Julije Cezar (drama)
Julije Cezar (engl. Julius Caesar) je tragedija Vilijama Šekspira koja je napisana oko 1599. godine.[1] Spada u grupu dramskih komada napisanih prema stvarnim događajima iz istorije Rimskog carstva. Druge dve drame s ovom tematikom su Koriolan i Antonije i Kleopatra.
Iako je komad dobio ime prema rimskom imperatoru, on je sporedni lik koji se pojavljuje u svega tri scene. Marko Brut je centralni lik zapleta, jer se se čitav komad vrti oko njegovih unutrašnjih trvenja po pitanju časti, ljubavi prema domovini i prijateljstva.
Osnovni izvor korišćen pri izradi komada je prevod Plutarhovih Života koji je sačinio Tomas Nort (Thomas North). Šekspir je izmenio neke istorijske činjenice kako bi se komad lakše mogao izvesti na sceni i radi jačeg dramskog efekta.[2][3] Komad sadrži anahrone elemente iz elizabetanske ere. Recimo, za Cezara se kaže da nosi elizabetansku tuniku (doublet) umesto rimske toge. U jednom trenu čuje se sat i Brut to primećuje i pominje.
Tumačenja uredi
Kritičari Šekspirovog komada Julije Cezar različito posmatraju likove Cezara i Bruta. Mnogi su raspravljali o tome da li je Cezar ili pak Brut protagonista komada, zbog smrti lika koji je drami dao ime u prvoj sceni trećeg čina. U ovu debatu umešale su se i filozofski i psihološki ideološki pogledi na republikanizam i monarhizam. Jedan autor, Robert S. Rejnolds, posvetio je pažnju epitetima Bruta i Cezara u eseju „Ironični epiteti u ’Juliju Cezaru’”. Majron Tejlor (Myron Taylor), u eseju „Šekspirov ’Julije Cezar’ i ironija Istorije”, poredi logike i folozofije Cezara i Bruta. Cezara smatra intuitivnim filozofom koji ne greši kada prati sopstveni instinkt, recimo kada kaže da vidi Kasija kao pretnju sebi pre atentata. Brut je portretisan kao čovek sličan Cezaru, ali koga njegove strasti vode pogrešnom zaključivanju.
Džozef V. Hupert (Joseph W. Houppert) primećuje da su neki kritičari pokušali da proglase Cezara protagonistom, ali smatra da je Brut pokretačka snaga drame i stoga njen tragični heroj. Brut pokušava da stavi republiku iznad ličnog odnosa sa Cezarom i ubija ga. Brut čini političku grešku koja će srušiti republiku koju su njegovi preci stvorili. On deluje vođen strastima, ne skuplja dovoljno dokaza kako bi doneo razumne odluke i predmet je manipulacije Kasija i drugih zaverenika.
Tradicionalna čitanja komada glase da su Kasije i drugi zaverenici vođeni zavišću i ambicijom, dok je Brut motivisan zahtevima časti i patriotizma. To je svakako stav koji izražava i Antonije u završnoj sceni. Ali jedna od najvažnijih prednosti drame jeste da se opire kategorizaciji svojih likova kao običnih heroja ili zlikovaca. Politički novinar i klasicista Geri Vils (Garry Wills) tvrdi da se „ovaj komad izdvaja zato što u njemu nema zlikovaca”. Vilsovo savremeno tumačenje teži prepoznavanju svesne i podsvesne prirode ljudskih akcija i interakcija. U tome, uloga Kasija postaje ključna.
Zorica Bečanović Nikolić u knjizi Šekspir iza ogledala navodi mišljenje Filipa Armstronga, koji smatra da se odnos oca i sina u Hamletu predstavlja kompleks u frojdovskom značenju te reči, i primećuje da se tako može objasniti i ubistvo oca, tj. očinske figure, pojava njegovog duha i ’sinovljev’ osećaj krivice u drami Julije Cezar.[4]
Reference uredi
- ^ Shakespeare, William (1999). Humphreys, Arthur, ur. Julius SYSR. Oxford University Press. str. 1. ISBN 978-0-19-283606-9.
- ^ Suetonius, Julius 82.2).
- ^ Suetonius, The Twelve Caesars, translated by Robert Graves, Penguin Classic, pp. 39, 1957.
- ^ Zorica Bečanović Nikolić, Šekspir iza ogledala, Geopoetika, Beograd, 2007. godina
