Akcenat (naglasak)

Za druge upotrebe, pogledajte Akcenat (višeznačna odrednica).

Akcenat ili naglasak je način izgovora svojstven određenom pojedincu, lokaciji ili naciji.

Akcenat

Često se u reči pojedini glasovi (uvek samoglasnici) ističu snagom i visinom (tj. jačinom i tonom) od ostalih glasova. Ovo isticanje (naglašavanje) naziva se akcenat. Slog u kome se nalazi ovaj naglašeni samoglasnik naziva se akcentovani slog.

Akcenat kao semantičko-diferencijalni znak

Od akcenta reči često zavisi i njeno značenje. Primeri reči istog oblika kojima različit akcenat daje različito značenje:

• grȁd (padavina) i grȃd (veliko naseljeno mesto)
• dúga (prirodna pojava posle kiše) i dȕga (pridev u ženskom rodu)
• sȁla (množina imenice salo), i sála (dvorana)
• kȕpiti (skupljati), i kúpiti (uzeti za novac)
• lȗk (i strela) i lȕk (povrće)
• Bóžić (prezime) i Bòžić (praznik)
• vùčӣć (mali vuk) i Vȕčić (prezime)
• Zóra (ime) i zòra (svitanje)
• sѐla (od glagola sesti) i sélā (genitiv množine od selo)

Primeri:

Organizovali su veliki porodični skȕp kad je neko kupio veoma skȗp poklon.
Put je kȍs kada je pevala ptica kȏs.
Kàda nam je káda potrebna?
Za sȅdam dana ja sȇdam na stolicu.
Čim je mašína završila, Mášina mama je došla.
Kad nam se rȃdio pokvario, tata je vredno rádio.
Đak četvr̀tāk je išao u 4. razred, u četvŕtak.
Đak pѐtāk je išao u 5. razred, u pétak.
U pròleće pròlēćē ptica.
Mladunče košute se zove làne kad umesto „prošle godine“ kažemo i „lȃne“.
Dečaci su sedeli kraj púta kad je očišćen ceo krȃj.
Mali pas ga je u igri uhvatio zubićima za pas i nije ga puštao.

Ima različitih reči koje se isto pišu, a samo razlika u dužini akcentovanog sloga govori nam o kom je značenju reč:

skUp → matematički pojam elemenata, imenica
skUUp → pridev (suprotno od jeftin)

kOs → pridev u značenju nagnut
kOOs → vrsta ptice, imenica

kAda → prilog za vreme
kAAda → posuda za kupanje, imenica

sEdam → onaj u matematici, broj
sEEdam → 1. lice jednine glagola „sedati“ u prezentu, glagol

mašIna → predmet koji pere veš ili sudove, imenica
MAAšina → prisvojni pridev napravljen od imena Maša u ženskom rodu

rAdio → vrsta uređaja, imenica
rAAdio → radni glagolski pridev glagola raditi u muškom rodu, glagol

četvRtak → đak 4. razreda, imenica
četvRRtak → 4. dan u nedelji, imenica

pEtak → đak 5. razreda, imenica
pEEtak → 5. dan u nedelji, imenica

prolEće → godišnje doba, imenica
prolEEće → 3. lice jednine glagola „proletjeti“ u prezentu, glagol

lAne → vrsta životinje, imenica
lAAne → prošle godine, lani, prilog

kraj → predlog u značenju pored (nema akcenat zato što je proklitika)
krAAj → deo grada, završetak, imenica

pAs → životinja
pAAs → pojas

Podela akcenata

Naš standardni akcenat zasniva se na sistemu novoštokavskih govora - četiri akcenta i neakcentovani kvantiteti. Od četiri akcenta dva su kratki a dva dugi. Po prirodi su dvojaki: jedni su silaznog a drugi uzlaznog karaktera, pa se zato i zovu:

• kratkosilazni: ȁ
• dugosilazni: ȃ
• kratkouzlazni: à
• dugouzlazni: á

Napomena

Ne treba mešati znak za dugosilazni akcenat i uglasti znak dužine (cirkumfleks) koji izgleda kao obrnuto latiničko slovo v (^) iznad produženog samoglasnika. Više o tome u pravopisu.

Posleakcenatska dužina

• Nenaglašeni slogovi mogu biti takođe dugi i kratki.
• Nenaglašene dužine mogu biti na bilo kom slogu iza akcenta, a ispred akcenta ih nema, a označavaju se crtom iznad samoglasnika u produženom slogu: ā.

Ona se obavezno javlja u sledećim slučajevima

1. u genitivu i instrumentalu jednine imenica koje se završavaju na -a (žene, vode, ruke; ženom, vodom, rukom, slugom);
2. u genitivu množine imaju duga dva krajnja vokala ako je oblik na -a (učenik - učenika, kupina - kupina); ako su u pitanju imenice koje u ovom padežu imaju samo dva sloga, onda se menja priroda akcenta ako je prethodno bio kratak (pas - pasa, žena - žena, kuća - kuća);
3. kod prideva neodređenog vida u vokativu i instrumentalu muškog i srednjeg roda (zelen - zeleni, zelenim); u svim padežima jednine ženskog roda sem akuѕativa i nominativa (zelena, zelene, zelenoj, zelenu, zelena, zelenom, zelenoj); u množini svih rodova u svim padežima osim u nominativu i akuzativu (zelenima, zelenih);
4. u određenom vidu svih rodova i svih padeža dugi su krajnji slogovi ako su završeci jednosložni, a pretposlednji ako su dvosložni (zeleni, zelenoga, zelenome);
5. kao određeni pridevi dužine imaju i zamenice koje se menjaju po pridevskoj promeni (svaki svakog, svakom);
6. u prezentu svih glagola (osim jesam, hteti i moći) dug je poslednji slog u oblicima jednine i u 3. l. mn. (govorim, govoriš, govori, govore), a pretposlednji u oblicima prvog i drugog lica množine (govorimo, govorite);
7. u imperfektu ispred nastavka (iđahu, govorahu);
8. u glagolskom prilogu sadašnjem i glagolskom prilogu prošlom ispred nastavka za oblik (čitajući, trčavši);
9. na završnim vokalima u 2. i 3. l. jd. aorista (čita, okova), ali ako je vokal glagolske osnove dug, onda je i prethodni slog dug (pohvaliti - pohvali);
10. u radnom glagolskom pridevu u oblicima ženskog i srednjeg roda jednine i u svim rodovima u množini, ako ti oblici imaju kratkosilazni akcenat (glodao, glodala, glodale, glodala);
11. u trpnom glagolskom pridevu dugi su vokali a i u ispred nastavka za oblik i vokal e ispred t kao nastavka za oblik
12. u nekim rečima (devojka, pevač, mladost).

Mesto akcenta u reči

Naglašene jednosložne reči mogu imati samo silazni akcenat, bilo kratki ili dugi: pȁs, jȃz, gȁd, glȃd itd. S izuzetkom nekih složenih i stranih reči, naglasak nikad nije na poslednjem slogu: bȁba, ž̀ena, mȃjka, k̀oleno, ̀uzdārje itd. Akcenti unutrašnjih slogova u reči mogu biti samo uzlazni.

Proklitike

Reči koje se izgovaraju zajedno sa narednom rečju, čineći s njom akcenatsku celinu, nazivaju se proklitike.

Enklitike

Enklitike čine izgovornu celinu s prethodom rečju i naslanjaju se na nju (PITA te, ZAŠTO si).

Literatura

Milorad Dešić - Srpski akcenat s lakoćom

Dodatna literatura

• Jokanović-Mihajlov, Jelica (2012). Prozodija i govorna kultura. Beograd: Čigoja štampa. ISBN 978-86-84885-55-7. 
• Bragg, Melvyn (2003). The Adventure of English, 500AD to 2000: The Biography of a Language. London: Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-82991-2. 
• Giles, H., & Coupland, N. (1991). Language: Contexts and consequences. Buckingham, UK: Open University Press.
• Lindemann, S. (2003). Koreans, Chinese or Indians? Attitudes and ideologies about non-native English speakers in the United States. Journal of Sociolinguistics, 7, 348–364.
• Lindemann, S. (2005). Who speaks “broken English”? US undergraduates’ perception of non-native English. International Journal of Applied Linguistics, 15, 187–212.
• Milroy, James; and Lesley Milroy (2005). Authority in Language: Investigating Standard English (3rd izd.). London: Routledge. ISBN 978-0-415-17413-8. 
• Moyer, A. (1999). Ultimate attainment in L2 phonology: The critical factors of age, motivation and instruction. Studies in Second Language Acquisition, 21, 81–108.
• Scovel, T. (1988). A time to speak: A psycholinguistic inquiry into the critical period for human speech. Cambridge, England: Newbury House.
• Wated, G., & Sanchez, J. I. (2006). The role of accent as a work stressor on attitudinal and health-related work outcomes. International Journal of Stress Management, 13, 329–350.
• Wells, J C. 1982. Accents of English. (3 volumes). Cambridge: Cambridge University Press.