Antropski princip

Antropski princip, takođe poznat kao „efekat selektivnog posmatranja“, je hipoteza, koju je prvi put predložio Robert Dike 1957. godine, da je količna mogućih zapažanja o univerzumu ograničena činjenicom da se posmatranja mogu dešavati samo u univerzumu sposobnom da razvije inteligentan život. Zagovornici antropskog principa tvrde da on objašnjava zašto ovaj univerzum ima starost i osnovne fizičke konstante neophodne za prilagođavanje svesnog života, jer da se bilo šta odigralo drugačije, ne bi postojao niko u blizini da vrši zapažanja. Antropsko rezonovanje se često koristi da bi se razvijala ideja kako je univerzum fino podešen za postojanje života .

Postoji veoma mnogo različitih formulacija antropskog principa. Filozof Nik Bostrom ih broji preko trideset, ali osnovni principi se mogu podeliti na „slabe“ i „jake“ forme, u zavisnosti od vrste kosmoloških tvrdnji koje podrazumevaju. Slab antropski princip ( VAP ), kako ga je definisao Brendon Karter, navodi da je prividno fino podešavanje univerzuma rezultat pristrasnosti selekcije (posebno pristrasnosti preživljavanja ). Većina takvih argumenata se oslanja na neku vrstu multiverzuma kako bi postojao dovoljan statistički broj univerzuma od kojih se može izabrati. Međutim, jedan ovako ogroman univerzum je ipak dovoljan za većinu oblika VAP-a koji se posebno ne bave finim podešavanjem. Karter je razlikovao VAP od snažnog antropskog principa ( SAP ), koji smatra da je univerzum u nekom smislu primoran da na kraju u njemu nastane svestan i razuman život. Oblik ovog drugog poznat kao participativni antropski princip, koji je artikulisao Džon Arčibald Viler, sugeriše na osnovu kvantne mehanike da se univerzum, kao uslov njegovog postojanja, mora posmatrati, što podrazumeva i jednog ili više posmatrača. Još jači je konačni antropski princip ( FAP ), koji su predložili Džon D. Barou i Frenk Tipler, posmatrajući strukturu univerzuma tako da se može izraziti delovima informacija na način da je obrada informacija neizbežna i večna.