Džon Čerčil, prvi vojvoda od Molboroa

Džon Čerčil
Džon Čerčil
	Džon Čerčil, prvi vojvoda od Marlboroa
Lični podaci
Datum rođenja	26. maj 1650.
Mesto rođenja	Devon, Engleska
Datum smrti	16. jun 1722. (72 god.)
Mesto smrti	Vindzor, Velika Britanija
Obrazovanje	St. Paul's School

Džon Čerčil, prvi vojvoda od Marlboroa (engl. John Churchill, 1st Duke of Marlborough; 26. maj 1650 — 16. jun 1722) je bio engleski vojskovođa i državnik koji je služio pet monarha krajem 17. i početkom 18. veka. Komandovao je engleskom vojskom i vojskom Velike alijanse tokom Rata za špansko nasleđe. Autor jedne od Čerčilovih biografija, Marlboro: njegov život i vreme (engl. Marlborough: His Life and Times), je Vinston Čerčil, njegov potomak i engleski državnik.

Džon Čerčil, prvi vojvoda od Marlboroa u svojim tridesetim

Njegova supruga bila je Sara Čerčil, vojvotkinja od Malboroa.

Vojna služba

Pod Čarlsom II i Džemsom II

Kao kapetan nalazio se u engleskom Ekspedicionom korpusu koji je učestvovao u francusko-holandsko-španskom ratu (1672-1678). Tom prilikom svojom hrabrošću privukao je pažnju velikih francuskih vojskovođa Kondea i Tirena. Na engleskom dvoru vrlo je brzo napredovao, naročito posle dolaska Džemsa II na presto. Od 1685. bio je general-major i zamenik komandanta kraljevske vojske protiv pobunjenog vojvode Džemsa Monmeta (engl. James Monmouth); pobeda nad pobunjenicima kod Sedžmura (6. jula 1685) bila je uglavnom njegova zasluga. Kao general-lajtnant je 1688. bio na čelu kraljevske vojske, ali umesto da napadne Viljema Oranskog (kasnije engleski kralj Viljem III) koji se iskrcao u Engleskoj, Čerčil je prešao na njegovu stranu.^[1]

Pod Viljemom III i kraljicom Anom

U početku falačkog rata (1688-1697) komandovao je engleskom vojskom na kontinentu. Naredne gdine ugušio je ustanak u Irskoj, koji je izazvao svrgnuti Džems II: opsadom je zauzeo Kork i Kinsejl. Zbog veza sa kraljem Džemskom, koji se nalazio u emigraciji u Francuskoj, bio je 1692. zatvoren u Taueru, ali je ubrzo pušten zbog nedostatka dokaza. Ponovo je bio na visokim položajima zadnjih godina Viljemove vladavine, a napredovao je još više dolaskom na presto kraljice Ane (1702), koja ga je imenovala generalnim kapetanom engleske vojske u zemlji i inostranstvu.^[1]

Rat za špansko nasleđe

Veliki Malborov vojni talenat došao je do punog izražaja tek u ratu za špansko nasleđe (1701-1714), u kojem je komandovao združenim britanskim i holandskim snagama na kontinentu. Prve godine rata (1702) oteo je od Francuza nekoliko tvrđava, što mu je donelo titulu vojvode. Dve godine kasnije izvanrednim strategijskim potezom, zajedno s austrijskim vojskovođom princom Eugenom Savojskim tukao je Francuze i Bavarce kod Blindhajma (13. avgusta 1704). Ponovo ih je tukao kod Ramijija (23. maja 1706), Audenardea (11. jula 1708) i Malplakea (11. septembra 1709). Smenjen je 1711. kao žrtva domaćih političkih sukoba i dvorskih intriga.^[1]

Nasleđe

Britanci smatraju Malboroa svojim najvećim vojskovođom. Pored princa Eugena bio je najznačajniji general prve polovine 18. veka.^[1]

Reference

^ ^a ^b ^v ^g Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 5), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1972), str. 560

Literatura

Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 5), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1972), str. 560

Spoljašnje veze

[:0-1] v ^g Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 5), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1972), str. 560

[1]