Отворите главни мени

У нефункционалној лингвистици, реченица је текстуална јединица која се састоји од једне или више речи које су граматички повезане. У функционалној лингвистици, реченица је јединица написаног текста ограничених графолошким карактеристикама, као што су велика слова и ознаке (запете, упитници и узвичници). Супротно овом појму је крива, која је ограничена фонолошким особинама као што су висина тона и звучност и ознаке као што су паузе; и са клаузом, која представља низ речи који представљају неки процес који се одвија током времена.[1] Овај појам се углавном односи на реченицу у свом нефункционалном смислу, иако се рад у функционалној лингвистици индиректно наводи или разматра.

Реченица може садржати речи груписане заједно да изразе изјаву, питање, узвик, захтев, наредбу или сугестију.[2] Реченица је скуп речи који у принципу говори потпуну мисао (иако можда неће имати смисла узето из изолације контекста); стога она може бити једноставна фраза, али мора да има довољно значења да имплицира клаузу, чак и ако није експлицитна. На пример реч „Два” као реченица (одговор на питање „Колико их је било?”) подразумева клаузу „Било је двоје”. Обично реченица садржи субјекат и предикат. Реченица се такође може дефинисати потпуно у правописним терминима, као група речи која почиње великим словом и завршава се тачком.[1]

Чланови реченице:

Речи у реченици имају функцију реченичких чланова. То је синтаксичка функција речи.

СубјекатУреди

Субјекат или субјект означава о коме или чему се у реченици говори. Субјектом се означава вршилац радње, носилац стања, узрочник збивања, односно оно чему се предикатом нешто приписује.

  • Учитељица прегледа задатке.
  • Јована и Теодора су добиле петице у школи.

Функцију субјекта најчешће остварују именице и именичке заменице, именичка синтагма или паралелни реченични чланови.

  • Неки старији људи су седели на клупи.
  • Милица и Тамара су добре другарице.

У функцији субјекта могу се осим именичких појавити друге врсте речи.

  • Трчати је здраво.
  • Пет је мој срећан број.

Граматички субјекат је увек у номинативу.

  • Мома се игра.

Логички субјекат је у генитиву, дативу или акузативу.

  • ген. Нема Моме. (Мома није ту.)
  • дат. Мени се спава. (Ја сам поспан.)
  • ак. Весну је страх. (Весна осећа страх.)

ПредикатУреди

Предикат је централни члан реченице. Он казује нешто о субјекту. Може бити глаголски и именски.

  • Глаголски предикат је глагол у личном глаголском облику. Њиме се субјекту приписује нека радња, стање или збивање.
  • Именски предикат се састоји од два дела. То су глаголски и именски део. Глаголски део је помоћни глагол ЈЕСАМ - БИТИ у личном глаголском облику. Именски део предиката може бити било која именска реч (именица, заменица, придев, број или прилог) или синтагма са именском речју, и он означава садржај именског предиката.
  1. приписује субјекту неку особину: Ана је лепа.
  2. идентификује субјекат: Ана је васпитачица.

Предикат може бити ПРОСТ или СЛОЖЕН.

  • Прост - састоји се од једног глагола у личном глаголском облику.
  • Сложен - састоји се од два, понекад и од три глагола. У сложеном предикату први глагол нема потпуно значење. Такви су глаголи моћи, хтети, желети, морати, смети.

ДужинаУреди

Са обновљеним интересом, дужина реченице се проучава од 1980-их, углавном у контексту „других синтактичке феномене”.[3]

Једна дефиниција просечне дужине реченице прозног параграфа је однос броја речи и броја реченица.[4] У уџбенику Математичка лингвистика, Андраса Корнеја, сугерише се да је у „новинарској прози просечна дужина реченице изнад 15 речи”.[5] Просечна дужина реченице углавном служи као мерило за процену реченичне тешкоће или сложеност.[6] Уопштено, ако се просечна дужина реченице повећа, онда ће се и сложеност реченице повећати.[7]

Друга дефиниција „дужине реченице” је број клаузула у реченици, док је „дужина клаузуле” број фонова у клаузули.[8]

Истраживања Ерика Шила и Питера де Хана базирана на узорцима текста су показала да две суседне реченице имају већу вероватноћу да имају сличне дужине од две реченице које нису суседне, и да готово сигурно имају сличну дужину у фикцији. Ово је супротстављено теорији да „аутори могу да теже да имају наизменичне дуге и кратке реченице”.[9] Дужина реченице, као и сложеност речи, су фактори у читљивости реченице; међутим, и за друге факторе, као што је присуство везника, речено је да „знатно олакшавају разумевање”.[10][11]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Halliday 2004, стр. 6
  2. ^ „Sentence – Definitions from Dictionary.com”. Dictionary.com. Приступљено 23. 5. 2008. 
  3. ^ Těšitelová 1992, стр. 126.
  4. ^ „Calculate Average Sentence Length”. Linguistics Forum. 23. Jun 2011. Приступљено 12. 12. 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  5. ^ Kornai 2007, стр. 188.
  6. ^ Carter 1982, стр. 108.
  7. ^ Troia 2011, стр. 270.
  8. ^ Köhler, Reinhard; Altmann, Gabriel; Piotrovskiĭ, Raĭmond Genrikhovich (2005). Quantitative Linguistics. стр. 352. Приступљено 15. 12. 2011. »(Caption) Table 26.3: Sentence length (expressed by the number of clauses) and clause length (expressed by the number of phones) in a Turkish text« 
  9. ^ Schils, Erik; Pieter de Haan (1993). „Characteristics of Sentence Length in Running Text”. Oxford University Press. Приступљено 12. 12. 2011. 
  10. ^ Perera, Katherine. The assessment of sentence difficulty. стр. 108. Приступљено 15. 12. 2011. 
  11. ^ Fries, Udo. Sentence Length, Sentence Complexity, and the Noun Phrase in 18th-Century News Publications. стр. 21. Приступљено 15. 12. 2011. 

ЛитератураУреди