Anomaloskop
Anomaloskop mikroprocesorski je kontrolni instrument koji se koristi u oftalmologiji za preciznu dijagnozu vida u boji u crvenoj/zelenoj oblasti (Rayleighov-e jednačine) i u plavo/zelenoj oblasti (Morelandova jednačina) sa integrisanom, automatskom neutralnom adaptacijom.[1]
| Anomaloskop | |
|---|---|
| Svrha | Za pregled i testiranje slepila na boje |
Osnovne informacije uredi
Kolorni vid ili raspoznavanje boja je sposobnost reagovanja na svetlost različitog spektralnog sastava nezavisno od njenog intenziteta. Raspoznavanje boja je značajno za određena zanimanja, jer poremećaj u percepciji boja može biti opasan za dalji rad (npr piloti).[1] Normalni kolorni vid se objašnjava trihromatskom teorijom koja se zasniva na činjenici da se sve vidljive boje mogu formirati doziranim mešanjem tri osnovne boje:[2]
- crvene (630 - 700nm),
- zelene (510 - 520 nm)
- plave (400 - 450 nm)
Kolorni vid postoji ako su tri odgovarajuće vrste čepića stimulisane dnevnim ili odgovarajućim veštačkim svetlom u uslovima fotopskog stanja.[2]
Kako je boja percepcija uslovljena talasnom dužinom, pri promeni talasne dužine stimulusa, njegova boja se menja.
Anomaloskop olakšava test podudaranja boja u kojem subjekti posmatraju malo bipartitno polje i upoređuju mešavinu crvene (670 nm) i zelene (546 nm) svetlosti talasne dužine na jednoj polovini sa spektralno žutom (589 nm) na drugoj polovini. „Rayleigh match“ (nazvan po Lordu Rayleigh-u, koji je otkrio ovu tehniku 1881.) koristi činjenicu da se normalni trihromati ponašaju bihromatski za svetla sa talasnim dužinama dužim od 550 nm (jer su S konusi relativno neosetljivi na ove talasne dužine). Dakle, ograničavanjem svetla koje se koriste na duže talasne dužine, normalni trihromat može postići savršeno podudaranje boja sa monohromatskim svetlom mešanjem dve „primarne“. „Raspon podudaranja“ subjekta može biti bilo koji opseg brojeva između 0 i 73. Subjekti sa normalnim vidom boja odgovaraju malom opsegu oko mešavine od 40. Prema tome, obim opsega podudaranja direktno predstavlja ozbiljnost defekta.[3] Na primer, deuteranomalnim trihromatima je potrebno manje crvene nego normalno u crveno-zelenoj mešavini da bi odgovarali spektralnoj žutoj (poklapaju se sa širokim opsegom brojeva u opsegu 0–40), dok je protanomalnim trihromatima potrebno više crvene boje (odgovarajući širokom opsegu). brojeva obično u opsegu 40–73). Subjekt koji odgovara čitavom opsegu 0–73 dijagnostikuje se kao dihromatičan. Mnogi smatraju da je ovaj test zlatni standard u dijagnostici vrste i težine naslednih crveno-zelenih defekata.
Nagelov anomaloskop uredi
Konstrukcija uredi
Anomaloskop pokazuje krug podeljen na dve polovine. Jedna polovina se koristi za predstavljanje referentnog stimulusa, monohromatskog stimulusa sa talasnom dužinom od 589 nm (predstavljenog centralnom vertikalnom linijom). Da bi objašnjenje bilo jednostavnije, pretpostavimo da prezentacija referentnog stimulusa generiše slične nivoe aktivacije u oba tipa konusa (L i M) i da se zbog toga generiše žuto iskustvo. Druga polovina kruga predstavlja mešavinu svetlosti od 546 i 670 nm.
Primena uredi
Nagelov anomaloskop se koristi za dijagnostikovanje nedostataka vida za crvenu boju (protanopija) i zelenu boju (deuteranopija), na osnovu Rayleighov-e ravnotežne boje, po kojoj crvena plus zelena boja daje žutu boju, koju na anomaloskopu treba izjednačiti sa žutim testom. Tako se određuje količnik anomalije (Q) koji se kreće od 0,7 do 1,3 kod normalnih trihromata. Ako je Q manji od 0,7, onda postoji protanomalija, a ako je veći od 1,3, postoji deuteranomalija.[4]
Ovo podudaranje uključuje dve vrste stimulusa: mešano svetlo i referentno svetlo. Kada se predstave sama, dva monohromatska svetla koja se koriste za stvaranje (aditivnih) smeša vide se kao zelena (546 nm) ili crvena (670 nm) od strane ljudi sa normalnim kolornim vidom. U zavisnosti od odnosa mešavine boja, ljudi sa normalnim vidom boja, vide boje koje se menjaju od narandžasto crvene (mnogo više crvene nego zelene u smeši) do žućkasto zelene (mnogo više zelene nego crvene u smeši), uključujući različite nijanse narandžaste, žute i zelene.
Referentni stimulus je monohromatsko svetlo (589 nm) ljudi sa normalnim vidom boja vide kao narandžasto žutu. Evaluacija zahteva podešavanje intenziteta test stimulusa da bi se videlo da li je moguće uskladiti različite odnose smeše. Za ljude sa normalnim vidom boja takvo podudaranje je moguće samo za veoma specifičan odnos mešavine: onaj koji takođe izgleda narandžasto žut (malo više crvene nego zelene u smeši, npr. 55% crvene, 45% zelene). Za bilo koju drugu mešavinu, na primer, onu koju vide crvenkastu, nikakav intenzitet referentnog svetla neće proizvesti boju sličnu onoj koja se vidi u smeši. Da rezimiramo, ljudi sa normalnim vidom boja su veoma selektivni kada pokušavaju da upare mešovita i referentna svetla: samo veoma mali opseg mešavina može da se uskladi sa odgovarajućim intenzitetom referentnog stimulusa.
Nasuprot tome, crveno-zeleni dihromati (protanopi i deuteranopi) nisu selektivni kada se podudaraju sa stimulusima anomaloskopa: oni odgovaraju bilo kom odnosu mešavine prilagođavajući intenzitet referentnog svetla. Pošto protanopi prigušuju svetla duge talasne dužine (svetla koje ljudi sa normalnim vidom boja vide crveno), intenzitet referentnog svetla potrebnog da se dobije Rejlijevo podudaranje je niži jer je više crvene svetlosti u smeši. S druge strane, intenziteti prilagođeni deuteranopi se ne menjaju u zavisnosti od proporcije svetla za mešanje.
Kada se koristi Nagelov anomaloskop, crveno-zeleni anomalni trihromati (protanomalni i deuteranomalni) su selektivniji od dihromata, ali manje od normalnih trihromata. Mešovita svetla koja se mogu uporediti sa protanomalom su crvenkasto narandžasta za normalne trihromate (više crvene nego zelene u smeši). S druge strane, mešano svetlo u deuteranomalnom izgleda zelenkasto za normalne trihromate (više zeleno nego crveno u smeši). Što je jača anomalija boje, više smeša se može uskladiti sa referentnim svetlom.
Izvori uredi
- ^ a b Ana Lazarević, Kolorni vid i njegove anomalije, stručni rad, Univerzitet u Novom sadu, Prirodnomatematički fakultet, Departman za fiziku, 2014. 15-27
- ^ a b Mihajlović E. Kolorni vid, Strucni rad, Prirodno matematicki fakultet, Departman za fiziku, Novi Sad; 2015.
- ^ Wissinger B, Sharpe LT. Genetic basis of human color vision. Am Soc Hum Genetics 1998; 63:1257-62..
- ^ Deljo, Dervis (2011-10-05). „Ispitivanje kolornog vida”. Zdravlje (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 2023-03-05.
Spoljašnje veze uredi
- RGB Anomaloskop — Test slepila za boje (jezik: engleski)
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
