Реченица
У нефункционалној лингвистици, реченица је текстуална јединица која се састоји од једне или више речи које су граматички повезане. У функционалној лингвистици, реченица је јединица написаног текста ограничених графолошким карактеристикама, као што су велика слова и ознаке (запете, упитници и узвичници). Супротно овом појму је крива, која је ограничена фонолошким особинама као што су висина тона и звучност и ознаке као што су паузе; и са клаузом, која представља низ речи који представљају неки процес који се одвија током времена.[1] Овај појам се углавном односи на реченицу у свом нефункционалном смислу, иако се рад у функционалној лингвистици индиректно наводи или разматра.
Реченица може садржати речи груписане заједно да изразе изјаву, питање, узвик, захтев, наредбу или сугестију.[2] Реченица је скуп речи који у принципу говори потпуну мисао (иако можда неће имати смисла узето из изолације контекста); стога она може бити једноставна фраза, али мора да има довољно значења да имплицира клаузу, чак и ако није експлицитна. На пример реч „Два” као реченица (одговор на питање „Колико их је било?”) подразумева клаузу „Било је двоје”. Обично реченица садржи субјекат и предикат. Реченица се такође може дефинисати потпуно у правописним терминима, као група речи која почиње великим словом и завршава се тачком.[1]
Чланови реченице:
- Главни - Субјекат и Предикат.
- Зависни - Атрибут и Апозиција (одредбе именице), Објекат (допуна глагола) прилошке одредбе (одредбе глагола).
Речи у реченици имају функцију реченичких чланова. То је синтаксичка функција речи.
СубјекатУреди
Субјекат или субјект означава о коме или чему се у реченици говори. Субјектом се означава вршилац радње, носилац стања, узрочник збивања, односно оно чему се предикатом нешто приписује.
- Учитељица прегледа задатке.
- Јована и Теодора су добиле петице у школи.
Функцију субјекта најчешће остварују именице и именичке заменице, именичка синтагма или паралелни реченични чланови.
- Неки старији људи су седели на клупи.
- Милица и Тамара су добре другарице.
У функцији субјекта могу се осим именичких појавити друге врсте речи.
- Трчати је здраво.
- Пет је мој срећан број.
Граматички субјекат је увек у номинативу.
- Мома се игра.
Логички субјекат је у генитиву, дативу или акузативу.
- ген. Нема Моме. (Мома није ту.)
- дат. Мени се спава. (Ја сам поспан.)
- ак. Весну је страх. (Весна осећа страх.)
ПредикатУреди
Предикат је централни члан реченице. Он казује нешто о субјекту. Може бити глаголски и именски.
- Глаголски предикат је глагол у личном глаголском облику. Њиме се субјекту приписује нека радња, стање или збивање.
- Именски предикат се састоји од два дела. То су глаголски и именски део. Глаголски део је помоћни глагол ЈЕСАМ - БИТИ у личном глаголском облику. Именски део предиката може бити било која именска реч (именица, заменица, придев, број или прилог) или синтагма са именском речју, и он означава садржај именског предиката.
- приписује субјекту неку особину: Ана је лепа.
- идентификује субјекат: Ана је васпитачица.
Предикат може бити ПРОСТ или СЛОЖЕН.
- Прост - састоји се од једног глагола у личном глаголском облику.
- Сложен - састоји се од два, понекад и од три глагола. У сложеном предикату први глагол нема потпуно значење. Такви су глаголи моћи, хтети, желети, морати, смети.
ДужинаУреди
Са обновљеним интересом, дужина реченице се проучава од 1980-их, углавном у контексту „других синтактичке феномене”.[3]
Једна дефиниција просечне дужине реченице прозног параграфа је однос броја речи и броја реченица.[4] У уџбенику Математичка лингвистика, Андраса Корнеја, сугерише се да је у „новинарској прози просечна дужина реченице изнад 15 речи”.[5] Просечна дужина реченице углавном служи као мерило за процену реченичне тешкоће или сложеност.[6] Уопштено, ако се просечна дужина реченице повећа, онда ће се и сложеност реченице повећати.[7]
Друга дефиниција „дужине реченице” је број клаузула у реченици, док је „дужина клаузуле” број фонова у клаузули.[8]
Истраживања Ерика Шила и Питера де Хана базирана на узорцима текста су показала да две суседне реченице имају већу вероватноћу да имају сличне дужине од две реченице које нису суседне, и да готово сигурно имају сличну дужину у фикцији. Ово је супротстављено теорији да „аутори могу да теже да имају наизменичне дуге и кратке реченице”.[9] Дужина реченице, као и сложеност речи, су фактори у читљивости реченице; међутим, и за друге факторе, као што је присуство везника, речено је да „знатно олакшавају разумевање”.[10][11]
РеференцеУреди
- ^ а б Halliday 2004, стр. 6
- ^ „Sentence – Definitions from Dictionary.com”. Dictionary.com. Приступљено 23. 5. 2008.
- ^ Těšitelová 1992, стр. 126.
- ^ „Calculate Average Sentence Length”. Linguistics Forum. 23. Jun 2011. Приступљено 12. 12. 2011. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=
(помоћ) - ^ Kornai 2007, стр. 188.
- ^ Carter 1982, стр. 108.
- ^ Troia 2011, стр. 270.
- ^ Köhler, Reinhard; Altmann, Gabriel; Piotrovskiĭ, Raĭmond Genrikhovich (2005). Quantitative Linguistics. стр. 352. Приступљено 15. 12. 2011. »(Caption) Table 26.3: Sentence length (expressed by the number of clauses) and clause length (expressed by the number of phones) in a Turkish text«
- ^ Schils, Erik; Pieter de Haan (1993). „Characteristics of Sentence Length in Running Text”. Oxford University Press. Приступљено 12. 12. 2011.
- ^ Perera, Katherine. The assessment of sentence difficulty. стр. 108. Приступљено 15. 12. 2011.
- ^ Fries, Udo. Sentence Length, Sentence Complexity, and the Noun Phrase in 18th-Century News Publications. стр. 21. Приступљено 15. 12. 2011.
ЛитератураУреди
- Fries, Udo. Sentence Length, Sentence Complexity, and the Noun Phrase in 18th-Century News Publications. стр. 21. Приступљено 15. 12. 2011.
- Perera, Katherine. The assessment of sentence difficulty. стр. 108. Приступљено 15. 12. 2011.
- Köhler, Reinhard; Altmann, Gabriel; Piotrovskiĭ, Raĭmond Genrikhovich (2005). Quantitative Linguistics. стр. 352. Приступљено 15. 12. 2011. »(Caption) Table 26.3: Sentence length (expressed by the number of clauses) and clause length (expressed by the number of phones) in a Turkish text«
- Halliday, M. A. K (2004). An Introduction to Functional Grammar. (3. изд.). London: Hodder Education. ISBN 978-1-4441-1908-4. OCLC 795119185.
- Těšitelová, Marie (1992). Quantitative linguistics. Amsterdam: John Benjamins Pub. Co. ISBN 978-90-272-1546-8. OCLC 704275234.
- Kornai, András (2007). Mathematical linguistics. Springer Science & Business Media. ISBN 978-1-84628-985-9.
- Carter, Ronald (1982isbn=978-0-7100-9193-2). Linguistics and the teacher. London: Routledge & K. Paul. OCLC 8587839. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=
(помоћ) - Troia, Gary A. (2011). Instruction and assessment for struggling writers: evidence-based practices. Guilford Press. ISBN 978-1-60918-030-0.