Jazid ibn Abi Sufjan
Jazid ibn Abu Sufjan (arapski: يزيد بن أبي سفيان, translac. Jazid bin Abi Sufyān) bio je jedan od pratilaca (sahaba) Muhameda.
| Jazid ibn Abi Sufjan | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Puno ime | يزيد بن أبي سفيان |
| Mesto rođenja | Meka |
| Datum smrti | novembar 639 |
| Mesto smrti | Emaus , Pravedni kalifat |
Biografija uredi
Jazid ibn Abu Sufjan je bio sin Abu Sufjan ibn Harba i Zajnab bint Navfal, otuda i brat Muavije I.[1]
Pohod u Siriji uredi
Jazid je bio jedan od četvorice muslimanskih generala koje je kalif Ebu Bekr poslao da napadnu rimsku Siriju 634. godine. On je postao guverner Damaska nakon osvajanja Damaska 634. godine. Komandovao je levim krilom muslimanske vojske u bici kod Jarmuka. Nakon smrti Abu Ubajde ibn el Džaraha 639. godine od kuge, Muad ibn Džabal je postao guverner Sirije a nakon njegove smrti, takođe od kuge, Jazid je postao guverner kalifa Omara, ali je i on umro od kuge 640. godine.
Prema El Vakidiju, prvom muslimanskom istoričaru o događajima, Jazid je bio prvi komandant sa 1000 konjanika koga je Ebu Bekr poslao u Siriju i Palestinu. Rabia bin Amir iz plemena Amir je poslan sa još 1000 konjanika i bio je stavljen pod Jazidovu komandu. U međuvremenu, hrišćanski Arapi koji su živeli u Medini davali su obaveštajne podatka rimskom caru, Irakliju, o predstojećoj invaziji. Iraklije je poslao vojsku od 8000 konjanika, kojom su komandovali Batlik; Sergije, njegov brat; Luka, sin Samuila i vođa milicije; i Salja, guverner Gaze i Aškelona.[2]
Čim je Jazid stigao do pustinje na periferiji Medine, njihovi arapski konji su ubrzali. Rabia bin Amir je upitao: "Zašto to radite?", Jazid ibn Abi Sufjan je na to odgovorio: "Još grupa će biti poslato nakon mene". Jazid ibn Abi Sufjan je zatim prešao u Negev u blizini Gaze.[3] Sergija su poslali Rimljani da Arapima im pokaže brutalnu snagu i rimsku moć.[2][3]
Jazid je naredio Rabi bin Amiru da se sakrije u zasedi sa 1000 konjanika dok je on sam poveo 1000 konjanika da se suoče sa Rimljanima i privuku ih u redove. Kada su Rimljani stigli, videvši male snage koje je predvodio Jazid, mislili su da je to cela arapska vojska i napali su. Rabia je zatim postavio zasedu Sergijevim trupama popodne 4. februara na nekih 12. milja od Gaze.[3][4] Tom Holand kaže da "određeno vreme i datum potiču iz izveštaja u sirijskoj hronici napisanoj negde oko 640. godine i da se čini da se oslanja na skoro savremeni zapis". El Vakidin izveštaj se mpoklapa sa rimskom izveštajem o tim događaja.[2][3][4] Rezultat je bio potpuni slom Rimljana u bici kod Tabuka.[2][3] Rimljani su bili naviknuti na isplatu arapskih plemena koja su živela u Siriji kako bi se borila na njihovoj strani.[3] Tako Sergije upita Rabija: "Dođi i radi za nas. Mi ćemo ti platiti da napadneš Persijance.[2]" Rabia je to odbio.
Iraklij je bio besan pa je zatim prikupio vojsku od 100.000 ljudi. Prema El Imam el Vakidiju, prvom muslimanskom istoričaru o događajima, Ebu Bekr je tada imenovao Muavijinog prijatelja Amr Ibn el Asa da predvodi sledeću grupu od 9000 muškaraca i oni su otišli u Palestinu.[5] Tom Holland u svojoj knjizi Senka mača, Bitka za globalno carstvo i kraj drevnog sveta piše: "Sa velikom lukavošću Arapi su tada pokrenuli klevetnički pokret protiv rimske vojske. Tada je druga grupa prešla istočnu granicu i pored toga što je prva još uvek bila u Gazi.“[3]Kada su stigli u Palestinu, Amr je rekao da se njegov prijatelj Amir bin Adi vraća iz Palestine nakon posete svojoj porodici. Amir bin Adi mu je rekao da iza njega stoji rimska vojska od 100.000 ljudi koja je poslata da mu se suprotstavi.[5] Amr Ibn el As je zatim poslao Abdulaha ibn Omara sa 1000 konjanika kako bi prikupio obaveštajne podatke o rimskoj vojsci. Tokom izviđanja su uočili rimsake snage, prema Abdulahu ibn Omaru, 10.000 konjanika i prikupivši informacije krenuli nazad.[5] Zatim se vratio Amr ibn el Asu. Tada je Amr ibn el As zajedno sa Abdulah ibn Omarom preuzeo drugu grupu.
Ebu Bekr je zatim poslao Abu Ubajdu prema Siriji, polako okružujući rimske vojske.[5]Kako su vesti o prikupljanju velike Iraklijeve vojske stigle do Ebu Bekra, Ebu Bekr je zatim poslao pismo Halidu ibn el Validu koji je bio blizu pobede nad Persijskim carstvom kod Kadisija. Car Iraklije je poslao sve svoje raspoložive trupe u Siriju, prema Adžnadajnu, kako bi zadržao muslimanske trupe u pograničnom regionu Sirija-Arabija. Očekivalo se da je mogući put bilo kojeg muslimanskog pojačanja bio konvencionalni put Sirija- Arabija na jugu, ali je Halid, koji je tada bio u Iraku, krenuo najneočekivanijim putem: marširao kroz bezvodnu Sirijsku pustinju, i na iznenađenje Vizantijaca, pojavio se u severnoj Siriji. Uhvativši Vizantijce nespremne, brzo je zauzeo nekoliko gradova, praktično odsecajući komunikacije vizantijske vojske u Adžnadajnu sa svojom vrhovnom komandom u Emesi, gde je sam car Iraklije boravio.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Ibn Hajar. Al-Isaba vol. 6 p. 658 #9271.
- ^ a b v g d al-Imam al-Waqidi. Fatuhusham [Islamic Conquest of Syria]. Translated by Mawlana Sulayman al-Kindi. pp. 12–14. Archived from the original on 12 October 2013.
- ^ a b v g d đ e Holland, Tom (2013). In the Shadow of the Sword The Battle for Global Empire and the End of the Ancient World. Abacus. str. 374–377. ISBN 978-0-349-12235-9.
- ^ a b The specific time and date is derived from a notice in a Syrian chronicle written sometime around the year 640 and which in turn seems to draw on a near-contemporary record. See Palmer, Brock and Hoyland pp. 18-19
- ^ a b v g al-Imam al-Waqidi. Fatuhusham [Islamic Conquest of Syria]. Translated by Mawlana Sulayman al-Kindi. pp. 25–35, 39. Archived from the original on 12 October 2013.