Љоскавац
Ljoskavac (Physalis alkekengi) zeljasta je trajnica izuzetno dekorativnih, jestivih plodova. Jedna je od malobrojnih vrsta iz porodice pomoćnica (Solanaceae) koja raste u Evropi.[a] Nekada su se plodovi ljoskavca daleko više koristili u ishrani, dok je danas kod nas gotovo zaboravljen.[3] Kod nas ima veliki broj narodnih naziva, od kojih su neki: mjehurica, pljuskavac, pogančeva trava, bebičnjak, vinogradska mihuričina, voskavac, vučja jabučina, gospina jagodica, divlja paprika, zmijino grožđice, zrniš, maunica, međeđe jagode, mjehurica, čifutska trešnja i drugi.[2]
| Ljoskavac | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Carstvo: | Plantae |
| Kladus: | Tracheophytes |
| Kladus: | Angiospermae |
| Kladus: | Eudicotidae |
| Kladus: | Asterids |
| Red: | Solanales |
| Porodica: | Solanaceae |
| Rod: | Physalis |
| Vrsta: | P. alkekengi
|
| Binomno ime | |
| Physalis alkekengi | |
| Sinonimi[1] | |
| |
Rasprostranjenost uredi
Ljoskavac je od prirode široko rasprostranjen u većem delu Evrope (Srednja, Južna i Istočna Evropa), sve do umerenih i tropskih delova Azije (Kavkaz, Kina, Srednja i zapadna Azija, Indijski podkontinent). Takođe uspešno raste širom sveta, u oblastima umerenog pojasa, gde je naturalizovan.[4]
Opis vrste uredi
Ljoskavac je trajna zeljasta biljka visine 30 do 80 cm, ali može dostići visinu i do 100 centimetara. Odlikuje se vodoravnim, člankovitim i razgranatim podzemnim stablom − rizomom. Stabljika je uspravna, prosta i razgranata, u gornjem delu pokrivena kratkim dlakama.[5]
Listovi su jajasti, dugi 5−7 cm, na dugim lisnim peteljkama. Po obodu su talasasti i nejednako i plitko urezani. Vrh lista je zašiljen. Listovi su sa proređenim kratkim dlakama, pri vrhu stabljike ih ima obično po 2, pri osnovi po jedan u pršljenu, mogu biti rombično jajasti, ali ređe, dugi do čak 15 centimetara, široki od 1.8 do 8.5 centimetara, po obodu razmaknuto i usečeni sitno, pri osnovi se postepeno sužavaju u dršku. [6] [2][5]
Cvetovi su zvonasti, beličaste boje, pri osnovi zeleni. Liče na cvetove krompira. Stoje pojedinačno, na kratkim peteljkama, povijeni prema dole. Cveta od maja do oktobra. Plod je vrlo lepa, loptasta, sočna i sjajna bobica, narandžasto crvene boje. Veličine je trešnje, jestiva, najčešće prijatnog ukusa. Omotana je hartijastom, nabreklom, mehurastom, crveno narandžastom i vrlo dekorativnom čašicom. Čašica oblikom podseća na lampion. Počinju da sazrevaju krajem leta i u ranu jesen. U plodovima se nalazi veliki broj beličastog semena.[2][5]
Stanište uredi
Najčešće se javlja u pojasu hrastovih šuma, po šibljacima, šumama, krčevinama, požarištima, kao korov u vinogradima, baštama, njivama, pored puta, ograda, na nasipima, ruševinama. Najbolje uspeva na zemljištu bogatom krečom. [6]
-
List -
Cvet -
Plod krajem leta, u zreloj čašici -
Plod tokom zime, u suvoj čašici -
.jpg)
Upotreba uredi
Ljoskavac je poznat kao samoniklo voće, lekovita biljka, a ponekad se može sresti i u vrtovima, kao dekorativna vrsta. Boja ploda potiče od karotenoida fizaliena. U bobicama ga ima 0,005 mg u 100 g, a u čašici oko 250 puta više. U čašici ima izuzetno mnogo vitamina C, više od 800 mg u 100 g, dok ga u bobicama ima najmanje 100 mg (po nekim autorima i do 400 mg[2]). U bobicama ima limunove kiseline (od koje potiče njihov prijatan i osvežavajući ukus), šećera i vrlo malo nedovoljno ispitanog alkaloida.[5]
Bobice ljoskavca su slatkasto kiselkastog ukusa, ali po malo gorke. Sočne su i ukusne i nekada su ih, kao okrepljujuću, samoniklu poslasticu rado koristili zemljoradnici i čobani. Iako je danas i dalje veoma rasprostranjena, retko se koristi za ishranu.[3] Mogu se jesti sirove, samo treba paziti da ne dođu u dodir sa mehurastom čašicom koja je, kao i svi drugi delovi biljke osim ploda, otrovna (i nezreli plodovi mogu sadržati veoma male količine otrovnih materija, pa neki autori smatraju da odrasla osoba ne bi trebalo dnevno da konzumira više od 30 bobica). Sirove bobice koriste se sa šećerom, kao sastojak voćnih salata. Od njih se mogu spravljati ukusni džemovi i kompoti, ili se dodaju različitim poslasticama. Nagorak ukus gubi se kada se sveže bobice zamrznu.[2]
Ljoskavac se od davnina koristi u narodnoj medicini kao lekovito sredstvo. Upotrebljava se zreo plod bez čašice, ređe cela biljka (Alekengi fructus et herba). za spravljanje lekovitih sredstava koriste se suvi plodovi, koji se suše poput ostalog voća. Moćan je diuretik i vekovima se upotrebljava za lečenje mokraćnih puteva, kamena u bubrezima i gihta. Deluje i kao laksativ. Sadrži limunsku kiselinu, šećere i u tragovima alkaloid. [6] [5]
Opšte rasprostranjenje uredi
U Evropi, naročito srednjoj i južnoj, Aziji, a preneta je i u Severnu Ameriku. Pripada submediteranskom flornom elementu. [6]
Vidi još uredi
Napomene uredi
- ^ Većina vrsta iz porodice pomoćnica raste od tropskog do umerenog pojasa Srednje i Južne Amerike. Od oko 25.000 vrsta u našoj zemlji raste tek 20-ak. Pomoćnice su karakteristične po velikom broju otrovnih vrsta, ali i vrsta od velikog ekonomskog značaja, kakav je duvan, ali i neke od najčešće gajenih jestivih biljaka − paradajz, paprika i krompir.[2]
Reference uredi
- ^ The Plant List
- ^ a b v g d đ Grlić 1986, str. 260−261
- ^ a b Medović, Aleksandar. „Ljoskavac (Physalis alkekengi L.)”. Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine. Muzeja Vojvodine. Pristupljeno 7. 12. 2016.
- ^ „Taxon: Physalis alkekengi L.”. U.S. National Plant Germplasm System. Pristupljeno 8. 12. 2016.
- ^ a b v g d Tucakov 1984, str. 319−320
- ^ a b v g Josifović, Mladen (1974). Flora SR Srbije. Srpka akademija nauka i umetnosti.
Literatura uredi
Спољашње везе uredi
- „Physalis alkekengi L.”. The Plant List. Приступљено 7. 12. 2016.
- Jiang, Suan. „Physalis alkekengi Linnaeus”. Flora of china. Приступљено 8. 12. 2016.
- „ЉОСКАВАЦ”. Здрава Србија. Приступљено 8. 12. 2016.