Википедија

Akcenat (lingvistika)

Za druge upotrebe, pogledajte Akcenat (višeznačna odrednica).

Naglasak ili akcen(a)t (prema lat. accentus: ad (prema) + cantus (pesma)) jeste posebno isticanje pojedinih govornih delova u govornom procesu. Pod njim se podrazumeva naročito isticanje visine ili jačine pojedinih delova reči ili rečenice u govoru sa željom da se ti delovi učine čujnijim. Da bi se ovo postiglo u govornom procesu, potrebno je da se ti delovi govora proizvedu sa većim utroškom energije, koji prati pojačan rad mišića. Pored termina akcenat (nem. Akzent, fran. accent), koristi se u srbistici i domaći termin naglasak. Celokupni sistem akcenata u jednom jeziku ponekad se naziva akcenatski sistem ili prozodijski sistem, a nauka koja se se bavi akcentima naziva se akcentologija.[1]

Različita značenja termina akcenat uredi

Akcenat se upotrebljava i u drugim značenjima:

  1. odstupanje od standarda, po kojem se prepoznaju ili nematernji govornici koji nisu u potpunosti ovladali govornom normom nekog jezika ili pak maternji govornici u čijem je govoru prisutan veliki broj lokalnih ortoepskih osobina;
  2. isticanje pojedinih zvukova ili akorda u muzici;
  3. grafički znak kojim se obeležavaju kvalitativno -kvantitetske specifičnosti pojedinih delova govornog niza, delova pojedinih reči.

Akcenat, dakle, može biti ukupni auditivni efekt onih osobina izgovora koje svedoče o govornikovom regionalnom ili socijalnom poreklu. U lingvističkoj literaturi ističe se da se ovaj termin tiče samo izgovora, te se razlikuje od dijalekta, koji se tiče još i gramatike i rečnika. Regionalni akcenti mogu se odnositi na bilo koji lokalitet, uključujući kako seoske tako i gradske zajednice u jednoj zemlji (npr. „zapadnjački” i „liverpulski” u Engleskoj), a isto tako nacionalne grupacije koje govore istim jezikom (npr. „američki engleski”, australijski engleski” ), kao i naš utisak o drugim jezicima („strani akcenat”, „francuski akcenat”). Popularni naziv narodski akcenat odnosi se na one akcente koji se izrazito razlikuju od standardnog varijeteta. Socijalni akcenti se odnose na kulturu i obrazovanje govornika. U zemljama se jasno određenim tradicionalnim sistemom društvenih klasa, kao što su Indija i Japan, te se podele odražavaju u jeziku, i akcenat je tu često klasna oznaka.

Akcenat književnog jezika treba da bude neutralan. Zvaničan naziv takvog akcenta je prihvaćeni izgovor. Zbog njegove neutralnosti ponekad se smatra da govornici prihvaćenog izgovora „nemaju akcenta”. Međutim, to je pogrešan izraz: lingvisti ističu da svako mora imati neki akcenat, mada on ne mora odavati regionalno poreklo.

Fonetske osobine akcenata variraju od jezika do jezika, pa on ne mora u nekom jeziku biti isključivo stvar glasnoće nego i i trajanja, i visine tona: ako se uporedi engleski glagol record (kao u I’m going to record the tune „snimiću tu melodiju”) s imenicom (I’ve got a record „imam ploču”), kontrast u akcentu reči između glagola i imenici ostvaruje se slogovima različite glasnoće, dužine i kretanja visine tona. Slična upotreba istih varijabli nalazi se kod rečeničnog akcenta (koji se još naziva i kontrastni akcenat). Ovo je važan aspekt jezičke analize, naročito intonacije, zato što može uticati na prihvatljivost, značenje ili presupozicije rečenice; npr. Nosio je crveni šešir može se kao odgovor na Da li je nosio crveni kaput?, dok bi Nosio je crveni šešir bio odgovor na Da li je nosio zeleni šešir?

Vrste akcentuacije i akcenata uredi

Sistem akcenata u jednom jeziku (sve kvalitativne i kvantitativne osobine datog jezika) naziva se akcentuacijom. Razlikuju se dve vrste akcentuacije: dinamička (ili snažna) i tonska ili muzička (još i hromatska/hromatička) akcentuacija. Pored ovih termina, javljaju se i termini monotonska i politonska akcentuacija. One se obično u jezicima kombinuju, samo u jednom preovlađuje jačina, a u drugim muzička strana.

Dinamičku akcentuaciju karakteriše izrazito snažan izgovor akcentovanih slogova, napregnuta artikulacija, što uslovljava i znatno slabiji i često redukovani izgovor neakcentovanih slogova. Ovakvu vrstu akcentuacije nalazimo u makedonskom, bugarskom, ruskom, beloruskom, ukrajinskom, češkom, poljskom, rumunskom, francuskom, nemačkom, turskom, mađarskom i još nekim jezicima. Tonsku ili muzičku akcentuaciju karakteriše visina akcentovanih glasova u odnosu na neakcentovane. Takvu akcentuaciju nalazimo u našem jeziku, zatim u slovenačkom, litavskom, švedskom, starogrčkom i dr. jezicima.

Kao kod akcentuacije, i kod akcenata razlikujemo dva osnovna tipa: tonske i ekspiratorne akcente. Osnovne tonske razlike iskazuju se u izrazito silaznom ili izrazito uzlaznom tonu akcentovanih slogova. S druge strane, ekspiratorni akcenti ne poznaju ni kvalitativne razlike (silazni i uzlazni), niti razlike u kvantitetu (dugi i kratki). Ovakav tip akcenata na našem govornom području karakterističan je za istočnije staroštokavske govore (prizrensko-timočki).

Akcenatski sistem srpskog književnog jezika uredi

Srpski jezik ima složen akcenatski sistem koji se sastoji od četiri akcenta i neakcentovane postakcenatske dužine. Akcenti se razlikuju po kvalitetu (tonu: silaznost — uzlaznost akcenta) i kvantitetu (trajanju: dužina — kratkoća akcenta).

Akcenti u srpskom jeziku su sledeći:

  1. kratkosilazni (ȁ): brȁt, pȅsma, jȁbuka;
  2. kratkouzlazni (à): žèna, sèstra, vòda, lѝvada;
  3. dugosilazni (ȃ): mȃjka, nȏć, snȇg, zdrȃvlje;
  4. dugouzlazni (á): déte, vráta, gláva.

Neakcentovana dužina uredi

Pored dugih i kratkih akcenata silazne i uzlazne intonacije u našem standardnom jeziku, ali i u govorima koji imaju četvoroakcenatski sistem, postoje i neakcentovane dužine, koje se u književnom jeziku javljaju samo u postakcenatskoj poziciji (u poziciji iza akcentovanog sloga). Prema tome, svi naglašeni slogovi mogu biti dugi i kratki, a takođe i svi slogovi koji se nalaze posle naglašenih.

Neke od stalnih dužina srećemo:

  • u genitivu i instrumentalu jednine imenica ženskog roda na -a: vòdē, mȃjkē, dèvōjkē, glávē; vòdōm, mȃjkōm, dèvōjkōm, glávōm;
  • u genitivu množine svih imenica (kod imenica na -a dužina se javlja i na pretposlednjem slogu): vódā, dèvōjākā, mȃjstōrā, odélā;
  • u nastavcima određenog vida pridevskih reči: bȇlӣ, -ā, -ō, zèlenӣ, -ā, -ō;
  • u oblicima prezenta glagola svih vrsta (u oblicima 1. i 2. oblika mn. dužina je na pretposlednjem slogu): čѝtām, čѝtāš, čѝtā, čѝtāmo, čѝtāte, čѝtajӯ;
  • u imperfektu (samoglasnik a): nȍšāh, čѝtāh, bèjāh;
  • u glagolskom prilogu sadašnjem: čѝtajӯći, vòlēći;
  • u glagolskom prilogu prošlom: čѝtāvši, vòlēvši, rèkāvši;
  • u obliku trpnog prideva (kada se završava na sonant -n, dužina se javlja samo ako je ispred njega vokal a): čitān, glȅdān, uzēt, prȍdāt;
  • u radnog glagolskom pridevu sa kratkosilaznim akcentom u tom obliku i sa drugim akcentom u infinitivu: prȍdao — prȍdāla — prȍdālo;
  • kod nekih nastavaka, npr. nastavak -ost u nominativu jednine imenica ž. roda: mlȁdōst, ràzdrāganōst, rȁdōst itd.

Distribucija akcenata uredi

Što se tiče mesta akcenta, akcenat može biti vezan i slobodan. Vezani (fiksirani) akcenat uvek se nalazi na istom slogu. U češkom, mađarskom i finskom on je vezan za prvi slog, u francuskom je uvek na poslednjem slogu, a u poljskom na pretposlednjem. Prema R. Jakobsonu akcenat kod tih jezika ima demarkativnu funkciju (da se njime razgraniče reči u vezanom govoru). Slobodni akcenat, kako to ime samo ime kaže, može stajati na bilo kom slogu, kao što je to slučaj u litvanskome i istočnoslovenskim jezicima (ruskom, ukrajinskom i beloruskom), kao i germanskim, romanskim i južnoslovenskim jezicima. Akcenat u tim jezicima prema R. Jakobsonu ima distinktivu funkciju (da se njime reči međusobno kontrastiraju).

Srpski jezik, u tom pogledu, predstavlja mešoviti tip. Pravila distribucije akcenata u srpskom jeziku su sledeća:

  1. Akcentogena reč može imati samo jedan akcenat (ovo ne važi za uzvike i složenice);
  2. Akcenat ne može stajati na poslednjem slogu reči;
  3. Silazni akcenti vezani su za početni slog akcentogenih reči — javljaju se na jednosložnim rečima (dȃn, sȁn, dlȁn) ili na prvim slogovima višesložnih reči (nȃvika, zȁstava ili zȃstava, lȅtovalӣšte);
  4. Uzlazni akcenti javljaju se na svim slogovima dvosložnih i višesložnih reči, osim na poslednjem (idéja, lepòta, devòjčica, putòvati).
  5. Polusloženice, a katkad i složenice, mogu imati akcenat na oba svoja dela: genèrāl-pỳkōvnӣk.
  6. Silazni akcenati se mogu prenositi na proklitike. Razlikuju se rezultati starog: na vȍdu — nȁ vodu, i novog prenošenja: od brȁta — òd brata.
  7. Postakcenatski slogovi mogu biti kratki (bȃjka, ѝgra) ili dugi (devojka, radimo).[2]

Akcenat ijekavskih oblika uredi

Ijekavski oblici[3] imaju različite reflekse na mestu nekadašnjeg glasa jat. Na mestu dugog jata javlja se dvosložni refleks ije, a na mestu kratkog jednosložni refleks je.

akcenat ekavski izgovor ijekavski izgovor
kratkosilazni ȅ jȅ
kratkouzlazni è jè
dugosilazni ȇ ȉje
dugouzlazni é ijè

Dakle, jednosložna zamena se u akcenatskom pogledu ne razlikuje od ekavske: dèca — djèca, pȅsma — pjȅsma. Kada je u pitanju dvosložna zamena jata, postoje dve mogućnosti, zavisno od toga da li je u pitanju uzlazni ili silazni akcenat. Ukoliko je u pitanju dugouzlazni akcenat, akcenat u ijekavskom obliku biće na drugom slogu zamene (je) i biće kratkouzlazni: déte – dijète. Ukoliko je reč o dugosilaznom akcentu, akcenat u ijekavskim rečima biće na prvom slogu i biće kratkosilazni: snȇg — snȉjeg.

U mnogim slučajevima, međutim, refleksi jata nisu u akcentovanim slogovima. Ukoliko je takav slog kratak, i zamena jata biće kratka (je). S druge strane, ukoliko je takav slog sa postakcenatskom dužinom, zamena jata biće duga — dvosložna (ije).

ekavski izgovor ijekavski izgovor
jednosložna zamena teskòba tjeskòba
dvosložna zamena kòlēvka kòlijevka

Dubletni oblici uredi

Akcenatski dubleti[4] su akcenatske varijante neke reči, tj. dvojaki akcenatski lik jedne iste reči. Reči mogu imati dublete u osnovnom obliku, ali se oni mogu vezivati samo za određene oblike date reči, npr. za određeni padež ili određeni oblik glagola:

  • osnovni oblik imenica i prideva: kárta — kȃrta, čòvek — čȍvek, raznòrāznӣ — rȁznorāznӣ;
  • genitiv množine imenica: drugovā — drugóvā, grȁdōvā — gradóvā;
  • akuzativ jednine imenica ženskog roda: sténu — stȇnu, trávu — trȃvu;
  • dativ, instumental i lokativ imenica: drȕgovima — drugòvima, dȃnima — dánima;
  • infinitiv: òbući — obýći, ѝzvesti — izvèsti;
  • 1. i 2. lice množine prezenta: čѝtāmo, -āte i čitámo, -áte itd.

Distinktivna funkcija akcenta uredi

Akcenat u srpskom jeziku ima distinktivnu funkciju (semantičko-diferencijalni znak) može služiti i kao sredstvo za razlikovanje reči koje su identičnog fonemskog sastava.

Razlika između reči sa kratkim akcentom ỳpala i ȕpala:

  • kratkouzlazni: Ona je ỳpala u sobu. (ženski rod jednine radnog glagolskog prideva glagola upasti);
  • kratkosilazni: Imam ȕpalu mišića.(akuzativ jednine imenice upala).

Razlika između reči sa dugim akcentima rávan i rȃvan:

  • dugouzlazni: Ovaj sto je rávan. (prideva ravan u muškom rodu jednine);
  • dugosilazni: Tačka, prava i rȃvan su osnovni pojmovi geometrije. (nominativ jednine imenice ravan).

Još neki od primera su:

  • grȃd (naseljeno mesto) — grȁd (atmosferska padavina),
  • pàra (sitan novac) — pȁra (gasovito stanje vode),
  • lȗk (oružje za bacanje strela) — lȕk (vrsta povrća),
  • Zóra (žensko ime) — zòra (svitanje),
  • sèdeti (biti u sedećem stavu) — sédeti (postajati sed),
  • nalàgati (napričati mnogo laži) — nalágati (davati naloge),
  • kȕpiti (skupljati) — kúpiti (uzeti za novac).

Akcenat i postakcenatska dužina, pored toga što služe kao sredstvo za razlikovanje posebnih reči, mogu služiti i kao sredstvo za razlikovanje različitih oblika iste reči:

  • prózora (genitiv jednine) — prózōrā(genitiv množine),
  • kućē(genitiv jednine) — kuće (nominativ množine),
  • gȍre (prilog) — gòrē(3. l. mn. prezenta glagola goreti) – gore(sr. rod prideva zao u komparativu).

Reference uredi

  1. ^ Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 6. ISBN 86-19-00635-5. 
  2. ^ Jokanović-Mihajlov, J., Akcenat i intonacija govora na radiju i televiziji, Beograd, Društvo za srpski jezik i književnost Srbija, 2013, 167
  3. ^ Jokanović-Mihajlov, J., Prozodija i govorna kultura, Beograd, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, 2012, 32—40
  4. ^ Jokanović-Mihajlov, J., Prozodija i govorna kultura, Beograd, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, 2012, 58—66

Literatura uredi

  • Jokanović-Mihajlov, J., Prozodija i govorna kultura, Beograd, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, 2012.
  • Jokanović-Mihajlov, J., Akcenat i intonacija govora na radiju i televiziji, Beograd, Društvo za srpski jezik i književnost Srbija, 2013.
  • Kristal, D., Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike, Beograd: Nolit, 1999.
  • Peco, A., Zvončići zvone (akcenatska čitanka), Beograd: Naučna knjiga, 1970.
  • Peco,A., Osnovi akcentologije srpskohrvatskog jezika, Beograd: Naučna knjige, V izdanje, 1991.
  • Stevanović, M., Knjiga o akcentu književnog jezika, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1991.
  • Jakobson, R., Šest predavanja o zvuku i značenju, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1986.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Акценат_(лингвистика)&oldid=27059626”