Википедија

Amputacija penisa

Amputacija penisa jedna je od najtežih povreda muškog polnog uda, koja podrazumeva potpuni ili delimični prekid kontinuiteta tela penisa. Kompletna ili potpuna amputacija karakteriše se presecanjem kavernoznih tela i mokraćnog kanala, a delimična samo jednog njegovog dela, tako da je presečeni deo povezan sa korenom penisa.[1]

Amputacija penisa
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostUrologija
MKB-9-CM959.13, 959.14
eMedicinemed/3415

Amputacija penisa može biti zadesna (saobraćajni udes, ranjavanje, rad na mašinama sa rotirajućim delovima, nasilje), ali je često i posledica samopovređivanja, kod mentalno obolelih osoba, najčešće za vreme psihotičnih napada.

Zahteva hitnu inetrvenciju jer ne samo da može ugroziti život zbog iskrvarenja, već može dovesti do gubitka polnih funkcija. I pored toga što je mikrohirurgija značajno usavršila svoj rad i metode, rezultat transplantacije amputiranog penisa često je neizvestan.[2]

Relevantna anatomija uredi

Penis je podeljen na tri dela. Koren leži ispod stidne kosti i obezbeđuje stabilnost kada je penis uspravan. Telo se sastoji od većeg dela penisa i čine ga dva kavernozna tela i spongiozno telo. Uretra prelazi preko spongioznog tela da bi izašla kroz meatus. Dva kavernozna tela ( erektilna tela) proizvode erekciju kada su ispunjena krvlju. Glavić penisa je distalna ekspanzija spongioznog tela. Opuštena koža prepucijuma obično prekriva glavić neobrezanog penisa.

Penis inervišu levi i desni dorzalni nervi, koji su glavni izvor senzornih nerava. Iako se ovi nervi obično nalaze na pozicijama od 10 i 2 sata, u stvarnosti njihove lokacije značajno variraju (o tome se mora voditi računa tokom hirurških intervencije) kako bi se izbegla jatrogena povreda dorzalnih nerava. Penis takođe inervišu grane pudendalnog nerva.

Penis je veoma vaskularizovan organ koji se snabdeva krvlju iz unutrašnja pudendalna arterija. Unutrašnja pudendalna arterija izlazi iz unutrašnje ilijačne arterije (hipogastrične arterije), koja se zatim grana u duboku arteriju penisa, bulbarnu arteriju i uretralnu arteriju. Duboka arterija penisa postaje kavernozne arterije, koje snabdevaju celo kavernozno telo. Uretralna arterija snabdeva glavić penisa i spongiozno telo. Bulbarna arterija snabdeva bulbarnu uretru i bulbospongiozni mišić.

Traumatska i urološka amputacija penisa uredi

Traumom izazvanu amputaciju penisa [1] treba razlikovati od urološke intervencije penektomije koja se zasniva na uklanjanju (amputaciji) jednog dela penisa (parcijalna) ili celog penisa (totalna), sa uklanjanjem skrotuma i testisa, ili bez toga.

Penektomija se primenjuje u slučaju povrede ili teške bolesti penisa (npr kod malignih tumora penisa),[3] ili kao deo operacija na promeni pola kod transseksualaca.

Penektomija može da se izvede na bilo kom anatomskom nivou spoljašnjih genitalija muškarca. Ona takođe može da bude delimična, kada se uklanja samo deo ili ceo glavića, i totalna, u slučaju potpunog uklanjanja penisa, sa skrotumom i testisima.

Penektomija izvršena na bilo kom nivou, dovodi do delimičnog ili potpunog gubitka polnih i drugih funkcije penisa kao što su; gubitak erogene osetljivosti glavića, nemogućnost da se započne seksualni čin, gubitak sposobnosti za mokrenjem, gubitak erekcije.

Nakon delimične penektomije ne isključuje se u svim slučajevima gubitak seksualni nagon tj. mogućnost da se postigne orgazam, ejakulacija i oplodnje. Međutim nakon totalne penektomije sa uklanjanjem skrotuma i testisa, osoba postaje neplodna.

Epidemiologija uredi

Amputacija penisa često se javlja kao rezultat mentalne bolesti. Prema istraživanjima, većina slučajeva amputacije penisa u zapadnom svetu nastaje zbog duševnih bolesti. Stopa mentalnih bolesti povezanih sa amputacijom penisa je čak 87%. Većina ovih pacijenata, u momentu samopovređivanja (51%) je u akutnoj dekompenzovanoj šizofreniji.

U literaturi se takođe navodi i visoku stopa samopovređivanja penisa, kod nepsihijatrijskih bolesnika, koja je povezana sa gubitkom rodnog identiteta. Većina ovih amputacija rezultat je pokušaja rodne konverzije.

Slučajevi seksualne agresije ili zločinački napadi takođe su jedan od uzroka amputacije penisa. Opisan je slučaj masovnih amputacija penisa u Tajlandu tokom 1970-ih, kada je veliki broj besnih žena amputiralo penis svojim muževima koje su uhvatili u preljubi.[4][5]

Etiopatogeneza uredi

 
Amputacija (kastracija) penisa budućem evnuhu u 15. veku

Amputacija penisa je jako retka povreda, koja se uglavnom javlja sporadično. Ova povreda se obično povezuje za samopovređivanjem u akutnim psihotičnim epizodama kod psihijatrijskih bolesnika ​​ili kod rodne disforije. Zločinački napadi i mehaničke povrede čine ostatak amputacija:

  • Saobraćajni udesi
  • Elementarne katastrofe
  • Ratna i teroristička dejstva
  • Rad sa teškim mašinama
  • Sportske povrede

U istoriji je zabeležen i poseban oblik amputacije penisa (kastracija) kod, evnuha (uškopljenika ili kastrirani muškaraca). Najraniji zapisi o namernoj kastraciji radi stvaranja evnuha datiraju iz sumerskih vremena, iz 21. veka p. n. e. Tokom vekova, evnusi su vršili razne dužnosti u mnogim različitim kulturama, kao čuvari i sluge haremova, operski pevači, religiozni stručnjaci, državni službenici, vojni komandanti.[6]

Dijagnoza uredi

Dijagnoza amputacija penisa je očigledna na osnovu fizičkog pregleda. Na osnovu uzimanja detaljne istorija bolesti moraju se utvrditi razlozi i mentalno stanje bolesnika ako se radi o samopovređivanju.[7]

Određivanje psihijatrijsko stanje je važno za donošenje operativnog plana. Iz literature saznajemo da bolesnici koji su izvršili samoamputaciju, nakon regresije akutne psihotične epizode ​​i lečenje osnovne mentalne bolesti, obično izjavljuju da žele da da očuvaju penis. Jedini izuzetak mogu biiti osobe koji su u više navrata pokušale amputaciju penisa. Rizici budućeg samopovređivanja moraju dobro biti sagledani u odnosu na efekat bez zamene penisa.[8]

Ispitivanje patrljaka penisa i njegovog ostatak (ako je dostupan) je jako važno kako bi se utvrdilo da li je moguća rekonstrukcija polnog uda. Uništenje amputiranog segmenta isključuje reimplantaciju, a pacijent treba pripremiti za buduću rekonstrukciju falusa.

Pacijenti sa odgovarajućim patrljkom mogu izbeći potpunu reimplantaciju, iako je to tipično manje poželjan ishod. istraživanja pokazuju da je potrebno za usmeravanje urinarnog toka neohodna dužine penisa od 2-3 santimetra. Dužina potrebna za seksualne odnose je verovatno veća, ali zavisi od telesnog habitus i izbora partnera.

Obiman fizikalni pregled ne treba da odlažu operativni intervenciju, zbog kratkoće vremena, jer će se verovatno prava dijagnoza dobiti u operacionoj sali kada je bolesnik pod anestezijom, što omogućava bolji pregled.

Terapija uredi

Erih i saradnici,[9] obavili su prvu makroskopsku reimplantaciju kod jednog bolesnika nakon amputacije penisa, u kojoj nije obavljena anastomoza arterija. Funkcionalni i kozmetički rezultati su bili zadovoljavajući, ali je nekroza kože penisa bila uobičajena pojava.

Tamaji sa saradnicima,[10] nešto kasnije modifikovao je ovu tehniku koja je uključivala i mikrohiruršku reanastomozu krvnih sudova i nerava penisa. Time je značajno smanjen rizik od nekroze kože penisa. Da bi uspeh bio potpun reanastomoza zahteva i što bolju revaskularizaciju amputiranog dela penisa.[11]

Britanski hirurzi 2020. godine uspeli su da prišiju 34-godišnjem čoveku penis, skoro čitav dan nakon što mu je odsečen, što je jedinstven slučaj u medicini da je taj organ posle tolikog perioda bez dotoka krvi uspešno vraćen na svoje mesto.[12]

Šest nedelja nakon operativnog zahvata, ne samo da je mokraćna cev ponovo u potpunosti funkcionisala, već mu se i osećaj vratio. Zahvaljujući pažljivo i precizno povezanim arterijama i venama, pacijent je čak i postigao punu erekciju.

U slučaju gubitka distalnog dela penisa, rekonstrukcija falusa obavlja se slobodnim kožnim režnjevima sa podlaktice.[13]

Preoperativno tretman pacijenta sa amputacijom penisa, zbog psihičkog stanja bolesnika nakon saznanja o mogućem gubitku seksualnih i reproduktivnih funkcija, zahteva njegovu psihološku stabilizaciju, najbolje uz pomoć psihijatra. Korektibilna amputacija ostatka penisa često je imperativ za uspešno reimplantaciju ili eventualnu transplantaciju penisa uzetog od donora.[14]

Postupak sa amputatom nakon traume

Uspešno vraćanje i prišivanje je hitna procedura koja zahteva detaljnu i pažljivu mikrohirurgiju, i saradnju sa urologa i plastičnog hirurga. Najvažnije za uspeh jeste da se, kada se amputacija desi, brzo preduzmu postupci koji će odstranjenom tkivu dati najbolje šanse da preživi do zahvata.

Odsečeni penis na mestu povređivanja treba odmah očistiti od ostataka nečistoće i umotaati u sterilnu gazu, natopljenu slanim rastvorom. Tako umotan penis treba staviti u plastičnu kesu, koju treba zapečati, i transportovati do hirurške sale u zatvorenoj posudi sa ledom. Ovaj način čuvanja i transporta ostatka penisa pomaže da se smanji oštećenje penisa ishemijom. Reimplantaciju treba obaviti što je brže moguće.[15]

Izvori uredi

  1. ^ a b Kochakarn W. Traumatic amputation of the penis. Brazilian Journal of Urology. 2000. 26:385.
  2. ^ Lowe, M. A.; Chapman, W.; Berger, R. E. (1991). „Repair of a traumatically amputated penis with return of erectile function”. J Urol. 145 (6): 1267—1270. PMID 1822958. doi:10.1016/S0022-5347(17)38597-X. 
  3. ^ Korets, R.; Koppie, T. M.; Snyder, M. E.; Russo, P. (2007). „Partial penectomy for patients with squamous cell carcinoma of the penis: The Memorial Sloan-Kettering experience”. Ann Surg Oncol. 14 (12): 3614—9. PMID 17896151. S2CID 24669920. doi:10.1245/s10434-007-9563-9. .
  4. ^ M. A., Guardian (20. 11. 2012). „Zašto su Tajlanđanke odsecale penise svojim muževima?”. Blic RS. 20. 11. 2012. Pristupljeno 8. 4. 2016. 
  5. ^ Bhanganada, K.; Chayavatana, T.; Pongnumkul, C.; Tonmukayakul, A.; Sakolsatayadorn, P.; Komaratat, K.; Wilde, H. (1983). „Surgical management of an epidemic of penile amputations in Siam”. Am J Surg. 146 (3): 376—382. PMID 6614331. doi:10.1016/0002-9610(83)90420-8. .
  6. ^ Radić, R. Carigrad. Priče s Bosfora. Evoluta, Beograd, (2007). str. 62-72.
  7. ^ Jordan, Gerald H.; Gilbert, David A. (1989). „Management of Amputation Injuries of the Male Genitalia”. Urol Clin North Am. 16 (2): 359—367. PMID 2652860. doi:10.1016/S0094-0143(21)01516-0. .
  8. ^ „Zatražio amputaciju penisa 10 dana nakon što mu je prišiven”. DNEVNIK.hr, 18.09.2006. Pristupljeno 8. 4. 2016. 
  9. ^ Ehrich WS. Two unusual penile injuries. Journal of Urology. 1929. 21:239.
  10. ^ Tamai, S.; Nakamura, Y.; Motomiya, Y. (1977). „Microsurgical replantation of a completely amputated penis and scrotum: Case report”. Plast Reconstr Surg. 60 (2): 287—291. PMID 887670. doi:10.1097/00006534-197708000-00028. 
  11. ^ Schulman, Marvin L. (1973). „Reanastomosis of the Amputated Penis”. J Urol. 109 (3): 432—433. PMID 4571095. doi:10.1016/S0022-5347(17)60444-0. .
  12. ^ „Hirurzi prišili čoveku penis dan nakon što mu je odsečen”. www.rts.rs. 2. 7. 2020. Pristupljeno 2. 7. 2020. 
  13. ^ Korets, R.; Koppie, T. M.; Snyder, M. E.; Russo, P. (2007). „Partial penectomy for patients with squamous cell carcinoma of the penis: The Memorial Sloan-Kettering experience”. Annals of Surgical Oncology. 14 (12): 3614—3619. PMID 17896151. S2CID 24669920. doi:10.1245/s10434-007-9563-9. .
  14. ^ Jezior, J. R.; Brady, J. D.; Schlossberg, S. M. (decembar 2001). „Management of penile amputation injuries”. World J Surg. 25 (12): 1602—9. PMID 11775199. S2CID 37592617. doi:10.1007/s00268-001-0157-6. .
  15. ^ Black, P. C.; Friedrich, J. B.; Engrav, L. H.; Wessells, H. (septembar 2004). „Meshed unexpanded split-thickness skin grafting for reconstruction of penile skin loss”. J Urol. 172 (3): 976—9. PMID 15311016. doi:10.1097/01.ju.0000133972.65501.44. .

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi



 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ампутација_пениса&oldid=27441622”