Википедија

Banu Kalb

Banu Kalb ili Kalb ibn Vabara je bilo jedno arapsko pleme. Pre muslimanskog osvajanja Sirije tokom 630-tih godine, teritorija Kalba obuhvatala je većinu severozapadne Arabije, Palmirene stepe, Samavu (pustinju između Palmire i Eufrata), ravnice Havrana i Golanske visoravni. Jedan od njihovih glavnih centara bio je pustinjski grad Dumat el-Džandal. Kalb se uključio u plemenske poslove na istočnim granicama Vizantijskog carstva od IV veka i verovatno je to bilo pleme Mavije, beduinske kraljice južne Sirije. Do 6. veka, pripadnici plemena Kalb su u velikoj meri postali monofizitski hrišćani i ovo pleme je došlo je pod vojni autoritet Gasanida, araških vazala Vizantijaca.

Tokom života islamskog proroka Muhameda, njegovi brojni i bliski saputnici bili su iz plemena Kalba, kao što su Zajd ibn Harita i Dihja el-Kalbi, ali je najveći deo plemena ostao hrišćanski u vreme Muhamedove smrti 632. godine. Kalb je formirao političke i bračne veze sa porodicom Omejada i bio glavni izvor vojne i političke moći tokom vladavine omejadskih kalifa Muavije I, Jazida I, Muavije II i Marvana I. To je bilo u ranim danima omejadske vladavine, zatim je pleme Kalb postalo glavna zaraćena strana u dugotrajnojm Kajs-jamanskom sukobu, vodećih pleme Jamana. Pod njihovim rukovodstvom, Jaman je zadao težak udarac plemenu Kajs u bici kod Mardža Rahita 684. godine. Do tada, pleme Kalb je u velikoj meri bilo koncentrisano u stepi oko Himsa i Palmire, ali su ih proterivali iz Samave krajem 680-ih pripadnici plemena Kajs.

Poreklo uredi

Za pleme Kalb se tradicionalno smatra da je iz Kuda'a.[1] Kalb, čije ime znači "pas" na arapskom, bio je plemenski praotac.[1] Njegov otac je bio izvesna Vabara, a njegova majka je bila poznata kao Umm el-Asbu, jer su sva njena deca imenovana po divljim životinjama.[1] Prema tradicionalnoj arapskoj genealogiji, Kalb je poreklom iz polu-legendarnog patrijarha južnih Arapa, Kahtana, preko plemena Kalba, Kuda'a,[2][3] ovo drugo je činilo veliku konfederaciju sa brojnim granama čija su plemena živela daleko na severnu do Sirije, [3] verovatno već u IV veku.[4]

Predislamski period uredi

Kalb je bilo beduinsko (nomadsko) pleme poznato po uzgajanju kamila.[1] Vekovima pre pojave islama (pre 7. veka) područje koje su činili pašnjaci nalazilo se u severozapadnoj Arabiji,[5] i prostrana pustinjska stepa između Sirije i Mesopotamije[1] poznata je kao Samava[6] ili Samavat Kalb .[1] Taj region se u suštini sastojao od većeg, južnog dela Sirijske pustinje.[7] Glavni centri Kalba su bile oaze na niskom prostoru koji je formirao Vadi Sirhan na zapadu i el-Džavf na istoku.[1] Kalb je dugo dominirao na El-Džavf-u pre muslimanskih osvajanja.[8] Kalbova plemenska teritorija graničila je severno od moćnog plemena Taj, bliskih saveznika Kalba, a na jugoistoku, zapadu i istoku bila su plemena Gatafan, Banu el-Kajn i Anaza.[8] Kalbova dominacija Vadi Sirhanom i el-Džaufom dopustila je mnogim migrantima migracije severno u Siriju.[1] Pleme Kalb je verovatno stigalo u Siriju do četvrtog veka, iako "u četvrtom veku nisu dostupne" precizne i izvesne informacije o njegovoj ulozi "u Siriji, kaže istoričar Irfan Šahid.[4] Međutim, Šahid tvrdi da je verovatno da je Mavia, kraljica ratnika arapskih plemena u južnoj Siriji, bila član Kalb-a.[9] Ovo ukazuje na to da su Kalb bili saveznici glavne sile Mavije, Tanukida.[4] Ovi drugi su, poput Kalba, takođe pratili svoje poreklo do Kuda'ah.[10] Do tada, su privremeni logori Kalba obuhvatali stepe između Palmirene i Tabuka u severnom Hidžazu. [6]

Kalbova teritorija na granici Limes Arabicus Vizantijskog carstva pripadala je Oriens, kolektivnom terminu za istočne pokrajine imperije.[11] U Siriji, pripadnici plemena Kalb su se naselili u Palmiri, Salamiji, Guti i Mezeh zaleđu Damaska, Golanskoj visini, ravnici Havran i brdima as-Suvajda, a u manjoj meri u okolini Homsa, Alepa, Hame i Manbidža.[1] U severnoj Arabiji bili su prisutni u gradovima Dumat el-Džandal, Tajma, el-Hira i Fadak.[1] Kalb je verovatno bio neimenovano pleme koje je pokrenulo masovnu invaziju na Vizantijsku Siriju, Fenikiju, Palestinu i Egipat u 410. godini, kaže Šahid.[11] Šahid tvrdi da je Kalbidova invazija verovatno bila vezana za pad saveznika Kalb-a i njegovu zamenu kao vizantijskih glavnih federata sa Salihidima,[11] koji su takođe nastali iz Kuda'a.[12] U završnim godinama V veka,[13] tenzije između Kalba i Salihida kulminirale su u jednodnevnoj borbi u kojoj je Salihidski filharh, Davud, ubijen od strane Ta'laba ibn 'Amir iz Kalba i njegovog saveznika Muavije ibn Hudžajra iz Namira u regiji Golan.[14] Nije jasno da li je sukob između Ta'labe ibn 'Amir i Davuda bio lična zavada ili deo plemenskog sukoba između Kalba i Salihida.[15]

Iako je Kalbova uloga u arapskoj plemenskoj politici u Vizantijskom carstvu iz 5. veka jasna, savremeni izvori ne pokazuju koliko je rano Kalb stupio u kontakt sa Vizantijancima.[16] Do ranog 6. veka Salihide su zaminili Gasanidi kao najviši filarsi arapskih plemena na vizantijskoj teritoriji. Kao i Gasanidi, Kalb je prihvatio monofizitsko hrišćanstvo.[1][17] Kalb je bio stavljen pod nadlešnost Gasanida i zadužen za čuvanje istočne granice Vizantijaca protiv Sasanidske Persije i njenih kasnijih arapskih vazalau Al-Hiri, Lahmida.[1] Kao rezultat njihovog čvrstog uključivanja u sistem vizantijskih federata, Kalb se "navikao na vojnu disciplinu i na red i mir", rekao je istoričar Johan Fuk.[1]

Najpoznatiji rani poglavar Kalba bio je Zuhajr ibn Džanab el-Kalbi, koji je imao značajan uticaj među bedumskim plemenima severne Arabije.[1] U ime Abrahe, većnika Etiopije u južnoj Arabiji iz 6. veka, Zuhajr je vodio ekspediciju protiv severno-arabijskih plemena Tagliba i Bakra.[1] Sredinom 6. veka Kalb se, na čelu sa Zuhajrom, borio protiv klana Banu Bagid iz plemena Gatafan zbog njegove izgradnje harama (svete mesto) na mestu zvanom "Bus"; Gatafanov haram je imitirao Ka'abu iz Meke, u to vreme široko poštovano zdanje koje sadrži paganske arapske idole, što je uvredilo moćna plemena ove oblasti, uključujući Kalb.[18] Zuhajr je odlučno pobedio pleme Gatafan i uništio njihov haram. [18]

Islamski period uredi

Rani muslimnski pohodi uredi

Tokom prvih godina dolaska islama u Arabiju, brojni pojedinci iz Kalbid plemena u Meki prešli su na ovu religiju, uključujući Zajd ibn Harita, zeta islamskog proroka Muhameda, i Dihjah el-Kalbija, Muhamedovog emisara kod Vizantijskog cara, Iraklija.[1] Po rečima istoričara Freda Donera, dok je među Kalbima bilo značajnih pojedinaca koji prelaze u islam, postoje oskudni detalji o kontaktima između Muhameda i Kalba uopšte.[19] Kao Vizantijski federat, pleme Kalb se borilo protiv muslimanskog napretka u severnoj Arabiji i Siriji. Prva konfrontacija bila je ekspedicija "Abd el-Rahmana ibn" Avfa 626/27 u kojoj su muslimani pod vođstvom Ijad ibn Ganma porazili pleme Kalba.[20] U principu, muslimanski računi se slažu da su posle bitke hrišćani Kaliba Dumat el-Džandala predvođeni al-Asbag ibn Amrom, prešli u islam i sklopili savez sa Muhamedom.[1][21][22] Međutim, Doner piše da su muslimanski računi u vezi sa ekspedicijama Dumat el-Džandal i savez sa liderom "kritikovani kao nepouzdani".[23] Međutim, očigledno je da su postojali kontakti između Muhameda i nekih klanova Kalba.[23] Štaviše, bar deo Kalb-a iz sirijske stepe došao je pod muslimanskim posrednikom tokom kampanje protiv Dat el-Salasila u južnu Mesopotamiju.[23] Bez obzira na to, većina Kalba je ostala van mandata vlasti muslimanske države u vreme Muhamedove smrti 632. godine.[23] Čini se da su pripadnici plemena Kalb koji su prihvatili islam učestvovali u muslimanskom osvajanju Sirije.[1] Tokom osvajanja, 634. Kalb je bio među arapskim hrišćanskim plemenima koje je Halid ibn el-Valid porazio kod Zize u Transjordanu.[20][24]

Omejadski period uredi

 
Porodično stablo kuće Banu Kalb u Siriji. Članovi ovog domaćinstva, poznati kao Banu Harita u Džanabu, uključivali su Badal ibn Unafa, Majsun bint Badal i Hasan ibn Malika

Muslimanska osvajanja Sirije zaključena su sa 638; do tada, Kalb je naselio stepe oko Homsa i Palmire a pripadnici ovog plemena bili su lideri i najmoćnija komponenta plemenske konfederacije u Kuda'a.[25] Kalb je imao veze sa Omejadima, klanom Kurejša, od vladavine kalifa Utmana (v. 644-656),[26] koji se oženio Halidovom ženom, poznatom kao Na'ila bint el-Farafisa,[25] sa kojim je imao kćer, Mariam (Umm el-Banin).[27] Tokom sukoba između Muvajije I, muslimanskog guvernera Sirija koji je pripadao Omejadima i Kalifa Alija (r. 656-661), Kalb je u kritičnom trenutku pružio podršku Muaviji.[26] Kasnije sespominju udaje dve žene iz plemena Kalb, uključujući Majsun, ćerku Badal ibn Unajfa, glavnog poglavara plemena Kalb,[25] koji su ostali hrišćani do svoje smrti negde pre 657.[28] Badalini sinovi i unuci su služili kao zapovednici na strani Omejada protiv Alijevih sledbenika tokom bitke kod Sifina 657. godine.[25] Ali je na kraju poražen a Muavija je došao na vlast pri čemu je morao da se osloni na pleme Kalb,[26] jedan od glavnih izvora vojne moći u Siriji,[25] pre svega zbog održavanja vlastitog položaja u Siriji.[26] Ovim je, Kalb naročito, a plemenska koalicija Jamani uopšte, postala je najuticajnija grupa tokom perioda Sufianida (661-684) Omejadskog kalifata.[26]

Sin i naslednik Muavije, Jazid I (rođ. 680-683), rođen je od majke koja se zvala Majzuna, i koja se takođe udala za člana vladarske porodice Omejada a poticala je od Kalbida.[26] Stupanje Jazidovog sina Mujavije II na presto (r. 683-684) bilo je uglavnom prouzrokovano zbog mahinacija poglavice plemena Kalbida, Hasana ibn Malika ibn Badala.[29] Međutim, Muavija II je ubrzo umro, ostavljajući kalifat u političkom haosu.[29] Ibn Badal je favorizovao jednog od Jazidovih mladih sinova da bi nasledio Muaviju, dok je guverner Kufe Ubajd Alah ibn Zijad favorizovao Omejada iz drugog ogranka vladajuće porodice Marvana ibn el-Hakama.[29] U međuvremenu, pobunjenik Abdulah ibn Zubajr iz Hidžaza osporio je vođstvo Omejada i dobio je podršku u Siriji.[29] Posvećen očuvanju političkih i ekonomskih privilegija koje je Kalb stekao pod sufijanidima, Ibn Badal je čvrsto podržao nastavak vladavine Omejada.[29] Ibn Badal je pružio podršku Marvanu, dok je El-Dahak ibn Kajs el-Fihri, poglavica Jamanovog rivala plemena Kajs, podržao Ibn Zubajra.[30] Ibn Badal je mobilisao pleme Kalba i njihove Jamani partnere i uputio Kajs u bitku kod Mardža Rahita u avgustu 684. godine.[30] U pozadini bitke, bilo je smrtno neprijateljstvo Kajs-Jaman , dok je Marvan postao potpuno zavisan od Jamana da bi održao svoju vlast,[30] neposredno pre Mardža Rahita, Marvan se složio s uslovima Kalb-a, uključujući i to da će 2.000 njihovih poglavica dobiti godišnju, naslednu platu od 2.000 srebrnih dirhama za vojnu službu, prednost na Marvanovom dvoru, i konsultacije u svim većim vladinim odlukama.[26]

Osveta plemena Kajs protiv plemena Kalb i Omejada dogodila se tokom 686. godine u bici kod el-Hazira, tokom koje je general plemena Kajs, Umajr ibn-Hubab od Sulajma napustio omejadsku vojsku, koja je potom poražena od Zubajirida.[26] Umajr se sklonio sa vođom plemena Kaij Zufar ibn el-Haritom iz Kilab-a u El-Karkisiju, a nakon toga se odvijala niz napada i kontra-upada između Kalba i Kajsa.[26] Pripadnici plemena Kalb su, na čelu sa Humajd ibn Hurajt ibn Badalom, često napadali pripadnike plemena Kajs na njihovim mestima u pustinji Samavah.[26] Uprkos tome što su izvršili akcije povlačenja, Kalb je iz Samave morao da pobegne u Jordansku dolinu.[26] Humajd je napao Kajs u Gornjoj Mesopotamiji, ali je na kraju poražen tokom bitke kod Banat Kajna u Samavami, poslednjem sukobu Kajs-Jamani (ajjam) koji je trajao čitav dan.[26]

Kalbidski odnosi sa državom Omejada su se pogoršavali pod vladom kalifa Marvana II (v. 744-750), pošto su se oni gotovo u potpunosti oslanjali na Kajs kao vojnu i administrativnu podršku na račun interesa Jamanija.[26] U junu 745. Kalbidski poglavar Palmire, El-Asbag ibn Du'alah el-Kalbi, vodio je pobunu protiv Marvana II u Homsu.[31] Njegovi saplemenici i njihovi saveznici Jamani su se borili protiv kalifovih snaga na ulicama Homsa, ali su bili prisiljeni da se povuku.[31] El Asbagov sinovi Du'alah i Furafisa su zarobljeni i pogubljeni, zajedno sa još trideset ostalih vojnika plemena Kalb (Kalbida) i Jamani.[31] Sa pojavom Abasidske revolucije 750, Kalb je možda shvatio da je omejadska vlast blizu svoje propasti.[26] Verovatno zbog gore pomenutih okolnosti, 2.000 kalbidnih saplemenika koje je poslao Marvan II da bi potvrdio guvernera Omejada u Basri, umesto toga je prebeglo na stranu Abasidskog kalifata.[26] Međutim, iste godine, grupa plemena Jaman, uključujući i pleme Kalb, postala je frustrirana Abasidskom vladavinom u Siriji i pridružila se pobunama omejadskog princa Abu Muhameda el Sufjanija i generala iz plemena Kajs Abu el-Varda.[26] Abu Muhamed je bio potomak bivšeg pokrovitelja Kalba, Muvije I, i on se predstavio kao mesijanska figura poznata pod nazivom "Sufiani", za koji su mnogi u Homsu verovali da će obnoviti Omejadski kalifat.[32] Abu el-Vard je ubijen od strane Abasidske vojske dok su se Abu Muhamed i pleme Kalb zabarikadirali u Palmiri,[33] iako je Abu Muhamed kasnije pobegao za Arabiju.[34]

Abasidski period uredi

Uloga Kalb-a u Siriji je opala pod Abasidima koji su vladali iz Bagdada.[26] Tokom 860-tih, kada je centralna kontrola Abasid propala u pokrajinama, uključujući i Siriju, Kalb se pridružio Isa Ibn el-Šajk el-Šajbaniju, vlastodržcu iz Palestine.[35] Godine 884, Kalb se pod Utajfom ibn Ni'mom pridružio anti-Abasidskoj pobuni u Homsu i ubio guvernera tog grada, El-Fadl ibn Karima.[26] Međutim, Abasidi su pobedili pobunjenike i povratili Homs.[26]

Do 10. veka Kalb je bila jedna od tri najveće arapske konfederacije u Siriji i uglavnom je bila koncentrisana u centralnom delu regije; ostale dve konfederacije su bile Taj u južnoj Siriji i Kilab u severnoj Siriji.[36] Međutim, za razliku od Taj i Kilab, koji su bili relativno novopridošli u Siriji, većina dugo nastanjenih plemena Kalba koja su se naselila boraveći tu postali su zemljoradnici koji su u to vreme izgubili svoju tradicionalnu nomadsku mobilnost.[36] Zbog svoje naklonosti ka sedentarizmu, Kalb je postepeno izgubio svoj dominantni položaj u oblastima El-Džavf i Vadi Sirhan prepustivši ga svojim saveznicima iz konfederacije Taj, dok su oni koji su ostali nastavili nomadski način života ili migrirali da se pridruže svojim saplemenicima u centralnoj Siriji ili su zadržali nizak profil u svojoj tradicionalnoj stambena mesta.[37] Takođe, za razliku od Taj i Kilab, Kalb je u centralnoj Siriji izgubio plemenske veze u susednim regionima.[36]

Međutim, određeni kalbovi klanovi, posebno u Samavama, našli su snažnog pokrovitelja u karmatskom pokretu.[26] Banu Ulajs i Banu el-Asbag ogranci Kalba prihvatili su lidera Karmatije Jahja ibn Zikravaia, i zajedno su iz zasede napali abasidsku vojsku i ubili njenog zapovednika Sabuk el-Dajlamija 901. godine.[26] Nakon toga su izvršili upad u sela na putu za Damask, gde su spalili džamiju poznatu kao El-Rusafa.[26] Jahju su ubili Tulunidi, nakon čega se Kalb pridružio Jahjinom bratu, el-Husejinu ibn Zikravaji.[26] Pod El-Husejinom, savez Kalb-Karmatije pobedio je vojske Tulunida dok El-Husejin nije uhvaćen i pogubljen 903. godine po naređenju kalifa el-Muktafija.[38]

Banu el-Asbag i Banu Ulajs su ostali lojalni Karmatijancima i pridružili su se još jednom ogranku Kalba, Banu Zijad.[38] Pod liderom Karmatije Abu Ganim Nasrom su izvršili napad na mesta kao što su Damask, Basra, Adriat i Tiberijada i ubili zamenika guvernera Džund el-Urduna.[38] Ovo je dovelo do toga da je El-Muktafi poslao kaznenu ekspediciju koju je Husejin ibn Hamdan vodio protiv Kalba, ali su Kalb i Asad pobedili Hamdana, primoravajući ga da beži u Alepo. Kasnije te godine, Ibn Hamdan je pobedio Kalb i njihove saveznike Taj.[26] Kalb je potom izvršio upad na mesta u Samavu i napao Hit.[38] El-Muktafi je odgovorio slanjem vojske koju je predvodio Muhamed ibn Išak ibn Kundaj, koji je primorao Kalba da izda Karmatijane i ubije Nasra, čime izbegava kaznene mere od strane vlasti. [38] Bez obzira na to, sa odlučnim porazom Karmatijaca od strane Abasida 970-tih godina, Kalbova novostečena moć se u velikoj meri smanjila.[36]

Tokom vladavine kalifa el-Mustaršida (1118-1135), Kalb je izdao guverneru Damaska lidera Mazjadida, el-Dubajs ibn Sadaka.[26]

Reference uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Fück 1997, str. 492
  2. ^ Ibn Abd Rabbih, transl. Boullata 2011, str. 275
  3. ^ a b Landau-Tasseron, ed. Yar-Shater 1998, str. 6
  4. ^ a b v Shahid 1986, str. 388
  5. ^ Shahid 1986, str. 146
  6. ^ a b Shahid 1986, str. 197
  7. ^ Grant, Christina Phelps (2003). The Syrian Desert: Caravans, Travel and Exploration. Kegan Paul International.
  8. ^ a b Sudayri 1995, str. 81
  9. ^ Shahid 1986, str. 196
  10. ^ Bosworth, ed. Yar-Shater 1999, str. 20
  11. ^ a b v Shahid 1989, str. 24
  12. ^ Shahid 1989, str. 235
  13. ^ Shahid 1989, str. 86
  14. ^ Shahid 1989, str. 258–259
  15. ^ Shahid, str. 260
  16. ^ Shahid 1989, str. 272
  17. ^ Shahid 1989, str. 314
  18. ^ a b Munt, Harry (2014). The Holy City of Medina: Sacred Space in Early Islamic Arabia. New York: Cambridge University Press. str. 38—39. 
  19. ^ Donner 1981, str. 106
  20. ^ a b Shahid. str. 304.
  21. ^ Homoud 1994, str. 179
  22. ^ Donner 1981, str. 106–107
  23. ^ a b v g Donner 1981, str. 107
  24. ^ Blankinship, ed. Yar-Shater 1993, str. 76
  25. ^ a b v g d Marsham, Andrew (2003). „The Architecture of Allegiance in Early Islamic Late Antiquity: The Accession of Mu'awiya in Jerusalem, ca. 661 CE”. Ur.: Beihammer, Alexander; Constaninou, Stavroula; Parani, Maria. Court Ceremonies and Rituals of Power in Byzantium and the Medieval Mediterranean: Comparative Perspectives. Leiden: Brill. str. 104. 
  26. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f Dixon 1997, str. 493
  27. ^ Humphreys, ed. Yar-Shater 1990, str. 254
  28. ^ Kennedy, str. 80
  29. ^ a b v g d Kennedy, str. 78
  30. ^ a b v Kennedy, str. 79
  31. ^ a b v Williams 1985, str. 4–5
  32. ^ Cobb, str. 47
  33. ^ Williams 1985, str. 178
  34. ^ Cobb. str. 48.
  35. ^ Cobb. str. 39.
  36. ^ a b v g Salibi. str. 85.
  37. ^ Sudairi. str. 83.
  38. ^ a b v g d Dixon. str. 494.

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бану_Калб&oldid=27674729”