Википедија

Bitka kod Gazale

Bitka kod Gazale (26. maja – 21. juna 1942) bila je deo rata u pustinji na Severnoafričkom frontu u Drugom svetskom ratu.

Bitka kod Gazale
Deo Rata u pustinji (1940—1943) na Severnoafričkom frontu u Drugom svetskom ratu

Pancer III i Romelovo komandno vozilo tokom bitke kod Gazale.
Vreme26. maj – 21. jun 1942.
Mesto
Kirenajka, Libija
Ishod Pobeda Osovine
Teritorijalne
promene		 Tobruk osvojen
Sukobljene strane
 Ujedinjeno Kraljevstvo
 Australija
 Britanska Indija		  Nemačka
 Italija
Komandanti i vođe
Ujedinjeno Kraljevstvo Klod Okinlek
Ujedinjeno Kraljevstvo Nil Riči		 Nacistička Njemačka Ervin Romel
Kraljevina Italija Etore Bastiko
Jačina
110.000 ljudi
843 tenka
604 aviona		 90.000 ljudi (50.000 Nemaca, 40.000 Italijana)
560 tenkova (228 italijanskih)
542 aviona
Žrtve i gubici
50.000 mrtvih, ranjenih i zarobljenih, uključujući oko 32.000 zarobljenika u Tobruku
1.188 tenkova oštećeno ili uništeno		 Nemački: 3.360 mrtvih, ranjenih i zarobljenih
Italijanski: manji od nemačkih
~400 tenkova oštećeno ili uništeno

Nemačka operacija Venecija (nem. Unternehmen Venezia) počela je 26. maja: Britanci su zavarani lažnim napadom na severu fronta kod Gazale, a Afrički korpus i italijanski tenkovi (divizija Ariete) krenuli na jug, zaobilazeći britansku odbrambenu liniju, ali su zadržani kod Bir Hakejma, od Slobodnih Francuza. [1] Romel se povukao u "Kotao", položaj oslonjen na britanska minska polja, utvrdivši se usred britanske odbrambene linije. [2] Protivnapad Osme armije bio je slabo koordinisan: britanske oklopne jedinice napadale su pojedinačno, što je omogućilo Romelu da ih potuče jednu po jednu.

Romel je napao britansku utvrđenu liniju kod Gazale, a zatim uništio britanske oklopne snage koje su pokušale da izvedu protivnapad. Britanski gubici u tenkovima bili su tako veliki da se Osma armija povukla u Egipat, a britanska tvrđava Tobruk se predala: snage Osovine uzele su 30.000 zarobljenika. Bila je to najveća Romelova pobeda, ali je bila znatno olakšana presretanjem britanskih radio poruka od strane nemačke obaveštajne službe, koje je potrajalo sve do 22. juna 1942, kada su šifre konačno zamenjene.[3]

Pozadina uredi

Operacija Krstaš uredi

Glavni članak: Operacija Krstaš
 
Operacija Krstaš, 18. novembar – 31. decembar 1941. (pritisni za povećanje)

Osma armija (general Alan Kaningem) sprovela je operaciju Krstaš (18. novembar – 30. decembar), da oslobodi Tobruk i zauzme istočnu Kirenajku. Osma armija je planirala da uništi oklopne snage Osovine pre pešadijskog napada, ali je potisnuta više puta, što je kulminiralo porazom 7. oklopne divizije od Afričkog korpusa kod Sidi Rezega. Romel je naredio oklopnim divizijama da oslobode položaje Osovine na granici sa Egiptom, ali nije uspeo da pronađe glavninu savezničke pešadije, koja je mimoišla utvrđenja i išla na Tobruk. Romel je povukao svoje oklopne jedinice sa granice prema Tobruku i postigao više taktičkih pobeda, što je navelo Okinleka da zameni Kaningema generalom Nilom Ričijem. (eng. Neil Ritchie). Snage Osovine su se zatim povukle zapadno od Tobruka od utvrđene linije kod Gazale, a zatim nazad do El Agajle; posade Osovine u Bardiji i Solumu su se predale. Britanci su izgubili 17.700 ljudi, u poređenju sa 37.400 na strani osovine, od kojih su mnogu zarobljeni kod Halfaje i Bardije. Tobruk je oslobođen, Kirenajka ponovo osvojena i zauzeti aerodromi za obezbeđenje konvoja za snabdevanje Malte.[4]

Nemačka operacija Tezej uredi

Napredovanje Osme armije 800 km do El Agajle prebacilo je teret predugačke linije snabdevanja na Britance. U januaru 1942. Britanci su povukli snage sa fronta kako bi olakšali snabdevanje, pripremajući se za Operaciju Akrobat, plan iz 1941. za osvajanje Tripolitanije. (Višijeve vlasti u Tunisu bile su pritisnute da puste britanske, a zatim anglo-američke trupe nakon decembra 1941, u Francusku Severnu Afriku sa mogućnošću invazije Sicilije.)[5] Britanci su precenili gubitke Osovine tokom Operacije Krstaš i pretpostavili imaju posla sa samo 35.000 protivničkih trupa, umesto stvarnih 80.000, i potcenili su brzinu pojačanja Osovine iz Evrope. Osma armija očekivala je da će biti spremna do februara, daleko pre napada Osovine.[6] Nova britanska 1. oklopna divizija držala je kraj oko El Agajle i od 28-29. decembra napadnuta je kod Adždabije i izgubila oko 61 od 90 tenkova, u poređenju sa samo 7 nemačkih.[5]

Nemačka Afrička oklopna armija započela je Operaciju Tezej 21. januara i pobedila britansku 2. oklopnu brigadu po delovima.[7] Do 23. januara brigada je spala sa 150 na 75 tenkova, dok su Nemci izgubili 29 od 100 tenkova; Bengazi je pao 28. januara, a Timimi 3. februara. Do 6. februara Britanci su potisnuti do utvrđene linije kod Gazale, nekoliko milja zapadno od Tobruka, odakle se nemačka Oklopna armija povukla 7 nedelja ranije. Britanci su od 21. januara izgubili 1.309 ljudi, 42 uništena i 30 ostavljenih tenkova i 40 poljskih topova.[8] General Alfred Godvin-Ostin (13. korpus) podneo je ostavku zbog nesuglasica sa zapovednikom Osme armije Nilom Ričijem.[9]

Bitka uredi

 
Bitka kod Gazale, 21. januar – 7. jul 1942. (klikni za uvećanje)

Britanski planovi uredi

Do februara front je bio na utvrđenoj liniji kod Gazale, nedaleko na zapad od Tobruka, i tokom proleća obe strane su se pripremale za novu bitku.[10] Britanci su planirali Operaciju Sačma za jun kako bi uništili nemačku Oklopnu armiju i povratili Kirenajku, ali početkom maja prednost je data utvrđivanju granice Egipta, pošto se napad Osovine očekivao.[11]

Nemačka obaveštajna služba uredi

Od početka 1941, pukovnik Boner Felers, američki oficir za vezu, slobodno je obilazio Egipat i Osmu armiju. Felers je svake noći prenosio svoje utiske u Vašington, koristeći šifru koju su stručnjaci Osovine provalili, što je obezbedilo Romelu detalje o britanskom planu odbrane.[3]

Operacija Venecija uredi

 
Napad Osovine, početak operacije Venecija.

Dana 26. maja u 14:00 italijanski 10. i 21. korpus napali su sredinu britanske utvrđene linije kod Gazale, dok su oklopne jedinice ostale u rezervi, kako bi stvorile utisak da se radi o glavnom udaru.[12][13][14] Kada je pao mrak, oklopne jedinice Osovine skrenule su na jug,[15] i u zoru 27. maja Romel je poveo Afrički korpus, 90. laku diviziju i italijanski 20. motorizovani korpus da zaobiđu južni kraj britanske utvrđene linije. Diviziju Arijete (iz 20. motorizovanog korpusa) zadržla je oko sat vremena 3. indijska motorizovana brigada (iz 7. oklopne divizije), ukopana oko 6 km jugoistočno od Bir Hakejma, koja je potom pregažena sa gubitkom od 440 ubijenih i ranjenih i oko 1.000 zarobljenika, uključujući admirala Ser Valtera Kovana i većinu svoje opreme. Italijani su izgubili 23 tenka, od kojih su neki popravljeni na terenu, 30 ubijenih i 50 ranjenih.[16][17][18] 21. Pancer divizija napredovala je dalje na jugu.[19][20][21] Na istoku, 15. Pancer divizija je napala 4. oklopnu brigadu (iz 7. oklopne divizije), koja je bila poslata na jug da podrži 3. indijsku i 7. motorizovanu brigadu. U uzajamno skupoj borbi, Nemci su bili iznenađeni dometom i snagom 75-milimetarskih topova na novim tenkovima M3 Grant. [22][23] 4. oklopna brigada se potom povukla prema El Ademu i provela noć u blizini baze snabdevanja Belhamed, istočno od El Adema. [22] Do kasno ujutro, oklopne jedinice Osovine su napredovale više od 40 km na sever, ali do podneva ih je zaustavila 1. oklopna divizija u više borbi sa obostranim gubicima. [22]

 
M3 Grant sa uništenim Pancer I, 1942.


Na krajnjem desnom krilu napada Osovine, 90. laka divizija je kod Retme napala 7. motorizovanu brigadu i prisilila je da se povuče na istok ka Bir el Gubiju. [24] Nastavivši napredovanje prema El Ademu pre podneva, oklopni automobili 90. lake su nabasali na istureni štab 7. oklopne divizije u blizini Bir Beuida, raspršivši ga i zarobivši veći broj oficira, uključujući i komandanta Frenka Meservija, koji se pretvarao da je posilni i pobegao. [25] Ova slučajnost ostavila je diviziju bez efektivne komande u naredna dva dana. [22] Prema planu, 90. laka divizija dosegla je područje El Adema do sredine jutra i zauzela niz baza za snabdevanje. Sutradan je 4. oklopna brigada poslata u El Adem, i 90. laka divizija je potisnuta ka jugozapadu. [26]

Borba tenkova je trajala tri dana; odbijen od Bir Hakejma, Romel je Afrički korpus postavio u odbrambenu poziciju, zaklanjajući se sa zapadne strane prostranim britanskim minskim poljima. Britanski tenkovi su napadali položaj nekoliko puta sa severa i istoka i dočekani su preciznom vatrom. Situacija snabdevanja Osovine postala je očajna; braneći nemačku odstupnicu, divizija Arijete odbila je napade britanskih oklopnih brigada 29. maja i tokom prve sedmice juna. [27]

Bir Hakejm uredi

Glavni članak: Bitka za Bir Hakejm

Utvrđenje Bir Hakeim branila je 1. brigada Slobodnih Francuza pod komandom Pjera Keniga. Dana 27. maja, jedan italijanski tenkovski bataljon divizije "Ariete" (koji nije bio angažovan na uništenju položaja 3. indijske brigade i nastavio je da napreduje sam u punoj brzini), naleteo je na francuske položaje i napao bez oklevanja, pretrpevši teške gubitke od francuskih 75-mm topova i mina. [27][28][29] U noći 1. juna, 90. laka divizija i divizija Trst upućene su na jug kako bi obnovile napad na Bir Hakeim, gde se borba nastavila još deset dana. [30]

Naši napadi su više puta zaustavljeni na odličnim francuskim utvrđenjima. Tokom prvih deset dana napada na Francuze, Britanci su ostali neverovatno mirni. Samo je divizija "Ariete" napadnuta 2. juna, ali se tvrdoglavo branila. Posle kontra-napada 21. Panzer divizije situacija je ponovo postala tiha.

— generalmajor Alfred Tope[30]

Ojačane sa još jednom oklopnom grupom, snage Osovine je ponovo napale Bir Hakejm 9. juna i pregazile odbranu do sledećeg dana. [31] Riči je naredio preostalim trupama da se evakuišu najbolje što mogu, pod okriljem noći. [32] Pod paljbom tokom noći, mnogi Francuzi su mogli pronaći rupe u liniji kroz koje se se povukli. Preživeli su potom prešli oko 8 km na zapad, do sastanka sa prevozom iz 7. motorne brigade. [33] Oko 2.700 trupa (od toga 200 ranjenih) od prvobitnog garnizona od 3.600 je pobeglo, a oko 500 francuskih trupa, od kojih mnogi ranjeni, uhvaćeni su kada je 90. laka divizija zauzela položaj 11. juna. [33][34]

Kotao uredi

 
Tenkovi divizije Ariete u napadu tokom bitke.

Ujutro 29. maja, vozila snabdevanja divizija "Trst" i "Ariete" prošla su kroz minsko polje severno od Bir Hakeima i stigla do Afričkog korpusa. Dana 30. maja, Romel je povukao Afrički korpus natrag na zapad na ivicu minskih polja, stvarajući odbrambeni položaj. Veza je uspostavljena sa elementima italijanskog 10. korpusa, koji su očistili dve staze kroz minska polja sa zapada. [35] U tom procesu, utvrđenje Sidi Muftah je pregaženo i uništena je 150. pešadijska brigada,

Tokom popodneva [30. maja] ja sam lično upoznat sa mogućnostima napada na utvrđenje Sidi Muftah i uputio sam jedinice Afričkog korpusa, 90. lake divizije i italijanske divizije Trst u napad na britanske položaje sledećeg jutra. Napad je pokrenut ujutru 31. maja. Nemačko-italijanske jedinice su se borile metar po metar protiv najtežeg britanskog otpora koji se može zamisliti [...] Ipak, do uveče probili smo se duboko u britanske položaje. Sutradan su branioci dobili svoje. Nakon teških napada Štuka, pešadija je opet napala na britanske položaje. [...] Deo po deo, utvrđeni britanski položaji su osvajani sve do ranog popodneva, kada je cela pozicija bila naša. Zadnji britanski otpor je ugašen. Uzeli smo 3.000 zarobljenika i uništili ili zarobili 100 tenkova i oklopnih automobila, kao i 124 topa svih vrsta.

— Romel[36]

Operacija Aberdin uredi

 
Napadi Osovine iz kotla, 12. i 13. juna

Okinlek je, s obzirom na pogrešne izveštaje o gubicima nemačkih tenkova, snažno podsticao Ričija da izvrši protivnapad duž obale, iskoristi odsustvo nemačkih tenkova i provali do Timimija, a zatim i Mehilija. Riči je više brinuo za Tobruk, poslao je pojačanja u utvrđenje El Adem i stvorio nove odbrambene položaje nasuprot prazninama u minskom polju. [37] Riči je 5. juna naredio protivnapad Osme armije na Afrički korpus ( Operacija Aberdin), ali su ih sreli tačnom vatrom iz tenkova i protivtenkovskih topova postavljenih u "kotao". Na severu, 13. korpus nije napravio nikakav napredak, ali napad 7. oklopne i 5. indijske divizije na istočnom boku "kotla" u 02:50, u početku je dobro prošao. Važan elemenat plana bio je uništavanje protivtenkovskih topova Osovine artiljerijskim bombardovanjem, ali zbog greške u proceni njihovog položaja, bombardovanje je palo daleko na istok [38]. Kada je 22. oklopna brigada napala, zaustavljena je masovnom protivtenkovskom vatrom. [39] 32. oklopna brigada koja napreduje sa sjevera, pridružila se napadu u zoru, ali je naletela na masovnu vatru, izgubivši 50 od 70 tenkova. [40]

Do ranog popodneva 5. juna, Romel je podelio svoje snage, odlučivši da napadne na istok sa Ariete i 21. Pancer divizijom, dok je poslao elemente 15. Panzer divizije severno prema utvrđenju Najtsbridž. [41] Istočni napad, prema Bir el Hatmatu, raspršio je taktičke štabove dve britanske divizije, kao i štabove 9. i 10. indijske pešadijske brigade i drugih manjih jedinica, što je uzrokovalo raspad britanskog komandovanja. [41] 22. oklopna brigada, koja je izgubila 60 od svojih 156 tenkova, bila je potisnuta sa bojnog polja napadima 15. Pancer divizije. Tri indijska bataljona pešadije, izviđački puk i četiri artiljerijska puka napadačkih snaga ostali su iza, i pregaženi su bez podrške od oklopnih jedinica[42]. Romel je zadržao inicijativu, zadržavajući svoju snagu u kotlu dok se broj britanskih tenkova smanjivao. Nekoliko izvidnica je poslato da testiraju različita britanska uporišta, a od 6. do 8. juna, na Bir Hakeim su pokrenuti dodatni napadi i odbačeni su od strane francuskog garnizona. 7. motorizovana brigada i 29. indijska pešadijska brigada nastavili su da uznemiravaju linije komunikacije Osovine. [43]

Crna Subota, 13. jun uredi

 
Napušteni britanski tenkovi Valentajn se pretražuju zbog mapa, šifara i konzervi.

Dana 11. jula, Romel je poslao 15. Pancer diviziju i 90. laku diviziju prema El Ademu i do 12. juna prisilio je 201. gardijsku brigadu da se povuče iz utvrđenja Najtsbridž do periferije Tobruka. [25] 29. indijska pešadijska brigada odbila je napad na utvrđenje El Adem 12. juna, ali 2. i 4. oklopna brigada sa njihove leve strane bile su potisnute za 6 km (3,7 mi) od strane 15. Pancer divizije i prinuđene da napuste svoje oštećene tenkove na bojnom polju. Dana 13. juna, 21. Pancer divizija napredovala je sa zapada da bi se pridružila bici, napavši 22. oklopnu brigadu. Afrički korpus pokazao je nadmoć u taktici, kombinujući tenkove sa protivtenkovskim topovima dok je bio u ofanzivi; Romel je brzo postupao po informacijama dobijenim od presretnutih savezničkih radio-poruka. [44] Do kraja dana, britanske oklopne snage su smanjene sa 300 tenkova na oko 70, a Afrički korpus je uspostavio oklopnu nadmoć i dominantne pozicije, preteći da odseče jedinice 13. korpusa od linije Gazala . [45] Do kraja 13. juna utvrđenje "Najtsbridž" praktično je bilo opkoljeno i napustila ga je Gardijska brigada kasnije te noći. [41] Zbog ovih poraza, 13. jun je postao poznat kao "crna subota" Osme armije. [46]

Greben Rigel uredi

Dana 13. juna, 21. Pancer divizija napala je greben Rigel usred peščane oluje. [47] Nemci su pregazili deo 2. škotske garde u utvrđenju Najtsbridž na zapadnom kraju Rigela, dok je 6. južnoafrička protivtenkovska baterija branila greben iznad njih. Južnoafrički topovi su pucali dok im topovi nisu uništeni, što je omogućilo povlačenje drugih savezničkh jedinica. [48] Komandant južnoafričke baterije je odlučio da ostanu i održavaju vatru protiv nemačkih tenkova, kako bi zadržali Nemce što je duže moguće. Preostali topovi su nišanjeni pojedinačno i ispaljeni na Panzere iz neposredne blizine. Nemački tenkovi su zauzeli pozicije iza grebena, a među njima su postavljeni protivtenkovski topovi. Kolona Pancera napala je sa leđa, okruživši ih i presekavši odstupnicu, ali JA artiljerci su pucali dok svih osam topova nije uništeno. Oko pola artiljeraca ubijeno je i ranjeno, uključujući komandanta baterije i mnoge oficire. Poslednjim ispravnim topom gađali su poručnik Ešli i vezista; kada je baterija bila ućutkana, neprijateljski tenkovi su se pažljivo približili, i južnoafrički artiljerci su zarobljeni. (Ceo natalski artiljerijski puk je uhvaćen i ponovo je formiran tek nakon rata.) [49] Nemci su zarobili preko 3.000 savezničkih vojnika. [50]

Britansko povlačenje uredi

Dana 14. juna general Okinlek je naredio povlačenje sa Gazala Linije; Osma armija spala je na samo 70 upotrebljivih tenkova.[42] [51] Do 17. juna, preostala britanska utvrđenja zapadno od Tobruka (kod El Adema i Sidi Rezega) su pregažena i general Riči je naredio povlačenje Osme armije do tvrđave Mersa Matruh (oko 160 km istočno od granice Libije i Egipta), ostavljajući posadu u Tobruku da ometa napredovanje i snabdevanje Osovine kao u 1941. [51]

Pad Tobruka uredi

 
Britanski zarobljenici idu u logor, Tobruk 1942.

General Vilijem Got, zapovednik 13. korpusa, postavio je generala Hendrika Klopera, zapovednika 2. južnoafričke divizije, da brani Tobruk. Sa dve južnoafričke brigade, bile su 22. gardijska brigada, 11. indijska pešadijska brigada, 32. tenkovska brigada i 14. protivavionska brigada.[52] Tobruk je izdržao 9 meseci opsade 1941, ali ovog puta britanska mornarica nije mogla da garantuje snabdevanje posade i Okinlek je smatrao da se Tobruk može napustiti, ali je očekivao da se može braniti 2 meseca. [53][54] 21. juna, pod još nejasnim okolnostima, 35.000 vojnika Osme armije predalo se generalu Eneji Navariniju, zapovedniku italijanskog 21. korpusa.[55][56]

Posledice uredi

 
General Ervin Romel, zapadno od Tobruka

Analiza uredi

Zauzimanjem Tobruka, Osovina je dobila luku bliže putu Egejsko more-Krit i veliku količinu britanskih zaliha. Ako Britanci ne bi mogli zaustaviti Nemce u Egiptu, oni bi zauzeli Suecki kanal (prisiljavajući Britaniju da koristi linije za snabdevanje duplo duže, često izložene podmornicama) i potencijalno krenuli ka naftnim poljima na Bliskom istoku. Hitler je nagradio Romela unapređenjem u čin feldmaršala, najmlađi nemački oficir koji je ikada postigao ovaj čin. [57] Romel je primetio da bi voleo da mu je Hitler u zamenu dao još jednu oklopnu diviziju. [58]

Čerčil je napisao,

Ovo je bio jedan od najtežih udaraca koje se mogu setiti tokom rata. Ne samo da su njegovi vojni efekti bili teški, već su uticali na reputaciju britanskih vojske.

— Vinston Čerčil[59]

General Kenet Anderson (zapovednik operacije Baklja) je nazvao bitku kod Gazale katastrofalnim porazom,

... što je rezultiralo velikim gubicima, padom Tobruka i povlačenjem do El Alamejna. ... Bitka je počela sa Britancima jačim u smislu broja i kvaliteta opreme, naročito u Grant tenkovima, od njihovih protivnika. ... Nemačka Visoka komanda, međutim, pokazala je superiorno komandovanje u celini.[60]

Okinlek je 25. juna otpustio Ričija i preuzeo komandu Osme armije do kraja Prve bitke kod El Alamejna, gde je zaustavio Romelovu ofanzivu. [61] U avgustu, Okinlek je zamenjen na čelu Osme armije komandantom 13. korpusa, generalom Vilijemom Gotom, a kao glavni komandant srednjeg zapada-od strane generala Ser Harolda Aleksandera. Got je ubijen kada je njegov avion srušen i general-potpukovnik Bernard Montgomeri imenovan je za njegovu zamenu. [62]


Godine 2017, Džejms Holand je napisao:

Kao što je Romel rekao zarobljenom britanskom oficiru: "Kakva je razlika ako imate dva tenka na jedan moj, kada ih razbacate i pustite da ih razbijem jedan po jedan?" Ta jedna rečenica zaista je obuhvatila srž problema i neuspeh Okinlekovog pristupa. Iskreno, on i njegovi viši komandanti trebalo je da znaju bolje do sada. [63]

Gubici uredi

Saveznički uredi

Osma vojska je izgubila 50.000 ubijenih, ranjenih ili zarobljenih ljudi, uključujući oko 35.000 zarobljenih u Tobruku [64][65] Osma armija je izgubila na hiljade tona zaliha, skoro 800.000 granata, gotovo 13 miliona metaka i ogroman broj tenkova. Stotine oštećenih tenkova ostavljeno je za sobom kada su se oklopne brigade povukle i procenjeno je da je za 17 dana izgubljeno 1.188 tenkova. Dana 22. juna, britanske Vazduhoplovne Snage Pustinje imale su 463 operativna aviona, 420 na Bliskom istoku, Nemci 183 i Italijani 238, sa još 174 u rezervi i 500 na Mediteranu, isključujući Italiju. [66] Britanska pozadinska služba povratila je 581 tenkova do 19. juna, popravila 278 i poslala 222 u Egipat (326 su bili tenkovi iz SAD). Britanci su spali na oko 185 operativnih tenkova do kraja bitke, a podela operativnih tenkova i posada između jedinica poremetila je organizaciju jedinica. Izgubili su sedam pukova poljske artiljerije, 6.000 kamiona i dve radionice za remont tankova (koje su premeštene u Tobruk). Do 1. jula, Osma vojska se vratila u El Alamejn, sa 137 spremnih tenkova, 42 na putu iz radionica i 902 tenka na čekanju da budu popravljeni. [67][68]

Gubici Osovine uredi

Žrtve Osovine bile su 3.360 Nemaca i manji broj Italijana. [69] Afrički korpus je 30. juna objavili da su gubici tenkova bili oko 400 i da su samo 44-55 nemačkiih tenkova bili operativni, italijanski 20. korpus je spao na petnaest tenkova, a 90. laka divizija je spala na samo 1.679 ljudi. [70][71]

Nemačka operacija Aida uredi

Glavni članak: Bitka kod Mersa Matruha

Afrička oklopna armija napredovala je u Egipat nakon bitke kod Gazale, progoneći Osmu armiju, koja je zauzela odbrambeni položaj kod Mersa Matruha. Brzina napredovanja nemačke oklopne armije omogućila joj je da prestigne britanski 13. i 10. korpus, ali su snage Osovine bile preslabe da spreče Britance da pobegnu. 13. korpus povukao se uveče 27. juna, ali loša komunikacija ostavila 10. korpus sam u tvrđavi Mersa Martuh. 10. korpus probio se sledećeg jutra, ali je ostavio za sobom 6.000 ljudi i veliki deo opreme i zaliha. Osma armija nastavila je da se povlači na istok, sukobljavajući se usput sa snagama Osovine više puta. Pokušaj regrupisanja kod Fuke je napušten i Okinlek je naredio povlačenje 160 km sve do El Alamejna, 100 km zapadno od Aleksandrije. Povlačenje je dovelo Osmu armiju blizu njene baze, što je učinilo snabdevanje drumom mnogo efikasnijim, a geografska neprohodnost depresije Katara, 64 km na jug otežala je obilazne manevre Osovine.[72] Do 25. juna, Afrički korpus spao je na 60 tenkova, a italijanski 20 korpus imao je samo 14 ispravnih tenkova. Koristeći zalihe zarobljene u Tobruku, na granici i u Mersa Matruhu, Oklopna armija je dosegla El Alamejn 30. juna. Snabdevanje snaga Osovine tako daleko na istok od Gazale postalo je mnogo teže, pošto je većina njihovih zaliha i dalje dolazila iz Tripolija, udaljenog 1.400 milja.[73]

Reference uredi

  1. ^ Playfair 1960, str. 223–231
  2. ^ Playfair 1960, str. 231–235
  3. ^ a b Jenner 2008, str. 170, 199
  4. ^ Carver 1986, str. 51.
  5. ^ a b Carver 1986, str. 54
  6. ^ Hinsley et al. 1981, str. 334–336, 330
  7. ^ Playfair 1960, str. 135–154
  8. ^ Playfair 1960, str. 139–153
  9. ^ Mead 2007, str. 171.
  10. ^ Playfair 1960, str. 197–223
  11. ^ Carver 1986, str. 60–61
  12. ^ Stumpf 1990, str. 602–613.
  13. ^ Montanari 1993, str. 199.
  14. ^ Rondeau 2013, str. 169.
  15. ^ Toppe, p. A-8-19
  16. ^ Montanari, str. 208
  17. ^ Playfair 1960, str. 223.
  18. ^ Carver 1966, str. 219.
  19. ^ Ford, str. 35
  20. ^ Greene & Massignani, str. 156
  21. ^ Montanari, str. 206
  22. ^ a b v g Playfair 1960, str. 224
  23. ^ Toppe, p. A-8-25
  24. ^ Playfair 1960, str. 223–224
  25. ^ a b Mead, str. 298
  26. ^ Playfair 1960, str. 225
  27. ^ a b Avalanche Press website Ariete at Gazala Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. mart 2017) Accessed 25 November 2007
  28. ^ Clifford, str. 247
  29. ^ Montanari, str. 211
  30. ^ a b Toppe, p. A-9-1
  31. ^ Toppe, pp. A-9-5–A-9-7
  32. ^ Clifford, str. 260–262
  33. ^ a b Playfair 1960, str. 237
  34. ^ Toppe, p. A-9-6
  35. ^ Playfair 1960, str. 226–228
  36. ^ The Rommel Papers, US version. pp. 212
  37. ^ Mackenzie, str. 548
  38. ^ Hinsley, str. 373
  39. ^ Playfair 1960, str. 232–233
  40. ^ Playfair 1960, str. 233
  41. ^ a b v Playfair 1960, str. 234
  42. ^ a b Playfair 1960, str. 233–234
  43. ^ Playfair 1960, str. 235–236
  44. ^ von Mellenthin pp. 107.
  45. ^ Hoffman, str. 77
  46. ^ Clifford, str. 264
  47. ^ Playfair 1960, str. 242–243
  48. ^ Mitcham 2007, str. 98.
  49. ^ The South African Military History Society Newsletter. [1] No. 431. January 2012.
  50. ^ Greene & Massignani 1994, str. 163
  51. ^ a b Mackenzie 1951, str. 556–561.
  52. ^ Mackenzie 1951, str. 561.
  53. ^ Mackenzie 1951, str. 559.
  54. ^ Bierman & Smith 2002, str. 178
  55. ^ Bierman & Smith 2002, str. 213
  56. ^ Playfair 1960, str. 260–277
  57. ^ Playfair 1960, str. 275.
  58. ^ Rommel 1953, str. 233.
  59. ^ Barr, str. 1
  60. ^ Anderson, str. 75
  61. ^ Playfair 1960, str. 285, 331–357
  62. ^ Playfair 1960, str. 367–370
  63. ^ Holland 2017, str. 207.
  64. ^ Barr, str. 16
  65. ^ Ford 2005, str. 10.
  66. ^ Playfair 1960, str. 283.
  67. ^ Playfair 1960, str. 238–239
  68. ^ Barr 2005, str. 39–40
  69. ^ Carver, str. 249
  70. ^ Ellis, str. 57
  71. ^ Barr 2005, str. 39.
  72. ^ Playfair 1960, str. 277–295
  73. ^ Cooper 1978, str. 375–376

Literatura uredi

Članci uredi

 
Bitka kod Gazale na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Газале&oldid=27674810”