Људи месечеве светлости
Ljudi mesečeve svetlosti: metafizika hrišćanstva (rus. Люди лунного света) rasprava je o seksualnosti i hrišćanstvu ruskog filozofa Vasilija Rozanova prvi put objavljen 1911, a dopunjen 1913. Rasprava je prošarana nizom preuzetih citata iz drugih tekstova različitih izvora sa kojima autor uz pomoć fusnota stupa u polemiku. Rozanov zauzima polemički odnos prema monaštvu i hrišćanskom asketizmu, pronalazeći korene hrišćanskog celibata u feničanskom kultu Moloha i kultu devičanske boginje Astarte. Za razliku od judaizma i vizije Starog zaveta koji slave prokreaciju i rađanja, hrišćantvo, kako ističe Rozanov, okrenuto je smrti i poricanju seksualnosti i rađanja, te je u pojavi monaškog života pronašao homoseksualni implus, tačnije, duhovnu sodomiju. Iako se ne poziva na Ničea, u ovakvoj kritici oseća se uticaj Ničeove knjige Antihrist, u kojoj je nemački filozof na sličan način zamerao Hristovoj veri feminizaciju muškarca i dekadenciju života.[1]
| Ljudi mesečeve svetlosti | |
|---|---|
 . | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Orig. naslov | Lюdi lunnogo sveta |
| Autor | Vasilij Rozanov |
| Zemlja |  Rusija |
| Jezik | ruski |
| Žanr / vrsta dela | rasprava |
| Izdavanje | |
| Izdavač | Zepter world book |
| Datum | 1911 1913 (dopunjeno izdanje) |
| Prevod | |
| Prevodilac | Miodrag Sibinović |
| Datum izdavanja | 2001. (prvo izdanje srpskog prevoda) |
Uprkos oštrom stavu na početku, Ljudi mesečeve svetlosti nisu negiranje hrišćanstva (Rozanov je sam pripadao Ruskoj pravoslavnoj crkvi), već njegov pokušaj da pomiri seks i religiju. Takođe, rasprava nije ni oštra osuda homoseksualnosti, pošto se u njoj insistira na tome da su sve seksualnosti urođene, te se Rozanov protivio psihijatrijskom lečenju i kažnjavanju građanski neprihvatljivih oblika seksualnog ponašanja toga vremena (homoseksualnost je u vreme nastanka knjige u Rusiji i većem delu Evrope bila kriminalizovana).[2] Na osnovu usmerenja želje, ljude je podelio na dve grupe. Prvu sačinjavaju prvi i drugi pol (heteroseksualni muškarci i žene) koje dalje deli na osnovu seksualne potrebe na ljude maksimalnog i ljude umerenog polnog nagona. Njih povezuje sa suncem i insistira da je osnovna komponeta muško-ženskog spajanja, ljubavi i braka upravo fiziologija i seksualni čin. Na taj način koitus postaje centar, početak novog života kroz začeće, ali i povratak na prapočetak jer podrazumeva spajanje Eve sa Adamom iz kojeg je nastala.
Drugu grupu čini takozvani treći pol ili deca mesečeve svetlosti, u koje Rozanov ubraja ljude bez seksualnog nagona (duhovne sodomite) homoseksualce (aktive sodomite) i one koje bismo danas nazvali transseksualcima. Treći pol je stariji od prvog jer potiče iz perioda, kada su Adam i Eva bili isto telo, odnosno Eva još uvek nije bila izdvojena iz Adamovog tela, tako da mesečeva deca sadrže odlike oba pola.[3] On ukazuje na njihovu urođenju težnju ka duhovnosti, nauci i umetnosti, smatrajući da su osobe koje su izgradile civilizaciju imali ovakve sklonosti: Skoro da se može napraviti aforizam, da je veliki talenat hermafroditičan.[4] Uprkos podeli za Rozanova seksualnost nikada nije čvrsto fiksirana, već je manje ili više fluidna (ovaj zaključak je delimično nastao pod uticajem knjige Pol i karakter Ota Vajningera).[5] Knjiga je nakon izlaska izazvala oštru i dinamičnu raspravu. Na srpski jezik je prevedena 2001, od strane Miodraga Sibinovića.
Reference
uredi- ^ Matich 2005, str. 243-244.
- ^ Matich 2005, str. 245.
- ^ Matich 2005, str. 247.
- ^ Rozanov 2001, str. 172.
- ^ Matich 2005, str. 246.
Literatura
uredi- Rozanov, Vasilij (2001). Ljudi mesečeve svetlosti: metafizika hrišćanstva. Beograd: Zepter world book.
- Matich, Olga (2005). Erotic Utopia: The Decadent Imagination in Russia's Fin de Siecle. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-20883-7.
Spoljašnje veze
uredi- (jezik: ruski) Onlajn izdanje knjige
- (jezik: ruski) Onlajn izdanje knjige
- (jezik: srpski) Aleksandar Etkind, Tajne kod zabludelog pola: Književni diskurs o homoseksualnosti od Rozanova do Nabokova