vrlo učtiv, a osobito se čuvao da nikome na dosadu ne padne; pri tome bejaše topli rodoljubac, tako da je kod najveći i najniži rado primljen i ljubljen bio.
— Znameniti Srbi XIX. veka, godina I, str. 59.
Bio je vrstan poznavalac narodnih pesama. Lično je Vuku Karadžiću dao više pesama za Vukov zbornik. Među pesmama koje je Vuk zapisao od Milutinovića su i: Dioba Selimovića, Perović Batrić, Piperi i Tahir-paša, Boj Crnogoraca sa Mamut-pašom, tri sužnja, Pop Lješević i Matija Jušković.[3]
O njegovom životu u Beogradu, piše M. Đ. Milićević:
Kneginja Ljubica nije nikad htela sesti za ručak, dok se ne nađe „Brat Đura“, da i on sedne. Obično je sedeo u dno stola, i služen je kao i drugi gosti. Begovi Milan i Mihailo otimali su se koji će pre dovesti „Čiča Đuru“ na ručak, ili mu učiniti drugu koju uslugu. Đura je i inače bio prizivan i poštovan. Bio je visoka rasta, suva ozbiljna lica, čista i prikladna odela; išao je kroz ulice lagano, s dugačkim štapom u ruci, kao kakav Velizarije! Sima Milutinović, ili drugi koji odabrani beograđanin, često bi pritrčao, uzeo ga za ruku, i izveo ga kud želi da se uputi.
— Znameniti Srbi XIX. veka, godina I, str. 60.
Izvori uredi
- ^ „Đuro Milutinović”. Vesti. Pristupljeno 3. 2. 2020.
- ^ Gavrilović, Andra, ur. (1901). Znameniti Srbi XIX. veka, godina I. Zagreb: Srpska štamparija. str. 59.
- ^ Gavrilović, Andra, ur. (1901). Znameniti Srbi XIX. veka, godina I. Zagreb: Srpska štamparija. str. 60.
