Jakov Živanović
Jakov Živanović (Obrež, 18. februar 1808 — Beograd, 9. avgust 1861) je bio srpski političar i književni radnik. Bio je u službi kneza Miloša.
| Jakov Živanović | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 18. februar 1808. |
| Mesto rođenja | Obrež, Austrijsko carstvo |
| Datum smrti | 9. avgust 1861. (53 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Kneževina Srbija |
Kao protivnik Vukove reforme jezika vodio je borbu protiv Društva srpske slovesnosti. Korespondenti član Društva srpske slovesnosti postao je 1. avgusta 1848.
Biografija
urediRodio se u selu Obrež u Sremu 18. februara 1808,[1] a starina mu je u selu Ključu (u valjevskoj Kolubari). Osnovnu školu svršio je u mestu svog rođenja, gimnaziju u Karlovcima, a filozofiju u Pešti, gde je postao doktor filozofije. Po svršetku škola bio je prvi pisar u Patrijaršiji pa profesor u karlovačkoj gimnaziji.
U početku 1834, na poziv Kneza Miloša prešao je u Srbiju, i posle nekoliko meseca ogleda Knez ga je postavio za direktora svoje Knjaževske pridvorne kancelarije.
Sam je pričao da je u Kragujevac stigao baš u oči Sretenja, i sutradan otišao je u crkvu na službu. Kad dođe vreme da čita apostol ustumaraše se veli po crkvi i popovi i učitelji i đaci. Knez Miloš stojeći na svom stolu već opaža tu zabunu, i tek što ne zapita: More šta je to? A evo šta je bilo: đak neki uzeo iz crkve apostol, da se spremi da čita u crkvi na Sretenje, pa niti ga je naučio, niti je knjigu vratio crkvi, niti je sam došao na službu. Videći tu zabunu Živanović koji je crkveno pravilo znao, izađe pred Kneza i upita: Je li slobodno Gospodaru, da ja pročitam apostol bez knjige? — Slobodno sine kako ne bi bilo slobodno, samo ako umeš, odgovori Knez. Živanović izađe na amvon i očita apostol kao izust, kao i iz knjige. Aferim igumane! viknu Knez, radostan što se iz zabune tako lako izašlo. Od toga doba Knez je Živanovića gotovo svakad zvao igumanom.
Kao direktor knjaževe kancelarije Živanović je imao dosta uticaja na mnoge poslove zemaljske. Knez Miloš ga je slao u Carigrad kad se gradio Ustav za Srbiju 1838, i kada je Srbiji određivan grb i zastava.
U pitanju o Savetu Živanović je odsudno protivan tački XVII Ustava po kojoj je srpskim savetnicima sudila Porta. I ne mogavši da spreči da takav član uđe u Ustav, on je napisao svoju ostavku već u Carigradu, pa je je dao čim je stigao u Kragujevac.
U unutrašnjem trenju u Srbiji Živanović je uvek stajao uz Kneza Miloša. To svoje vladanje je on ovako pravdao: Mi došljaci, kad smo uz vlast, na pravu smo putu. Mi vaših domaćih računa ne znamo. U kolu šumadinskom mi možemo igrati, ali je nepristojno da mi došljaci u Šumadiji vodimo kolo! Za to je stranka, koja je bila nezadovoljna Knezom Milošem, jako mrzela Živanovića.
Videći da se Srbiji, naročito posle Ustava od 1838, spremaju burni dani, koje nije mogao ni ukloniti, ni razrediti, i ne želeći imati nikakva učešća u tim događajima, Živanović je kao što je kazano još u Carigradu napisao, i došavši u Kragujevac odmah drugi dan 5. marta 1838. godine dao ostavku, i otišao u Srem, gde je živeo kao privatan čovek, ali uvek kao srpski građanin, sa srpskim pasošem.
Godina 1848. izvela je Živanovića iz njegove tišine, i uvela ga u narodne poslove na onoj strani. Bio je poslanik na Majskoj skupštini 1848. godine u Karlovcima i član Glavnog odbora Srpskog Vojvodstva. Tada je radio sasvim svojski protiv Madžara, sporazumevši se sa Bečom, kao od dva zla manjim, po njegovu mišljenju, jer je verovao da će Beč, najposle pritisnuti i Madžare i Srbe!...U Srpskom pokretu je učestvovalo 12 članova njegove porodice. Izabran je zbog svojih zasluga tokom Srpskog pokreta za počasnog građanina Pančeva i Karlovaca.
Godine 1850. vratio se opet u Srbiju, i postao je najpre sekretar Saveta pod Stejićem koji je bio Glavni Sekretar, docnije posle Stajićeve smrti bio je Glavni Sekretar Savetu, pa onda pomoćnik popečitelju pravde i prosvete.
U ovoj poslednjoj službi dok je Crnobarac bio popečitelj, Živanoviću se dade prilika da iskaže svoj otpor novoj struji u srpskom jeziku i pravopisu. U dogovoru sa ministrom Crnobarcem, koji mu je sve odobravao, otvorio je čuvenu raspravu sa Učenim Društvom oko jezika i pravopisa, koja se, najposle, svršila pobedom novih ideja.
Imao je sina po imenu Milivoje.
Kad je Knez Miloš vratu u Srbiju da, po drugi put, uzme vladu, prijatelji njegovi proteraše Živanovića ne samo iz službe, nego i iz otadžbine.
Živanović se na skoro vratio iz progona, i dobio je zvanje predsednika okružnog suda, u Kruševcu. U toj službi ga je i smrt snašla 1861, u Beogradu.[2]
Bio je član Matice srpske u Novom Sadu i Društva Srbske slovesnosti u Beogradu. Prvi priložnik Školskog fonda u Kneževini Srbiji, sa datih 1000 groša. Nosilac je Ordena slave koji mu je dao turski sultan Mahmud II, dok je bio srpski deputat u Carigradu. Dobio je kao stranac, i rusku carsku zlatnu medalju za literarne zasluge.[1]
Reference
uredi- ^ a b "Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu", Novi Sad 1938.
- ^ M. Milićević,Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba, 1888.
