Japanska era

први од два елемента (други је број) који идентификује године у календарској шеми јапанских ера

Japanska era ili nengo (年号, nengō, „ime godine“), poznata i kao gengo (元号 gengō), je izraz kojim se označava vremenski period koji služi za označavanje godina u tradicionalnom japanskom kalendaru, pa se tako uz broj godine navodi i njena era. Tako se npr. trenutna godina 2024. označava kao 6 era Reiva. Praksa označavanja godina po različitim erama, kao i u drugim državama istočne Azije, originalno je uvedena po uzoru na službene godine carske Kine, iako se japanski sistem imenovanja godina razvio samostalno od kineskog, korejskog i vijetnamskog. Za razliku od svih njih, japanska imena era su, uprkos današnjem modernom računanju vremena, još uvek u službenoj upotrebi.

Prva era

uredi

Sistem je uveden 645. godine za vreme vladavine cara Kotokua. Tada je bilo moguće da car vlada u nekoliko era ali od vremena Meidži obnove u 19. veku uveden je običaj da za vreme vladavine jednog cara može postojati samo jedna era. Ime prve ere bila je Taika (大化), koja je slavila političke i organizacione promene koje su usledile tokom Taika reformi (大化の改新). Iako je praksa davanja imena era postala uobičajna taj običaj je prestao u kasnom 7. veku ali je opet uvedena 701. godine tokom vladavine cara Momua (697–707). Od tada imena era su prisutne ujapanu do današnjeg vremena.[1]

Kroz istoriju

uredi

Pre Meidži perioda, odluku o imenovanju era su donosili dvorski zvaničnici. Novo ime obično bi bilo doneto godinu ili dve nakon dolaska novog cara. Osim toga postojala je i praksa dodeljivanja imena nove ere tokom prve, pete i 58 godine (zato što su se smatrale nesrećnim godinama) u odnosu na šezdesetogodišnji ciklus koji su Japanci za svoj kalendar pozajmili iz Kine. Ovo je jedno od najranijih univerzalnih sistema računanja godina a ove tri za koje se smatralo da su poseno zlokobne nazivale su kakurei, kakun, i kakumei. Objedinjeno nazivale su se sankaku. Imena era su se mogle promeniti i usled nekih prirodnih katastrofa ili važnih događaja koje su uticale na celu državu.

U istorijskoj praksi, prvi dan nove ere (koji se naziva ganen (元年)) počinje onog dana kad to car odluči a ta prva godina traje sve do kraja lunarne godine od čijeg početka počinje druga godina ere.[2]

Ere su imenovane razlititim imenima iz raznih razloga. Kao primer, era Vado toko Nara perioda je ime dobila kako bi se obeležilo pronalazak bakra u mestu Čičibu mada je bio i primera gde bi ime bilo dodeljeno po devizi vladavine poput „beskonačna radost“ ili „stvaranje čovekoljublja“. Međutim ako usled te ere dođe do nekakve ružne situacije, neposlušnosti ili pomora, deviza se menjala (što se isto radilo i u Kini).[3]

Većina imena je napisano uz pomoć dva kandži karaktera a jedini izuzetak kada su se ere pisale sa četiri karaktera bilo je u Nara periodu kada su to radilo po uzoru na kineski sistem. Neke od ponatih era koje su se pisale uz pomoć četiri karaktera bile su Tenpjo kanpo (天平感宝), Tenpjo šoho (天平勝宝), Tenpjo hodži (天平宝字) and Tenpjo džingo (天平神護). Od Hejan perioda, ideje Konfučijanizma uticale su na imena era poput Daido (大同), Konin (弘仁) i Tenčo (天長), a iako je do sada postojalo oko 247 era, za njihovo pisanje upotrebljeno je samo 72 karaktera od kojih su 30 korišćeni samo jednom dok su se ostali u imenima era nalazili više puta.

Ere u modernom Japanu

uredi

Četiri ere koje obeležavaju vreme od kraja Edo perioda (1868) do danas dobile su ime po periodu koje svoje ime dobijaju po posmrtnom nazivu poslednjeg cara. Period Šova sa svoje 64 godine trajanja do sada je najduža era u japanskoj istoriji.

Mucuhito koji je nasledio tron 1867. godine tokom treće godine Keio (慶応) ere, sa „Meidži periodom (明治), promenio je običaj i uspostavio 23. oktobra 1868. pravilo „jedna vladavina, jedna era“ (一世一元, issei-ichigen) koja je aktivna i danas. U modernoj praksi prva godina počinje odmah nakon utoličenja novog cara i završava se 31. decembra. Nakon toga godine idu kao po Gregorijanskom kalendaru pa bi se dvadeseta godina nakon dolaska Hirohita (posmrtno ime Šova) obeležavala kao „Šova 20“.

Meidži era je trajala do 30. jula 1912. kada je car umro i kad je nastala nova Taišo era. Zbog toga 1912. godina se naziva „Meidži 45“ ali i „Taišo 1“ iako se Meidži era zvanično završila 30. jula sa Mucuhitovom smrću.

Ovakva praksa uvedena od Meidži perioda zvanično je proglašena zakonom 1979. Ovaj zakon je nazvan „gengo-ho“ (元号法) a od 1868. bilo je samo četiri ere: Meiđi, Taišo, Šova i Heisei od kojih svaka odgovara vladavini jednog cara. Po smrti o caru se govori po imenu njegove ere pa je tako Mucuhito postao „car Meidži (明治天皇, Meidži teno).

Po protokolu u Japanu aktivan car se naziva Tano heika (天皇陛下, „Njegovo carsko visočanstvo“) ili Kindžo teno (今上天皇, „trenutni car“). Nazivati cara imenom njegove vladavine (koje je njegovo posmrtno ime) je greška a korišćenje pravog imena (na primer: Akihito) ređi je običaj i smatra se nepoštovanjem kod Japanaca.

Periodi bez dodeljenih era

uredi

Sistem era koje su predstavljenje od strane cara Kotokua napušten je posle njegove smrti pa period od 654. do 686. godine nije nazvan ni po jednoj eri. Ipak car Temu je 686. opet pokušao da uspostavi isti sistem ali je običaj opet zanemaren dva meseca po njegovoj smrti. Nešto kasnije, 701. godine car Momu opet donosi pravilo računanja vremena po erama i od tada do danas nije napušten.

Iako je korišćenje gregorijanskog kalendara za istorijske događaje postala uobičajna za moderni Japan, tradicija zahteva da se određeni događaji zapišu i u starom sistemu era a problem nedostajućih imena era rešen je prepoznavanjem godina vladavine i korišćenjem perioda.[4]

Sistem nezvaničnih imena era

uredi

Kao dodatak zvaničnim imenima era koje bi birao car ili zvaničnici carskog dvora u zapisima sveštenika u hramovima i epigrafa na nadgobnim spomenicima, kao i na verskim objektima postojale su neke nezvanične ere zvane šinengo (私年号), (ili ginengo (偽年号) kao i inengo (異年号)) koje su korišćene kao dodatan opis nekog vremena. Trenutno je prepoznato oko 40 šinengo era od kojih većina njih datira iz srednjeg veka.

Zato što nema zvaničnih zapisa o ovim erama, niti ko ih je donosio, raspon njihovog vremenskog trajanje često je nejasan. Kao primer, era Hakuho (白鳳) se normalno smatra da obuhvata period od 650. do 654. i da je sinonim za zvaničnuHakuči eru. Međutim ima odstupanja. U nekim izvorima Hakuho obuhvata vremenski period od 661–683, dok u nekim srednjovekovnim zapisima period od 672–685. Šinengo sistem se takođe može koristiti kao način datiranja vremena u periodima kad nije bilo zvaničnih era.

Neke od najpoznatijih nezvaničnih era su: Hoko (法興) (591–621+), Suzaku (朱雀) (686.), Fukutoku (福徳) (1489–1492), Miroku (弥勒) (1506–1507. ili 1507–1508) i Meiroku (命禄) (1540–1543).

Jedna od poslednjih nezvaničnih šinengo era je Seiro (征露) (1904–1905), koja se koristi za opisivanje perioda Rusko-japanskog rata.

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Brown, Delmer et al. (1979). Gukanshō, pp. 32.
  2. ^ Ponsonby-Fane, Richard. (1956). Kyoto: the Old Capital of Japan, 794–1869, pp. 321.
  3. ^ Meščerjakov, Aleksandar: Knjiga japanskih simbola, (Odeljak: Vreme – časovnik u službi čuvara novca, pp. 334-344). ISBN 978-86-6133-031-5.
  4. ^ Murray, David. (1894). The Story of Japan, na sajtu Gugl knjige, citing William Bramsen. (1880). Japanese Chronological Tables, na sajtu Gugl knjige

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi