Apanaža

Apana̟ža (fr. apanage), imanje ili prihod dati na doživotno uživanje korisniku od strane vladara.

Značenje

U izvornom značenju, apanaža je imanje dato na doživotno uživanje. Ovaj pojam se koristi i za godišnju platu bližih vladaočevih rođaka (dece, braće) koju isplaćuje vladar ili država. U širem smislu označava svaki obezbeđen godišnji prihod.

Istorija

Poreklo

Sve feudalne monarhije mučio je problem izdržavanja kraljevih mlađih sinova. Čak i kada je visina kraljevskih prihoda dozvoljavala da im se isplaćuju naknade u novcu, nijedan princ koji je držao do sebe nije se zadovoljavao takvim rešenjem. On je želeo svoja lična imanja i vazale i nezavisnost koju mu je davao sopstveni posed.

Apanaže u Francuskoj

U Francuskoj, kraljevi dinastije Kapeta poklanjali su mlađim sinovima vojvodine i grofovije, delove kraljevskog domena. Kralj Robert II (996-1031), sin Huga Kapeta, dao je svom drugom sinu vojvodstvo Burgundiju, koje je pripalo kruni pošto je vojvodska porodica izumrla. Anri I (1031-1060) učinio je svog drugog sina Huga grofom od Vermandoa. Luj VI jedni je nadživeo svog oca Filipa I, ali je sam imao još nekoliko sinova pored svog naslednika Luja VII. Robertu je dao kraljevsku grofoviju Dre, dok je Petar oženjen naslednicom jedne manje baronije. Filip Avgust i Luj VIII (1223-1226) bili su jedinci. Međutim, Luj VIII je imao trojicu mlađih sinova. Robertu je dao grofoviju Artoa, Alfonsu grofoviju Poatu, a Karlo je dobio Anžu i Men. Tako je gotovo polovina kraljevskog domena izašla ispod neposredne vlasti krune. Kasniji kraljevi dali su svojim mlađim sinovima grofovije Klermon, Valoa, Evre, Alenson, Morten i Angulem.

Značaj

Na prvi pogled politika davanja apanaža deluje vrlo nepromišljeno i mnogi istoričari je tako ocenjuju. Sa druge strane, ona je verovatno bila promišljena i neophodna, jer je kraljevski domen Filipa Avgusta i Luja VIII bio isuviše veliki da bi se njime upravljalo pomoću primitivne srednjovekovne administracije. Dajući zemlje u apanažu, kralj im je obezbeđivao gospodara koji će moći da zavede efikasnu upravu. Ipak, ova politika oslabila je krunu. Mada je kralj obično mogao da računa na odanost svoje braće, kao što se i njegov sin mogao osloniti na čvrste veze sa njihovim sinovima, već u trećem naraštaju rodbinska veza postajala je suviše daleka da bi imala takvu snagu. Tako je davanjem apanaža stvorena skupina novih feudalnih kneževa. Tako su do 1328. u Francuskoj nastala četiri veleposeda, Flandrija, Bretanja, Burgundija i Akvitanija, čiji su vladari držali gotovo isto onoliko zemlje koliko i kralj u svom domenu. , Ova politika je dovela do postepenog raspada Francuske koji je kulminirao Stogodišnjim ratom (1337-1453).

Literatura

• Vujaklija, Milan (1980). Leksikon stranih reči i izraza (PDF) (3. izd.). Beograd: Prosveta. 
• Pejnter, Sidni (1997). Istorija srednjeg veka : (284-1500). Beograd: Clio.