Atomski špijuni
Atomski špijuni ili atomski špijun bili su pojedinci u Sjedinjenim Američkim Državama, Ujedinjenom Kraljevstvu i Kanadi za koje se zna da su Sovjetskom Savezu tokom Drugog svetskog rata i ranog Hladnog rata nezakonito davali informacije o proizvodnji i radu na nuklearnom oružju. Šta je tačno od informacija predato, i da li su svi ljudi koji su navođeni kao atomski špijuni i predali informacije, i dalje je predmet pojedinih naučnih sporova. U nekim slučajevima, neki od uhapšenih osumnjičenih ili vladinih svedoka dali su snažna svedočenja ili priznanja koja su kasnije odbacili ili rekli da su izmišljena. Njihov rad predstavlja javno najpoznatiji i dobro dokumentovani slučaj nuklearne špijunaže u istoriji nuklearnog oružja. Istovremeno, brojni nuklearni naučnici su želeli da podele informacije sa svetskom naučnom zajednicom, ali je ovaj predlog odlučno poništila vlada Sjedinjenih Država. Vredi napomenuti da su mnogi naučnici koji su radili na Projektu Menhetn bili u dubokoj moralnoj dilemi oko etičkih implikacija njihovog rada, a neki su se aktivno protivili upotrebi nuklearnog oružja.
Atomski špijuni su bili motivisani nizom faktora. Deo špijuna bio je vođen ideologijom ili verom u komunizami bili su posvećeni unapređenju interesa Sovjetskog Saveza. Drugi su bili motivisani finansijskom dobiti, dok su neki možda bili prinuđeni ili ucenjeni da špijuniraju. Možda je nekima bila privlačna i mogućnost da igraju ulogu u oblikovanju ishoda Hladnog rata. Još jedan veliki motivacioni faktor je bio da se utkaju u istoriju sveta i da budu zapamćeni kao neko ko je učinio nešto značajno. Bez obzira na njihove specifične motive, svaki pojedinac je igrao glavnu ulogu u načinu na koji se hladni rat odvijao i konačno u tome kakvo je trenutno stanje nuklearnog naoružanja.
Potvrda o špijuniranju stigla je iz projekta Venona, koji je presreo i dešifrovao izveštaje sovjetske obaveštajne službe poslate tokom i posle Drugog svetskog rata. Godine 1995. SAD je skinuo oznaku tajnosti sa dosijea Venona koji se sastojao od dešifrovanih sovjetskih obaveštajnih komunikacija iz 1949.[1] Ovo je dalo naznake identiteta nekoliko špijuna u Los Alamosu i drugde, od kojih neki nikada nisu identifikovani. Ova dešifrovanja su dovela do hapšenja naturalizovanog britanskog državljanina Klausa Fuksa 1950. godine.[2] Fuksovo priznanje dovelo je do otkrića špijuna Harija Golda koji mu je služio kao sovjetski kurir.[3] Gold je identifikovao špijuna Dejvida Gringlasa, mašinistu iz vojske Los Alamosa. Gringlas je identifikovao svog zeta, špijuna Julijusa Rozenberga, kao pojedinca zadužemnog za kontrolu njegovog rada.[2] Dosije Venona je potvrdio njihove špijunske aktivnosti i takođe je razotkrio druge u mreži sovjetskih špijuna, uključujući fizičara Teodora Hola koji je takođe radio u Los Alamosu.[4] Neke od ovih informacija bile su dostupne vladi tokom suđenja 1950-ih, ali nisu bile upotrebljive na sudu jer su bile visoko poverljive. Pored toga, istoričari su otkrili da zapisi iz sovjetskih arhiva, koji su nakratko otvoreni za istraživače nakon pada Sovjetskog Saveza, sadrže više informacija o nekim špijunima.
Transkripcija deklasifikovanih dokumenata sovjetskog KGB-a od strane bivšeg oficira KGB- a Aleksandra Vasiljeva pruža dodatne detalje o sovjetskoj špijunaži od 1930. do 1950. godine, uključujući veći obim doprinosa Fuka, Hola i Gringlasa.[4] Prema Vasiljevljevim beležnicama, Fuks je Sovjetskom Savezu dao prve informacije o elektromagnetnom odvajanju uranijuma i primarnoj eksploziji potrebnu za pokretanje lančane reakcije, kao i kompletan i detaljan tehnički izveštaj sa specifikacijama za obe bombe.[4] Hol je dao izveštaj o dizajnu i proizvodnji bombi na principu Los Alamosa, modelu implozije plutonijuma i identifikovao druge naučnike koji rade na bombi.[4] Gringlas je dostavio informacije o pripremi uranijumske bombe, proračune koji se odnose na strukturne probleme sa njom i materijal za proizvodnju uranijuma-235.[4] Fuksove informacije su potvrdile Hol i Gringlas.[5][4] Koval je imao pristup kritičnim informacijama o rešavanju problema sipanja plutonijuma proizvedenog u reaktoru i kako je korišćenje proizvedenog polonijuma rešilo problem.[6] Uz sve ukradene informacije, sovjetska nuklearna sposobnost je unapređena za nekoliko godina rada.[2]
Reference
uredi- ^ Earl., Haynes, John (2010). Spies : the rise and fall of the KGB in America. Yale University Press. ISBN 978-0-300-16438-1. OCLC 449855597.
- ^ a b v McKnight, David (2012-12-06). Espionage and the Roots of the Cold War. Routledge. ISBN 978-1-136-33812-0. doi:10.4324/9780203045589.
- ^ Haynes, John Earl; Klehr, Harvey (2006). Early Cold War Spies. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-60739-4. doi:10.1017/cbo9780511607394.
- ^ a b v g d đ Earl., Haynes, John (2009). Spies : the rise and fall of the KGB in America. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12390-6. OCLC 778334787.
- ^ Haynes, John Earl; Klehr, Harvey (2006), „Introduction: Early Cold War Spy Cases”, Early Cold War Spies, Cambridge: Cambridge University Press: 1—22, ISBN 9780521674072, doi:10.1017/cbo9780511607394.002, Pristupljeno 2022-04-16
- ^ Magazine, Smithsonian. „George Koval: Atomic Spy Unmasked”. Smithsonian Magazine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-16.
Dodatna literatura
uredi- Alexei Kojevnikov, Stalin's Great Science: The Times and Adventures of Soviet Physicists (Imperial College Press, 2004). ISBN 1-86094-420-5. (use of espionage data by Soviets)
- Herken, Gregg (2002). Brotherhood of the Bomb: The Tangled Lives and Loyalties of Robert Oppenheimer, Ernest Lawrence, and Edward Teller. New York: Henry Holt and Co. ISBN 0-8050-6588-1. ISBN 0-8050-6588-1. (details on Fuchs)
- Richard Rhodes (1995). Dark Sun: The Making of the Hydrogen Bomb. New York: Simon and Schuster. ISBN 0-684-80400-X. (general overview of Fuchs and Rosenberg cases)
- Greenspan, Nancy (2020). Atomic Spy: The Dark Lives of Klaus Fuchs. New York: Viking Press). ISBN 978-0-593-08339-0. (general biography of Fuchs)
.svg){kind=small}