Američke olimpijske kvalifikacije u plivanju i atletici

Američke olimpijske kvalifikacije u plivanju i atletici, (engl. trials) su kvalifikaciono, i nemilosrdno, takmičenje američkih plivača, ili atletičara, za Olimpijske igre, a održava se otprilike oko 45 dana, pre početka Igara.

Nemilosrdno je zato što se za Olimpijske igre kvalifikuje, u plivanju dvoje prvoplasiranih, a u atletici troje (jer na Olimpijskim igrama svaka zemlja po svakoj disciplini, osim štafetnih, u plivanju, može nastupiti s dvoje takmičara, a u atletici s troje); i to bez obzira na sve dotadašnje uspehe, zlatne medalje, svetske rekorde, ili slavno ime. Treće i četvrto plasirani plivač(ica) te četvrto plasirani atletičar(ka) odlaze na Olimpijske igre samo u sastavu štafete, i to samo u onim disciplinama koje su štafetne, npr. treće i četvrto plasirani plivač na 100 m i 200 m slobodno, ali ne i oni treće i četvrto plasirani na npr. 200 m mešovito; kao i četvrto plasirani atletičar (ili atletičarka) na 100 m i 400 m, ali ne i onaj četvrto plasirani u npr. skoku uvis.

Eventualno, po proceni selektora, ali veoma retko, ide još neko, kao rezerva. Ovo višedecenijsko staro američko pravilo izbora olimpijskih takmičara dovelo je, u dosadašnjim predolimpijskim kvalifikacijama, do nemalih drama i ličnih trauma pojedinih plivača ili atletičara koji su, inače, u svojoj disciplini bili sigurno ili najbolji ili među najboljima na svetu i koje bi svaka druga svetska reprezentacija oberučke prihvatila u svoje redove, ali, eto, toga dana, jednostavno, ili nisu bili u vrhunskoj formi, ili su bili lagano ozleđeni ili su jednostavno imali „loš dan“, a često se pokazalo da bi kasnije, na samim igrama, postigli bolji rezultat od pobednika u kvalifikacijama. Kao posledica toga, dešavalo da neki atletičari, otpavši u kvalifikacijama, a imaju na to pravo po roditeljskom poreklu, nastoje brže-bolje promeniti državljanstvo (!) i, ako urade na vreme, a dešavalo se i to, s pasošem nove domovine ipak nastupe na igrama.

Na ovaj način izbora, unutar samih američkih plivačkih i atletskih krugova ima dosta kritike, ali merodavni ničim ne pokazuju da bi se ovaj način izbora mogao promeniti.

Primeri:

• 1972. godine na američkim plivačkim kvalifikacijama za Olimpijske igre u Minhenu 1972. američki plivač Kurt Krumfolc (Kurt Krumpholz) postigao je, u predtakmičenju 4. avgusta, svetski rekord na 400 m slobodno (4:00.11), da bi u polufinalu, iz nepoznatih razloga, podbacio i nije se plasirao u finale plivačkih kvalifikacija, i Igre u Minhenu — nije video, iako je tim svetskim rekordom (koji je, trajao do septembra 1973) bio, po rezultatu, bolji i od pobednika kvalifikacija Rika Demonta (kasnijeg svetskog rekordera, prvog plivača koji je plivao 400 m ispod 4 minuta), a i od, mesec dana kasnijeg, olimpijskog pobednika australijskog plivača Breda Kupera (4:00.27).
• 1988. godine slavni američki atletičar, trkač na 110 m s preponama, Greg Foster, svetski prvak 1983. iz Helsinkija i 1987. iz Rima, te srebrni s Igara u Los Anđelesu četiri godine ranije, trkač s najboljim vremenom te sezone, uoči američkih atletskih kvalifikacija ozledio je — ruku. Iako je do Igara ostalo gotovo skoro dva meseca, iako je svima bilo jasno da bi Foster do tada odavno sanirao ozledu ruke, i bio potpuno spreman za nastup na Igrama u Seulu i tamo se sigurno borio za zlato; milosti, ni za njega, nije bilo. Na snazi je ostalo staro pravilo: ako toga dana nisi pravi, ako nisi među prvom trojicom na kvalifikacijama, na Olimpijske igre — ne ideš.

Kvalifikcije se održavaju u još nekim sportovima.