Avro Sierva C.30A

Avro Sierva C.30A
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje	1933.
Uveden u upotrebu	1934.
Povučen iz upotrebe	1960.
Status	neaktivan
Prvi korisnik	RAF
Broj primeraka	148
Dužina	6
Razmah krila	Ø rotora 11,28
Visina	3,38
Prazan	553
Normalna poletna	726
Klipno-elisni motor	1 h Armstrong Siddeley Genet Major I A
Snaga	1 h 104 kW
Maks. brzina na Hopt	177 km/h
Dolet	458 km
Plafon leta	3.400 m
Brzina penjanja	216 m/min

Avro Sierva C.30A je autožir letelica koja se kreće pomoću motora sa vučnom elisom, a održava se u vazduhu zahvaljujući obrtnim krilima - rotoru bez sopstvenog pogona (autorotacija). Konstruktor ove letelice bio je španski inženjer Huan de la Sierva (Juan de la Cierva 21.09.1985 - 9. decembra 1936), a proizvodila ih je britanska firma Avro^[1].

Projektovanje i razvoj

Autožir Avro Sierva C.30A iz sastava VVKJ 1938.

Počev od 1920. godine, inž. Sierva je napravio niz autožir letelica. Sa letilicom "S.4", na madridskom aerodromu 31. januara 1923. godine je izvršen prvi let autožira. Autožir je 1925. godine predstavljen Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu. Britansko ministarstvo vazduhoplovstva je pokazalo interes za ovu letilicu i došlo je do saradnje u razvoju između inž. Sierve i britanske firma Avro. Sa modelom S.8 Sierve je oktobra meseca 1928. godine preleteo od Londona do Pariza brzinom od 143 km/h.

Posle još niza poboljšanja nastaju modeli S.17 i S.19 jednosede autožir letelice koje se serijski proizvode. Na osnovu modela S.19 Mk IV, razvijen je model S.30 dvosed koji je prvi put poleteo aprila meseca 1933. godine. Specifičnost ovog modela je bila, da je to prvi autožir bez krila. Pored toga rotor autožira je postavljen na sferni zglob tako da mu se može menjati nagib i na taj način pilot može držati letilicu pod kontrolom i pri malim brzinama kao što je to pri poletanju i sletanju letelice^[2].

Tehnički opis

U zavisnosti od tipa, letilica AVRO Sierva C.30 je bila opremljena vazduhom hlađenim radijalnim motorima Armstrong Siddeley Genet Major I, i Armstrong Siddeley Genet Major IA. Na vratilu motora je bila pričvršćena metalna ili drvena vučna dvokraka elisa nepromenljivog koraka.

Noseća struktura trupa letelice je bila napravljena kao rešetkasta konstrukcija od visoko legiranih hrom molidben čelika visoke čvrstoće spojene zakivcima. Nosač motora je takođe bio napravljen od čeličnih cevi. Prednji deo trupa je bio obložen aluminijumskim limom dok je obloga ostatka trupa, repnih krila i stabilizatora je bila od impregniranog platna. Za noseću konstrukciju je bio pričvršćen četvorostubni nosač rotora i sfernog zgloba. Trokraki kraci rotora su bili napravljeni od duraluminijuma i mogli su se sklopiti tako da pri smeštaju u hangar zauzimaju najmanje mogućeg prostora^[3].

Autožir Sierva S.30A je imao klasičan fiksni stajni trap sa dva točka opremljena gumama niskog pritiska (balon gume) napred i klavirski gumeni točak na repu kao treću oslonu tačku letelice.

Varijante letelice Sierva

C.30 - model sa radijalnim motorom Armstrong Siddeley Genet Major I snage 105 KS (78 kW).
C.30P - poboljšan model sa radijalnim motorom Armstrong Siddeley Genet Major IA snage 140 KS (104 kW).
C.30A - Glavni proizvodni model, sa motorom Armstrong Siddeley Genet Major IA snage 140 KS (104 kW).
Rota Mk I - RAF-ova oznaka modela C.30A.

Zemlje koje su koristile letelicu Sievra

Operativno korišćenje

Letelica autožir Sierva S.30 se proizvodila u periodu od 1933. do 1936. godine i ukupno je proizvedeno oko 150 primeraka a prodata je u preko 16 zemalja. Pre Drugog svetskog rata autožir letelice su uglavnom kupovala i koristila privatna lica i aeroklubovi. Avro je proizveo ukupno 77 ovih letelica a Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo je kupilo samo 12 primeraka.^{[traži se izvor]} Sve ove primerke je RAF u toku rata koristio na sporednim i pomoćnim zadacima među kojima je najznačajniji bio baždarenje radara koji su bili locirani u priobalju kanala Lamanš. Sve ove autožir letelice su preživele rat i posle rata su prodate privatnim licima.

Letelica Avro Sievra u Jugoslaviji

Vojno vazduholovstvo Kraljevine Jugoslavije (VVKJ) prateći savremena zbivanja u oblasti vazduhoplovstva u najrazvijenijim evropskim zemljama, naručilo je 1937. godine u Velikoj Britaniji od firme AVRO dva autožira Sierva tip 671, koje je ovaj proizvođač radio po licenci. Namera je bila da se istraže mogućnosti i načini primene letelica za poletanje sa kratkih staza u ratnim uslovima. Zbog toga su decembra meseca 1937. godine u pilotsku školu "Autogiro Flying School" u Feltamu V. Britanija poslata dva pilota vojnog vazduhoplovstva na obuku za upravljanje ovim letelicama. Ovi piloti su obuku za ovaj tip letelice završili do polovine februara 1938. godine. U proleće 1938. VVKJ je primilo dva autožira Avro Cierva C.30A. Pokretao ih je motor Armstrong Siddeley Genet Major I A snage 142 KS, a autožir je prvi put javno prikazan kod nas na velikoj vazduhoplovnoj izložbi koja je održana 1938. godine na beogradskom sajmištu, gde je napravljeno i nekoliko demonstracionih letova. Demonstracija letelica sa rotorom (preteča helikoptera) u to vreme je bio tehnički kuriozitet privukla je pažnju kako stručnih krugova tako i običnih posetilaca.

Komanda vojnog vazduhoplovstva je ovoj letelici namenila pre svega izviđačke zadatke i zadatke vezane za korekciju artiljerijske vatre pa su zbog toga one bile locirane u Nišu gde je postojao balonski bataljon koji je preimenovan u Autožirsku grupu, koja je trebalo da ima dve eskadrile ovih letelica i balonsku četu. Međutim, u upotrebi ove letelice su pokazale brojne nedostatke i pretrpele više udesa i prevtanja te su do 1941 već bile rashodovane a Autožirska grupa je preformirana u 21. grupu 5. puka^[4].

Reference

^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 15. 01. 2016.
^ Jarrett, Philip (2000). Flugzeuge: Die Geschichte der Luftfahrt. Coventgarden. ISBN 978-3-8310-9066-2.
^ Šavrov, V. B. (2002). Istoriя konstrukciй samoletov v SSSR, 1938-1950 gg: materialы k istorii samoletostroeniя. Moskva: Mašinostroenie. ISBN 978-5-217-03103-0.
^ Dimitrijević, Bojan (2012). Kraljevsko vazduhoplovstvo - Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine SHS/Jugoslavije 1918-1944. Miladinović P., Micevski M. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-169-8.

Literatura

Dimitrijević, Bojan (2012). Kraljevsko vazduhoplovstvo - Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine SHS/Jugoslavije 1918-1944. Miladinović P., Micevski M. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-169-8.
O. Petrović; Vojni aeroplani Kraljevine SHS/Jugoslavije (Deo II: 1931 – 1941), Let 3/2004. Beograd, 2004.
Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910-2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2.
Jarrett, Philip (2000). Flugzeuge: Die Geschichte der Luftfahrt. Coventgarden. ISBN 978-3-8310-9066-2.
Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija]. Beočin: Efekt 1. str. 1. ISBN 86-84905-00-8.
Šavrov, V. B. (2002). Istoriя konstrukciй samoletov v SSSR, 1938-1950 gg: materialы k istorii samoletostroeniя. Moskva: Mašinostroenie. ISBN 978-5-217-03103-0.

Spoljašnje veze

[1] „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 15. 01. 2016.

[2] Jarrett, Philip (2000). Flugzeuge: Die Geschichte der Luftfahrt. Coventgarden. ISBN 978-3-8310-9066-2.

[3] Šavrov, V. B. (2002). Istoriя konstrukciй samoletov v SSSR, 1938-1950 gg: materialы k istorii samoletostroeniя. Moskva: Mašinostroenie. ISBN 978-5-217-03103-0.

[4] Dimitrijević, Bojan (2012). Kraljevsko vazduhoplovstvo - Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine SHS/Jugoslavije 1918-1944. Miladinović P., Micevski M. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-169-8.

[1]

[2]

[3]

[4]