Antička Atina
Antička Atina (antgrč. Ἀθῆναι [Athênai, moderno Athínai]) je bila jonski polis, osnovan na poluostrvu Atici, u plodnoj ravnici podnožja planine Himeta. Njen uspon je počeo kada je čitava Atika, u kojoj je postojalo nekoliko nezavisnih zajednica, ujedinjena pod njenom vlašću. Atina je u prvim stolećima svoje bogate istorije bila potresena sukobima aristokratije i naroda (demosa) koji se borio za politička prava. Ta borba je na kraju iznedrila demokratiju - u kojoj su svi slobodni Atinjani učestvovali u upravljanju.
Ujedinjenje Atike uredi
Atika je pretežno brdovito poluostrvo u srednjoj Grčkoj. Obradive zemlje ima na obalama mora i u ravnicama oko gradova Atine i Eleusine. U najstarije doba, Atika je bila podeljena na nekoliko manjih, nezavisnih kraljevina. Među njima se naročito isticala Atina, koja ih je vremenom podvrgla svojoj vlasti. Ujedinjenje Atike pripisano je Tezeju, mitskom kralju Atine (12. vek p. n. e.). Taj proces je u stvari trajao nekoliko stotina godina. Kada je okončan, Atina je postala upravno, političko, privredno i kulturno središte Atike.
Društveno uređenje Atine uredi
Atinsko društveno uređenje bilo je slično kao i u većini polisa helenskog sveta. Građani su se delili na aristokratiju i demos. Aristokrate su bili ljudi plemenitog porekla. Smatralo se da njihovi rodovi potiču od helenskih bogova. Atinjani su ih zvali eupatridima, što znači rođeni od plemenitih očeva. Oni su živeli u samoj Atini, ili na velikim zemljišnim posedima u plodnoj ravnici oko grada. Demos, tj. narod, činili su seljaci, zanatlije i trgovci. Seljaci su uglavnom živeli u unutrašnjosti Atike, gde su obrađivali svoje zemljišne posede. Neki od njih su vremenom toliko osiromašili da su bivali primorani da obrađuju zemlju eupatrida, dajući im jednu šestinu prinosa. Kako je u Atici bilo relativno malo obradive zemlje, brojni građani morali su se posvetiti zanatima i trgovini. Oni su prebivali u manjim naseljima duž obala Atike i u samoj Atini. U gradu je, na primer, postojala četvrt grnčara koja se zvala Keramikos.
Svaki imućniji Atinjanin posedovao je robove. Oni su bili njegovo vlasništvo; mogao je da ih proda, pokloni ili oslobodi, po svojoj želji. Položaj robova se razlikovao i zavisio je od dužnosti koje su obavljali. Najčešće su pomagali u obrađivanju zemlje i gajenju stoke. Neki su radili kao sluge ili lekari u kućama svojih gospodara; oni učeniji vaspitavali su njihovu decu. Pojedini robovi su za svoje gospodare vodili zanatske radionice ili trgovačke radnje. U najtežem položaju su bili robovi koji su radili u rudnicima. Svakodnevno su izlagali život opasnosti, silazeći u zagušljiva i mračna rudarska okna. Neki robovi su u mlinovima okretali žrvnje za mlevenje žita. U Atini je postojalo i ropstvo za dug: siromašni ljudi su se zaduživali kod bogatih; kada ne bi mogli da vrate dugove, padali su u dužničko ropstvo sa članovima svoje porodice.
Državno uređenje Atine uredi
Atinom su u najstarije doba vladali kraljevi, tj. bazileusi. Njihovu vlast su najpre ograničili, a zatim i ukinuli eupatridi. Da bi se opravdalo, ukidanje kraljevske vlasti zaogrnuto je velom legende. Poslednji atinski kralj, Kodro, poginuo je u ratu protiv Doraca sa Peloponeza. Pošto je saznao za proročanstvo da će pobediti strana koja izgubi kralja, prerušio se u drvoseču i otišao u neprijateljski logor. Tamo je napao dorske vojnike i junački poginuo u boju. Posle njegove smrti Atinjani više nisu birali kraljeve jer nije bilo građanina dostojnog da ga nasledi.
Ukidanjem monarhije sva vlast u atinskoj državi prešla je u ruke eupatrida. Iz njihovih redova birana su devetorica arhonata. Njihova vlast je u početku bila doživotna i zbog toga slična kraljevskoj. Potom je ograničena, najpre na deset, a zatim na godinu dana. Prvi među arhontima zvao se arhont-eponim koji je imao upravnu i sudsku vlast. Drugi je bio arhont-bazileus koji je imao religijsku vlast, treći je bio arhont-polemarh, koji je imao vojnu vlast, a istovremeno je regulisao odnose sa metecima (strancima stalno nastanjenim u Atini, koji su bili slobodni, ali bez političkih prava), a ostalih šest su bili arhonti-tesmoteti koji su kontrolisali rad ostalih funkcionera. Arhonti su atinskom državom upravljali zajedno sa areopagom, većem koje je naziv dobilo po brdu posvećenom bogu Aresu, na kome je zasedalo. U areopag su ulazili nekadašnji arhonti. Ovo veće je nadgledalo sve državne poslove i čuvalo atinske zakone. U Atini, kao i u Sparti, postojala je i narodna skupština - eklesija. Nju su činili svi slobodni atinski građani. U najstarijem periodu ona nije imala značajniju ulogu u upravljanju Atinom.
Drakonovi zakoni uredi
Kao i u drugim državama starog sveta, i u Atini se od najstarijih vremena sudilo po običajnom pravu. Prve pisane zakone tzv. Drakoslove doneo je zakonodavac Drakon, 621. p. n. e. Njegove odredbe izgubljene su u tami prohujalih stoleća, ali se još u starom veku smatralo da su bile izuzetno stroge. Jedan atinski besednik je rekao da su Drakonovi zakoni „bili pisani krvlju, a ne mastilom“. Zbog toga se izraz „drakonski zakoni“ i danas koristi za izuzetno stroge zakonske odredbe.
Solonove reforme uredi
Pripadnici atinskog demosa bili su nezadovoljni svojim položajem u državi. Ljudi koji su se obogatili baveći se zanatstvom i trgovinom želeli su da učestvuju u vlasti ravnopravno sa eupatridima. Zbog toga su Atinu često potresale političke borbe. Iz njih se na kraju rodilo novo državno uređenje - demokratija, u kojem sva vlast pripada demosu, tj. narodu.
Prvi korak ka uspostavljanju demokratije bile su Solonove reforme. On je 594. godine p. n. e. izabran za arhonta, sa posebnim ovlašćenjem da donese nove zakone. Solon je građane Atine podelio prema godišnjim prihodima u žitu, vinu i ulju na četiri razreda. Svaki od tih razreda imao je određena prava u političkom životu. Služba arhonta bila je dostupna samo pripadnicima prva dva razreda, koji su bili najimućniji. Građani prva tri razreda imali su pravo da zasedaju u Veću četiri stotine, koje je ustanovio Solon. Ono je pretresalo sva pitanja koja je trebalo izneti pred eklesiju. Pripadnici četvrtog razreda mogli su samo da zasedaju i glasaju u narodnoj skupštini. Solon je ovom reformom umanjio značaj i ulogu eupatrida u političkom životu Atine. Sada su u vođenju državnih poslova mogli da učestvuju i imućni ljudi koji nisu bili plemenitog porekla.
Druga Solonova mera bila je ukidanje i zabrana dužničkog ropstva. Solon je oslobodio sve ljude koje su porobili bogati poverioci. Građane prodate u inostranstvu otkupio je i vratio u otadžbinu. Solon je preduzeo i niz mera koje su doprinele ekonomskom razvoju Atine. Pošto je jedan od glavnih poljoprivrednih proizvoda bilo maslinovo ulje, zabranio je izvoz svih drugih proizvoda. Atinski trgovci su na stranim tržištima mogli prodavati samo ulje. Znajući da u Atici ima malo obradive zemlje, koja je hranila relativno mali broj građana, Solon je podsticao razvoj zanatstva. Pošto su se članovi areopaga i arhonti zakleli da će poštovati njegove zakone, odredio je da oni važe sto godina i napustio Atinu.
Ekonomija uredi
Građani Atine su se bavili trgovinom, zanatstvom, poljoprivredom i brodogradnjom. Iz Atine se moglo izvoziti maslinovo ulje i vino, ali ne i žitarice.ovoje podsticalo gajenje maslina i vinove loze, a isto tako trgovine i zanatstva.
Pizistratova tiranija uredi
Pizistrat je bio atinski tiranin koji je pripadao uglednom eupatridskom rodu. U političkim borbama koje su Atinu potresale posle Solonovih reformi predvodio je osiromašene seljake iz unutrašnjosti Atike. Vlast u Atini je osvojio posluživši se lukavstvom: sam je sebe ranio i dovezao se u grad vičući da su ga napali njegovi politički protivnici. Eklesija mu je na to dodelila telesnu stražu. Uz njihovu pomoć, Pizistrat je lako osvojio atinski Akropolj i vlast u Atini. Pizistratova tiranija zapamćena je kao doba blagostanja i napretka. Tiranin se starao za dobrobit svih svojih podanika. Siromašnim seljacima bez zemlje podelio je posede svojih protivnika koji su pobegli iz Atike. Pored toga, često im je davao zajmove da bi mogli da žive od obrađivanja zemlje. Ustanovio je sudove u seoskim opštinama, da seljaci zbog suđenja ne bi napuštali svoje njive i dolazili u grad. Smatrao je da će, ako budu zauzeti svakodnevnim poslovima, izgubiti interesovanje za političkim životom. Pizistrat se starao i za život ljudi u samoj Atini. Izgradio je veliku česmu sa devet otvora za vodu, izgradio mnogobrojne hramove, i za vreme njegove vladavine Atina je doživela veliki kulturni polet. Izvori beleže da su u njegovom vremenu zapisane Ilijada i Odiseja. Umro je 527. p. n. e., a nasledili su ga njegova dva sina, po kojima je tiranija postala omražena u Atini.[1]
Klistenovo zakonodavstvo uredi
Odlaskom tiranije iz Atine nastupili su novi politički sukobi između aristokratije i demosa. Nemire je okončao zakonodavac Klisten. Podelio je atinske građane na deset teritorijalnih fila.[2] Svaka od tih fila davala je pedeset predstavnika u Veće pet stotina, koje je zamenilo Veće četiri stotina. Svaka fila imala je po 500 predstavnika, a potom se izbor njih 50 vršio bacanjem kocke. Klistenu se prepisuje i uvođenje ostrakizma. Ovo je u početku bila mera uperena protiv ljudi koji su želeli da obnove tiraniju u Atini, ali se ubrzo pretvorila u sredstvo političkog razračunavanja među neistomišljenicima. Za ostrakizam je sazivana eklesija, i glasanje je bilo tajno. Da bi se mogla sastati eklezija povodom ostrakizma bilo je neophodno prisustvo 6000 punopravnih atinskih građana. Ostrakizovani su u izgnanstvu ostajali deset godina, ali nisu gubili imovinu i građanska prava. Neki Atinjani, iako prognani na deset godina, vraćali su se u ovaj polis smešten na poluostrvu Atika i ranije (to je slučaj sa Aristidom od koga su Atinjani tražili pomoć), a drugi su pak ostajali zauvek izvan atinskog polisa (Temistokle, koji je bio toliko razočaran što je prognan, da je prešao na persijsku stranu).
Peloponeski rat uredi
Peloponeski rat (stgrč. Πελοποννησιακός Πόλεμος) (431. p. n. e. - 404. p. n. e.) je bio dugotrajni oružani sukob u Antičkoj Grčkoj između Delskog i Peloponeskog saveza. Delski savez je bio predvođen Atinom, dok Peloponeski savez je bio predvođen Spartom. Rat je počeo 431. p. n. e. između Atine i Sparte i završio se porazom Atine, 404. p. n. e. kada je Sparta ispostavila svoju dominaciju na Helenskim svetom.
Reference uredi
- ^ „Istorija za prvi razred gimnazije“ Snežana Ferjančić i Tatjana Katić. ISBN 86171128X nevažeći ISBN. str. 95.
- ^ Pritchard 2000, str. 104–118.
Literatura uredi
- Pritchard, David (2000). „Tribal Participation and Solidarity in Fifth-Century Athens: A Summary”. Ancient History. 30 (2): 104—118. Arhivirano iz originala 25. 02. 2019. g. Pristupljeno 25. 02. 2019.
