Bitka kod Kolomne

Bitka kod Kolomne, u januaru 1238, bila je jedan od najtežih okršaja Mongolskog osvajanja Rusije.

Bitka kod Kolomne
Deo mongolskog osvajanja Rusije
Vladimir mongols.jpg
Mongoli pod zidinama Vladimira.
Vreme:januar 1238.
Mesto:Rusija
Ishod: Mongolska pobeda, Moskva i Vladimir opsednuti
Sukobljene strane
Mongolsko carstvo Vladimir-Suzdaljska kneževina
Komandanti i vođe

Burundaj

Kuljkan
knezovi Vsevolod i Vladimir Vladimirski knez Roman Kolomenski vojvoda Jeremija Gljebovič
Jačina
najmanje jedan tumen(10.000) nomadske konjice[1] nekoliko stotina konjanika i do 15.000 pešaka, uz nešto Rjazana[1].
Žrtve i gubici
znatni teški
Kolomna na mapi Rusije
Kolomna
Kolomna
Bitka na mapi Rusije.

UvodUredi

 
Kijevska rusija u 12. veku.

Nakon bitke na reci Voronjež, u decembru 1237, veliki knez Jurij II Vladimirski poslao je dvojicu svojih sinova i vojvodu Jeremiju Gljeboviča, sa svim svojim ljudima[2], da brane tvrđavu Kolomnu, koja je bila na granici prema Rjazanjskoj kneževini.

BitkaUredi

U Kolomni, Vladimir-Suzdaljska vojska spojila se sa preživelim Rjazanima iz bitke na Voronježu, koje je vodio knez Roman Kolomenski[1]. Nakon nekoliko dana teške borbe pod zidinama Kolomne, kneževići Vsevolod i Vladimir su sa ostacima vojske utekli u Vladimir i Moskvu, dok su Tatari opseli i uništili Kolomnu, nekoliko dana nakon pada Rjazanja[2][1]. Prestonica, Vladimir-Suzdaljski, bio je sledeći na udaru.

Suprotstavljene snageUredi

Prema Rašid-el Din Hamadaniju, hroničaru Ilkanata iz 13. veka, bitka kod Kolomne bila je, za Mongole, najteži okršaj mongolskog osvajanja Rusije: Džingis-kanov sin, Kuljkan, pao je u boju.[3]Uzroci Mongolskih gubitaka, težih nego obično, mogu se samo nagađati:

  • Kolomnu je napadao samo deo Mongolskih snaga, dok je glavnina vojske bila zauzeta pod Rjazanjom[2].
  • Ruske snage pod Kolomnom predstavljale su gotovo celokupnu snagu Vladimira-Suzdaljskog, najjače države Kijevske Rusije tog vremena. Glavni grad Vladimir verovatno je ostavljen bez odbrane, u nameri da se neprijatelj zaustavi na granici, pošto je pao za samo 2 dana[1]- znatno manji Rjazanj izdržao je duže, čak i nakon gubitaka na reci Voronjež. Sovjetski istoričari procenjivali su veličinu ruske vojske pod Kolomnom na čak 15.000 boraca.[4]
  • po hronikama, Vladimir-Suzdaljska vojska je pošla u pomoć Rjazanju[1], a vojvoda Jeremija Gljebovič se pominje kao zapovednik straže, tako da je razumno zaključiti da je gotovo cela družina velikog kneza Jurija bila pod Kolomnom. Tako je ruska vojska mogla imati malo, ali odlično opremljeno jezgro, sastavljeno od profesionalnih vojnika.

PoslediceUredi

Po "Priči o tome kako je Batu razorio Rjazanj"[5], nekoliko dana nakon pada Kolomne, glavnina mongolske vojske je izneneda napadnuta. Preživeli Rjazani, 1.700 boraca sa Eupatijem Kolovratom na čelu, napali su tatarski logor i u neravnopravnoj borbi junački izginuli, zasluživši divljenje samog Batu-kana[5]. Iako verovatno izmišljena, ova junačka epizoda ostala je do danas omiljena tema u ruskoj poeziji i kinematografiji.

ReferenceUredi

  1. ^ a b v g d đ Michell et al. 1914, str. 66
  2. ^ a b v „Nikiforovskaя letopisь. Nikiforіvsьkiй lіtopis. Tom 35. Litovsьko-bіlorusьkі lіtopisi”. litopys.org.ua. Pristupljeno 29. 03. 2018. 
  3. ^ ad-Din, Rašid (1952). Sbornik letopiseй / Per. s persidskogo O. I. Smirnovoй, redakciя prof. A. A. Semenova.pp. T. 1, kn. 2. Izdatelьstvo Akademii Nauk SSSR. str. 71. 
  4. ^ Maevskiй 2004, str. 11.
  5. ^ a b Lavrik 2009, str. 233

LiteraturaUredi

  • Lavrik, Andrej (2009). Istorija starog vremena i druga dela staroruske književnosti. Beograd: DERETA. str. 233. ISBN 978-86-7346-705-4. 
  • Maevskiй, I. V. (2004). Očerki po istorii Kolomenskogo kraя. Kolomna: Tiraž. str. 11. 
  • Michell, Robert; Shakhmaton, A. A.; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016-1471. University of California Libraries. London, Offices of the society. str. 66. 
  • ad-Din, Rašid (1952). Sbornik letopiseй / Per. s persidskogo O. I. Smirnovoй, redakciя prof. A. A. Semenova.pp. T. 1, kn. 2. Izdatelьstvo Akademii Nauk SSSR. str. 71.