Bitka za Denkerk

Ovaj članak je o bici iz 1940. Za evakuaciju pogledajte stranicu Operacija Dinamo. Za drugo značenje pogledajte stranicu Bitka za Denkerk (višeznačna odrednica).

Bitka kod Denkerka predstavlja borbe vođene između savezničkih i nemačkih snaga tokom evakuacije savezničkih snaga iz Denkerka.

Bitka kod Denkerka
Deo bitke za Francusku
Britanski brodovi evakuišu savezničke vojnike pod napadom Štuka
Vreme 26. maj — 4. jun 1940. Mesto Denkerk, severna Francuska Ishod Taktička nemačka pobeda, uspešna saveznička evakuacija
Sukobljene strane
Ujedinjeno Kraljevstvo Francuska Belgija	Nemačka
Komandanti i vođe
Lord Gort Maksim Vejgan	Gerd fon Rundštet Evald fon Klajst

Nakon Lažnog rata, bitka za Francusku je zaista počela 10. maja 1940. Nemačka grupa armija B je napala Holandiju i napredovala na zapad. Kao odgovor na to, vrhovni saveznički komandant, francuski general Moris Gamlen, je započeo plan D i krenuo kroz Belgiju da se upusti u borbu sa Nemcima u Holandiji. Plan se mnogo oslanjao na Mažino liniju, sistem utvrđenja duž nemačko-francuske granice, ali Nemci su već prošli kroz najveći deo Holandije kada su pristigle francuske snage. Zato je Gamlen rasporedio snage pod svojom komandom (tri mehanizovane armije: 1. i 7. francusku armiju i Britanske ekspedicione snage) na reci Dil. Nemačka grupa armija A je 14. maja prošla kroz Ardene i brzo napredovala na zapad prema Sedanu, a zatim je skrenula na sever ka Lamanšu, čime je zaobišla savezničku vojsku.

Niz saveznički protivnapada, uključujući i bitku kod Arasa, nije uspeo da zaustavi nemački proboj, koji je stigao do obale 20. maja, odsekavši Britanske ekspedicione snage kod Armantjera, 1. francusku armiju i Belgijsku armiju dalje na severu od glavnine francuske vojske južno od nemačkog proboja. Nakon što su stigli do Lamanša, Nemci su napredovali na sever duž obale, preteći da zauzmu luke i uhvate u zamku britanske i francuske snage pre nego što stignu da se povuku u Britaniju.

Nemci su potom zaustavili napredovanje ka Denkerku. Nasuprot ukorenjenom mišljenju, naređenje o zaustavljanju nije poteklo od Adolfa Hitlera. Gerd fon Rundštet i Ginter fon Kluge su predložili da nemačke snage oko denkerškog džepa zaustave svoje napredovanje ka gradu i da se učvrste, da bi sprečili saveznički proboj. Hitler je odobrio ovo 24. maja uz podršku Vrhovne komande Vermahta. Vojska je zaustavljena na tri dana, što je dalo vremena Saveznicima da organizuju evakuaciju iz Denkerka i izgrade odbrambene linije. Uprkos savezničkoj pesimističkoj proceni situacije, zbog koje se u Britaniji čak raspravljalo o uslovnoj predaji Nemcima, na kraju je spašeno više od 330.000 savezničkih vojnika.

Nemački proboj duž obale

Stigavši u Abevil, general Guderijan je znao da samo velika brzina može da donese odlučujući uspeh i da Saveznicima nanese takav poraz o kojem niko nije ni pomišljao. U ponedeljak, 20. maja, oko ponoći njegovi su tenkovi zapadno od Abevila stigli do mora: savezničke snage nalazile su se u okruženju. Gotovo ceo Britanski ekspedicioni korpus, najveći deo francuske prve armije i cela belgijska vojska bile su uhvaćene između tenkova na jugu i nemačkih snaga u severnoj Belgiji. Sad je trebalo zatvoriti i poslednji izlaz iz okruženja, more. Savezničke trupe mogle su da pobegnu samo preko mora a za takvu evakuaciju bile su pogodne samo tri luke: Bulonj, Kale i Denkerk.

Guderijanove tenkovske trupe bile su premorene usled dugog napredovanja. Za deset dana (od 10. do 20. maja 1940) prevalile su tri stotine kilometara-poslednjih sto za jedan dan. Pešadija i artiljerija nisu mogle da prate ovakav tempo nastupanja oklopnih snaga. Nemačka avijacija nije imala potpunu nadmoć u vazduhu jer je zapadna obala Belgije bila u dometu lovaca stacioniranih u Engleskoj. Čak je i snabdevanje tenkova postalo nesigurno. Uprkos svemu tome Guderijan je bio odlučan. Svojim trupama je dao jedan dan odmora. Ali već ujutro 22. maja izdao je naređenje da se odmah krene na sever i da se što brže zauzme obala. Radi toga je obrazovao tri tenkovske kolone: po jednu za Kale, Bulonj i Denkerk. Očekivao je da će za nekoliko dana iz stroja izbaciti ne samo kompletnu belgijsku vojsku već i pola miliona engleskih i francuskih vojnika. Kada je pala noć nemački tenkovi stigli su pred Bulonj i Kale. Tu su tenkovi prvi put u toku pohoda naišli na jak i organizovan otpor. Pošto su saveznici prozreli nemački plan prodora borili su se neviđenom hrabrošću i žestinom za svoju jedinu šansu-povlačenje preko mora. Posle tri dana teških borbi pao je Bulonj, a dan kasnije u nedelju uveče kapitulirao je Kale. Branioci obe luke uglavnom su uspeli da se povuku na sever zahvaljujući borbama koje je vodila zaštitnica belgijske vojske. Posle nedelja 26. maja povukle su se sve savezničke snage u Belgiji koje nisu htele da kapituliraju na obalu Denkerka. Već 24. maja Guderijan je odvojio jednu tenkovsku kolonu (1. oklopnu diviziju) iz borbe kod Kalea i poslao je hitno za Denkerk. Međutim, otpor britanskih i francuskih jedinica je bio toliko snažan da je kolona izgubila svoj tempo i ponekad je napredovala svega nekoliko kilometara na dan. Guderijan se ipak nadao da će nekoliko dana posle pada Bulonja zauzeti i Denkerk. Uspeh kakav može da postigne retko koji vojskovođa bio mu je nadohvat ruke. Međutim 24. maja Hitler se po drugi put lično umešao u vođenje operacija: zabranio je da tenkovi krenu na Denkerk. Morali su da čekaju pred gradom. Pola godine kasnije je nemački pukovnik Goldhamer rekao belgijskom kralju Leopoldu III: „Nemačka je već izgubila rat zato što nije uništila Britanske ekspedicione snage u Denkerku.“

Evakuacija iz Denkerka

Kada je Hitler 24. maja 1940. stigao u štab Grupe armija A u Šarlvilu bio je u euforičnom raspoloženju. Već tri dana ranije je nemačka obaveštajna služba dobila obaveštenja koja su ukazivala na to da Englezi u lukama duž obale Lamanša vrše pripreme za početak evakuacije trupa iz Francuske. Hitler je tada svojim generalima rekao kako će se rat završiti za šest nedelja. Tada će sklopiti pristojan mir sa Francuskom a posle je otvoren put za sporazum sa Britanijom. Na zaprepašćenje prisutnih izrazio se veoma povoljno o Britancima i njihovoj imperiji. Kultura koju su Englezi dali svetu ne sme da propadne, i on ima nameru da Britancima ponudi časni mir.

Kasnije tog dana Hitler je priredio neverovatnu scenu vrhovnom komandantu nemačke vojske fon Brauhiču zato što se ovaj usudio da bez Firerovog odobrenja stavi nekoliko divizija i fon Rundeštatovu 4. armiju pod komandu Grupe armija B. Morao je smesta da povuče naređenje. A potom je Hitler izdao naređenje o zaustavljanju tenkova pred Denkerkom. Vice admiral ser Bertram H. Remzi primio je u Doveru naređenje od Admiraliteta iz Londona: „Treba hitno početi sa operacijom Dinamo. Odmah potom uputili su se ka Denkerku prvi brodovi iz armade koju je činilo 850 plovila raznih vrsta i dimenzija od većih brodova do čamaca i jedrilica.“

Posle rata mnogi su pokušavali da nađu razumljiv razlog za ovu Hitlerovu odluku od 24. maja 1940. Ako se uzme u obzir šta je toga dana rekao o Britancima neki smatraju da je svesno dao šansu Britanskim ekspedicionim snagama da se evakuišu u nadi da će taj gest odobrovoljiti britansku vladu da prihvati njegov časni mir. Druga mogućnost je da je tenkovski napad zaustavio zato što su fon Rundeštat i Guderijan smatrali da područje oko Denkerka nije naročito pogodno za tenkovske operacije i zato što su se pribojavali teških gubitaka. Hitler je hteo da sačuva svoje tenkove kako bi ih kasnije mogao upotrebiti na jugu. Osim toga je verovatno svom prijatelju Geringu hteo da učini uslugu jer je ovaj insistirao da baš vazduhoplovstvo zada poslednji udarac britanskim ekspedicionim snagama. Hitler je sumnjao da britanski pomorci mogu da izvedu evakuaciju ovolikog obima. Denkerk je bio mala luka teško pristupačna za brodove sa dubokim gazom. Dva dugačka nasipa štitila su luku. Brodovi koji su ulazili u Denkerk plovili su izvesno vreme na veoma maloj udaljenosti od obale i tako su bili u dometu nemačkih baterija raspoređenih kod Kalea i Niuv-porta. Obale i dine zapadno i istočno od grada takođe su bile u dometu nemačke artiljerije. Prvi brod koji je u nedelju uveče 26. maja napustio Dover bio je Monas Aj, turistički brod koji je ranije prevozio izletnike na ostrvo Men. Kada je brod u ranu zoru uplovio u Denkerk otpočelo je snažno bombardovanje koje je od grada napravilo gomilu ruševina. Na obalu je u noći stigla duga kolona ambulantnih kola koja je čekala bolničke brodove. Kiša bombi rasturila je celu kolonu i stotine ranjenika živi su izgoreli u olupinama kola.

Za vreme bombardovanja na Monas Ajl na brzinu se ukrcalo 1.420 vojnika i napustilo luku. Ali u prolazu na visini Grejvlajnsa zasule su ga vatrom nemačke baterije sa obale i pogodile nekoliko puta. Zbog oštećenja brodom se više nije moglo upravljati. Napadali su ga avioni bombama i mitraljeskom vatrom i najzad su ga dva torpedna čamca odvukla za Dover. Na brodu je bilo 23 mrtva i 60 ranjenih. Sudbina Monas Ajla bio je predznak šta je čekalo Britance sledećih dana. Pet drugih velikih transportnih brodova Nemci su tako žestoko napali topovskom vatrom da su se ovi morali okrenuti i vratiti u Englesku. Nekoliko manjih brodova je uspelo da se probije ka Denkerku ali je i u njih ukrcavanje bilo otežano jer je unutrašnji deo luke bio potpuno razoren usled bombardovanja. Ukrcavanje se moglo jedino vršiti sa obe strane istočnog nasipa. Drugi brodovi su se usidrili ispred plaže Malo-le-Bena otmenog i turističkog dela Denkerka. Tu se već skupilo hiljade britanskih vojnika samo je bilo premalo malih brodova koji bi ljude sa obale prevezli do većih brodova. Kada je pala noć, prvog dana operacije Dinamo, nije bilo razloga za oduševljenje. Uprkos teškim gubicima nisu uspeli da evakuišu više od 6.000 ljudi.

U noći između 27. i 28. maja počelo je da se događa čudo. Sa svih strana počeli su da pristižu brodovi u četiri zborna mesta na engleskoj obali u Dover, Remsgejt, Margejt i Širnes. Bilo je tu torpednih čamaca, minolovaca, trolera, malih obalskih brodova, policijskih brodova, carinskih brodova, bolničkih bodova, čamaca za iskrcavanje, putničkih brodova, prekookeanskih parobroda- jednom rečju sva raspoloživa plovila koja su se mogla upotrebiti za transport ljudi. Posade su takođe bile vrlo čudne- stari ribari komandovali su činovnicima a jedan dominikanski kaluđer (bivši pomorski poručnik) bio je krmaroš na motornom brodu. Ovu ogromnu flotu, skupinu svega što može da plovi poslali su za Denkerk vice admiral Remzi i njegov štab koji su uspeli da u haos uvedu izvesni sistem i koji su improvizujući operaciju Dinamo pretvorili u blistavu evakuaciju.

More između Engleske i Francuske bilo je izuzetno opasno, prepuno olupina, akustičnih i magnetnih mina, bombi i mitraljeske vatre iz vazduha, granata obalskih baterija, konstante opasnosti od sudara, torpeda sa podmornica i torpednih čamaca. Puno brodova plovilo je bez karti; na manjim nije bilo ni kompasa. U noći je bilo samo jedno osvetljenje: plamteće more u Denkerku. Primeri koji slede su samo delić nesreća koje su zadesile posade brodova.

Jedna od prvih motornih jahti koja je iz Širnesa krenula za Denkerk bila je Silver Kvin. Dva dana je brod prevozio trupe sa obale do velikih brodova koji su se ukotvili u prolazu. Pri tome je čudesno izbegao bombe i mitraljeske metke nemačke avijacije i uspeo da preveze više od hiljadu vojnika sa obale. Kada su puni transportni brodovi otišli a novi nisu odmah došli na njihovo mesto jahta Silver Kvin je pokupila sto Francuza i uputila se u luku. Ni tamo nije uspela da stupi u kontakt sa nekim velikim brodom pa je odlučila da na svoju ruku pređe Lamanš. Na brodu međutim nisu imali ni kartu ni kompas. Posle više časova plovidbe ugledali su kopno. Posada je mislila da je na visini Remgejta pa je usmerila brod ka obali. Odjednom su granate počele da lete oko broda. Dvadeset minuta trajala je paljba i onda je jedan torpedni čamac pritekao u pomoć brodu. Silver Kvin je u međuvremenu pogođen u pramac i brzo je propuštao vodu. Izbacujući stalno vodu francuski vojnici su uspevali da održe brodić na površini sve do 30. maja u 9 časova kada je pristao uz dok u Doveru. Nekoliko minuta pošto je poslednji čovek napustio brod Silver Kvin je nečujno potonuo.

Brod Vekful sa 650 ljudi torpedovan je u noći između 28. i 29. maja u severnom prolazu. Brod je brzo potonuo i gotovo svi vojnici koji su spavali pod palubom utopili su se. Komandanta tog broda Fišera pokupio je tegljač Komfort pošto je dva časa proveo u vodi. U pomoć je došao i brod Grefton i spustio splav za spasavanje. Onda je iznenada Grefton pogođen torpedom. Dok je tonuo brod je otvorio vatru na siluetu u tami i uspeo je da je pogodi. Taj brod je odmah potonuo ali se ispostavilo da u pitanju nije neprijateljski brod ili podmornica već tegljač Komfort. Komandant Fišer se opet našao u vodi gde je morao da pliva pet časova pre nego što je ujutru po drugi put spašen.

Svaki čas dešavale su se nesreće ali i spasilački poduhvati koji bi u mirno vreme bili prava senzacija. U ponoć 28. maja 45 000 ljudi je već bilo prebačeno u Englesku, 29. maja bilo ih je još 47 310. I tako je to išlo dalje: 30. maja 45 955, 1. juna 66 000. Brod Šikari je poslednji 4. juna napustio luku Denkerk sa 383 francuska vojnika. Konačan bilans operacije Dinamo:

• spašeno je ukupno 338 226 britanskih i francuskih vojnika.
• Potopljeno je 228 brodova, 45 ih je teško oštećeno, uništeno je još na desetine malih brodova. Nikada nije utvrđeno koliko je pomoraca stradalo prilikom operacije. Oboreno je 177 aviona RAF-a. Da nije bilo RAF-a čiji su lovci vodili bespoštednu borbu sa nemačkim bombarderima iznad Denkerka operacija Dinamo ne bi uspela da pretvori poraz u pobedu. Jer Denkerk je naravno bio poraz i to jedan od najvećih u celokupnoj britanskoj vojnoj istoriji.

Neposredno posle Denkerka

Nešto malo pred zoru 4. juna 1940, Denkerk je napustio poslednji brod. Uskoro zatim su nemačke trupe ušle u teško oštećeni grad. Završena je operacija Dinamo - prva kombinovana operacija sva tri vida oružanih snaga. Admiralitet je 4. juna izjavio: „Prošle nedelje je izvršena najveća ratna operacija u istoriji mornarice. Severno bojište je likvidirano.“ Hitler je izjavio: „Jedna od najvećih bitaka svih vremena uspešno je završena zahvaljujući našim vojnicima.“ Naredio je da osam dana lepršaju zastave i da se tri dana oglašavaju zvona. U Nemačkoj su slavili zbog pobede, iako su Britanci uspeli da se izvuku. Ni u Engleskoj veselje nije izostalo, zbog povratka vojnika. Niko nije očekivao spasavanje ovakvih razmera. Muzičari su neprekidno svirali pesmu „Evo naših heroja“. Ljudi su kličući stajali kraj ivica puta od Dovera do Londona. Kasnije je Montgomeri o ovome izjavio: „Sećam se kako sam bio besan kad bih ugledao britanske vojnike kako se šeću naokolo sa šareno izvezenim znakom na rukavu Denkerk. Mislili su da su heroji, a to je bilo i mišljenje građana.“

Čerčil je 5. juna izjavio u donjem domu: „Moramo strašno da pazimo da ovo spasavanje ne smatramo pobedom. Ratovi se ne dobijaju evakuacijama. I još jednom je potvrdio britansku odlučnost: Branićemo našu otadžbinu. Ako treba godinama, ako treba sami. Izdržaćemo do kraja, borićemo se na okeanima i morima, sa sve većim pouzdanjem i sve većom snagom, borićemo se u vazduhu, borićemo se na obalama, borićemo se na aerodromima, borićemo se na poljima i na ulicama i na brdima. Nikada se nećemo predati.“

Ove Čerčilove reči koje su izvirale iz čistog samopouzdanja i odlučnosti dale su Britancima snagu da nastave borbu.

Literatura

• Frieser, Karl-Heinz (2005). The Blitzkrieg Legend: The 1940 Campaign in the West. Annapolis, Maryland: Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-294-2. 
• MacDonald, John (1986). Great Battles of World War II. Toronto, Canada: Strathearn Books Limited. ISBN 978-0-86288-116-0. .