Bokeljski ustanak 1869.
Bokeljski ustanak iz 1869-70. poznat je i kao krivošijski ustanak, iako nije bio ograničen samo na Krivošije već je ubrzo zahvatio gotovo celu Boku. Do oružanog pokreta je došlo zato što je austrijska vlada prekršila više puta ponovljena obećanja da će poštovati tradicionalne povlastice Bokelja o oslobođenju od vojne obaveze. Ova povlastica je poštovana do 1869., kada je Bečki dvor naredio opštu regrutaciju. To je izazvalo opštu pobunu protiv Austrije, tako da je prva puška koja je pukla 7. oktobra 1869. godine u Ledenicama bila znak za opšti narodni ustanak.
Tok ustanka uredi
Na oružje se dižu Grbljani, Pobori, Mainjani, Braići, tako da to nije bila lokalna pobuna već pravi dobro organizovani ustanak, smišljeno pripremljen i organizovan ustanički pokret koji je uzeo šire razmere. Iz tog razloga, prema naređenju iz Beča, mobilisane su jake kopnene i pomorske snage koje su brojale 26.000 ćesarsko-kraljevskih vojnika pod komandom generala Vagnera. Prvi na udaru su se našli Grbljani, koji su udruženi sa Mainjanima, Poborima i Braićima držali u rukama veliki deo Boke od Budve do Trojice iznad Kotora.
Svirepost kaznenih ekspedicija, koje su imale zadatak da uguše ustanak po svaku cenu, izazvale su razumljivo ogorčenje javnosti. Lazar Tomanović je pisao: "Ako je svačija čovečanska duša užasom odbegavala i od same pomisli na vešala, što ih beše podigao Mithad-paša u Ruščuku, Osman-paša u Sarajevu, i Omer-paša u Kaneji, što da čini srbska duša kad pogleda na vešala što ih podiđe baron Vagner, oličeni i Mithad, i Omer, i Osman-paša na sred Kotora!"[1]
Ostalo je zabeleženo i to da su u oružanom ustanku aktivno učestvovale i žene, koje su se junački borile i ginule, čak i u otvorenim jurišima, a naročito u borbama oko tvrđave Goražda. Od zaborava su sačuvana i imena nekih "bokeljskih junakinja" koje su poginule tokom ustanka: Gordana i Ivana Antović, Toda Bojanović, Mare Vujković, Ivana Vukadinović, Mare Vuka Vukšića, Mare Filipa Vukšića, Mare Zec, Kate Tujković.[2]
Pored austrijskih opozicionih listova koji su oštro kritikovali politiku Beča prema Boki, uradio je to i ugledni berlinski list Kreuz-Zeitung, koji je u decembru mesecu 1869. preneo nekoliko zapaženih tekstova o bokeljskom ustanku.
Pod pritiscima javnog mnjenja, general Vagner je smenjen sa namesničkog položaja, što je značilo veliko olakšanje za narod u Boki. Međutim, krajem januara 1870. godine formirana je nova austrijska Vlada pod predsedništvom dvorskog savetnika i dugogodišnjeg ministra Leopolda Ritera fon Haznera. U sastav te Vlade ušao je i general Vagner, kao ministar zemaljske odbrane.
Nakon kaznenih ekspedicija, streljanja, vešanja došlo je do Knezlačkog mira 1870., zaključenog između generala Gavrila Rodića i ustanika pod uslovom opšte amnestije, nadoknade materijalne štete i obećanja da se Bokelji više neće uzimati u vojsku. Pored generala Rodića za ovakav ishod velikih zasluga ima i Stjepan Mitrov Ljubiša (njih dvojica su bila u prijateljskim odnosima još od 1859. godine, kada je general Rodić obavljao dužnost brigadira u Dubrovniku), čija je zasluga i to što je na sastancima austrijskog parlamenta otkrivena istina o događajima tokom bokeljskog ustanka, uz utvrđivanje odgovornosti za strahovita krvoprolića, rušenja i paljevine.
Jedna od konstatacija Stjepan Mitrov Ljubiše: "Bilo je opljačkano i izgoreno 14 sela i mnoge kuće samice, gde nije bilo žive duše, dakle bez strategičke nužde. Bila je prosuta i raznesena bogata letnina vine,ulja, rakije i žita.Bilo je opljačkano i porušeno 27 crkci, izgorena 3 manastira, razorene 4 kuće parohijalne i sveto posuđe prodavalo se sa svetskim pokućstvom na budvanskim i kotorskim ulicama u bezcenju. Tela ubijenih bila su iskopana posle 10 i 14 dana, razderana od pasa i trula. Dve tisuće dece, žena i staraca, gladno i golo, jadikuje i danas na studenom pepelu svojih ogolelina. Tada se moglo brzojaviti:" Red vlada u Boki Kotorskoj"."[3]
Stjepan Mitrov Ljubiša je verodostojnim i konkretnim primerima pobio nestinite tvrdnje generala Vagnera da austrijski oficiri bili izazvani od bokeljskih ustanika da čine nasilja i krvave odmazde. Svoj završni govor o bokeljskom ustanku Stjepan Mitrov Ljubiša je održao pred autrijskim parlamentom 25. marta 1870. godine. Dopisnici strane štampe iz Beča su prenoseći ove govore razbili priču o navodnoj austrijskoj "kulturtregerskoj misiji" na "varvarskom Balkanu".
Bokeljski ustanak je našao odjeka i u književnosti, naročito u poeziji velikih srpskih pesnika Đure Jakšića i Laze Kostića. Pod dubokim dojmom herojske borbe Bokelja protiv nadmoćne austrijske sile, Đura Jakšić je napisao pesmu Straža kojom je podigao trajan spomenik jednoj hrabroj Bokeljki. Iste godine Laza Kostić je ispevao jednu od najlepših rodoljubivih pesama celokupne srpske poezije Jadranski Prometej.[4]
Plemena na jugu Dalmacije su se oružijem u ruci protivila 1869. uvođenju tada novog vojnog zakona prvog austrijskog „građansog” ministarstva sa opštom obavezom, dobiše uverenje (takozvani „knezlački mir” u selu Knežlaz sa Bokeljima) i založenu carsku reč, da se taj zakon neće izvršiti u Boki Kotorskoj. Na tom osnovu postignuto je sporazumevanje i izmirenje Bokelja sa vladom austrijskom. Nekoliko nedeljnoj samostalnosti i „nezavisnosti” bokeljskoj učinjen je kraj, i Austrija je nanovo počela da gospodari nad − oružanim Bokeljima.[6] Ispod najvišeg vrha Siljevika se odigrala prva bitka poslednjeg ustanka (tekst je pisan 1885. pa se verovatni misli na ustanak iz 1882). Tu je poginuo i austrijski major Rukavina. Malo dalje je Jankov vrh oko kog su se ustaši drugi dan bili. Odatle su se morali povući u Bukovicu, preko polja na crnogorsku granicu, odakle su branili sela Dragalj, Bare, Humac, Crne Nugle, Poljkovac i Grdovinu, koja se nižu krajem polja ispod Bukovice. [7]
Druge bune Srba Bokelja u 19. veku uredi
Bilo je četiri bune Srba Bokelja u 19. veku: 1814, 1848, 1869, 1882. Treća po redu je bila najobimnija, najkrvavija i najuspešnija.[8]
Reference uredi
- ^ L. Tomanović, Vešala i mir, Zastava (5.11.1869)
- ^ Mlada Srbadija (10.02.1871)
- ^ Zatočnik, 12.02.1870.
- ^ Jovanović, Bojan (1994). S. Gavrilović, V. Krestić, A. Radenić, K. Milutinović, P. Ilić, J. Kašić, D. Živković, D. Medaković: Istorija srpskog naroda, knjiga V, drugi tom, Beograd, 1994. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 302,303,304. ISBN 86-379-0483-1.
- ^ Prof. Lazo M. Kostić: STOGODIŠNjICA I KRIVOŠIJSKOG USTANAKA (1869-1969) istorijska i pravna rasprava (Minhen, 1970)
- ^ „Srpska nezavisnost: organ Narodno-liberalne stranke - 1881 (broj 23, 10 novembra 1881)”. Arhivirano iz originala 20. 06. 2020. g. Pristupljeno 17. 09. 2017.
- ^ Tomanović 2007, str. 117.
- ^ Prof. Lazo M. Kostić: KRIVOŠIJSKI USTANAK 1869. (Hamilton, 1959)
Literatura uredi
- Tomanović, Lazar (2007). Putopisna proza. Gradska biblioteka i čitaonica Herceg Novi.
- S. Gavrilović, V. Krestić, A. Radenić, K. Milutinović, P. Ilić, J. Kašić, D. Živković, D. Medaković: Istorija srpskog naroda, knjiga V, drugi tom, Beograd, 1994.
