Aftarodoketstvo
Aftarodoketstvo ili aftardoketstvo (grč. σφθαρτος — nepropadiv, netruležan; δοκησις sličnost) je teološko učenje iz VI veka, koje je Pravoslavna crkva odbacila kao jeres. Učenje je utemeljio Julijan iz Halikarnasa. Po njemu, Hristovo telo rođeno od Djeve Marije bilo je telo Novoga Adama, bez greha, netruležno (αφθαρτος). Hristovo čoveštvo jeste ne samo bezgrešno, nego ono ne nosi ni posledice Adamovog greha, odnosno ljudske slabosti i prirodne afekte.
Sever Antiohijski optužuje Julijana i njegove ekstremne učenike za doketizam, tj. za premisu da Logos nije primio stvarno čoveštvo, u njegovom palom stanju, sa svim posledicama greha, uključujući i truležnost. U čemu se, naime, sastoji truležnost ljudske prirode? Da li je ona prirodna ili je posledica greha? Julijan osporava da je čovek po prirodi truležan, dakle, i Hristova čovečanska priroda je netruležna.
Ovakvom učenju Sveti Jovan Damaskin suprotstavio je stav da se u Hristu ne može poreći ljudska stvarnost stradanja. On je bio bez greha, ali je voljno prihvatio palo čovekovo stanje, da bi ga konačno oslobodio. U sledećim diskusijama utvrđeno je da je greh bolest, propadanje (φθορα) koje je imalo posledice na celo čovečanstvo; prenosi se ne samo Adamov greh i krivica, koji su lični, već se prenose i njihove posledice. Posledica odvajanja čoveka od Boga, posle Adamovog greha, jeste prirodna smrt, koja se prenosi sa potomstva na potomstvo. Svako ima truležnu prirodu nasleđivanjem Adamovog greha, ali svako je takođe odgovoran za svoju slobodu. Posle greha — odnosno odvajanja od Boga i podvrgavanja pod posledice takvog stanja — čovek ima način egzistencije afektiran smrću, način koji je u suprotnosti sa njegovom prirodom i pozivom (Logosom). U tom smislu, žrtva nije opravdanje ili razmena, nego izbavljenje naše prirode iz stanja propadljivosti i smrtnosti.