Википедија

Bolnica Erold

Bolnica Erold (fr. Hôpital Hérold) jedna je od bivših dečijih bolnica Pariz, koja je funkcionisala od 1892— 1988. godine kada je preseljena u novu parisku dečiju bolnicu „Rober Debre”.[1]

Bolnica Erold
Lokacija
Koordinate: 48° 52′ 54″ N 2° 23′ 44″ E / 48.88167° S; 2.39556° I / 48.88167; 2.39556
MestoPariz
(Place Rhin-et-Danube)
Država Francuska
Istorija
Osnovana1892.
Zatvorena1988.
Srušenada
Organizacija
Zdravstveni sistemAssistance publique - Hôpitaux de Paris.
Finansiranjedržavna bolnica
Zdravstvene usluge
Hitna pomoćDa
Specijalnostpedijatrija

Položaj uredi

Bolnica Erold se nalazi na trgu Rajna i Dunav (fr.Place Rhin et Danube) u 19. arondismanu Pariza.

Naziv uredi

Do 1893. godine, ova bolnica bila je bila poznata kao „Rezervna bolnica” pa zatim kao „Bolnica na Dunavskom trgu”, da bi ovo zadanje opšte medicine konačno 1893. godine dobil naziv „Heroldova bolnica”,[1] po imenu Ferdinanda Erolda (Ferdinand Hérold (1828-1882) (sina čuvenog operskog kompozitora Ferdinanda Erolda (1791-1833), francuskog političara rođenog u Parizu, pravnika od 1854. do 1871. u Državnom savetu, generalnog sekretara Ministarstva pravde 1871. godine, zatim privremenog ministra unutrašnjih poslova od aprila 1871. do avgusta 1872. godine i prefekta Sene od januara 1879. do svoje smrti 1. januara 1882.[2]

Istorija uredi

Preduslovi

U vreme velike epidemije kolere koja je vladala Frncuskom 1792. godine uprava Pariza je na zemlji Dunavskog trga postavila drvene barake za bolesne. Kada je opasnost prošla, odlučeno je da se ustanova privremeno zadrži kao rezervna bolnica za opšte bolesti kako bi se rastereti druge bolnice u Parizu.[3]

Osnivanje dečije bolnice
 
Današnji izgled Dunavskog trg u Parizu na kome je bila bolnica Erold

Osnivanje ove ustanove započelo je u 1885. kada je organizacija Assistance publique kupila zemlju na Dunavskom trgu u 19. arondismanu Pariza.[4] Na ovom zemljištu trebalo je da se izgradi dečija bolnicu, koja će 1895. godine postati jedna od tri nove dečije bolnice u Parizu, sposobna da nastave rad u napuštenoj bolničkoj ustanovi (drvenim barakama iu vremena epidemije kolere). hôpital Trousseau 1895. godine.[1]

Godine 1900. bolnica se preselila na Dunavski trg u 19. arondismanu, u privremenu zgradu izgrađenu 1892. godine sa 100 kreveta za smešaj odraslih osoba obolelih od kolere.[3]

Rad u noovosagrađenoj bolnici

Godine 1902. godine privremene bolnička barake su porušena i pristupilo se otvaranje novih paviljona. Bolnicu je prema sistemu izolovanih paviljona projektovao arhitekta Lebrun. Otvoren je 1904. godine, a ime je dobila po pariskom prefektu Sene: Eroldu. Tri godine kasnije, nasilna epidemija šarlahne groznice iziskivala je otvaranje posebnog odeljenja namenjenog lečenju ove bolesti, a 1936. godine formiran je centar za profilaksu u kome su lečeni slučajevi morbila, šarlaha, zaušnjaka, poliomijelitisa i pertusisa.[5]

Ova ustanova (koja je u tom razdoblju bila najmanja dečija bolnica u Parizu), imala je 224 kreveta. Bolnica je godišnji primala između 3.000 i 4.000 bolesnika, i ostvarila preko 64.000 dana hospitalizacije.[3]

Bolnica Erold pružala je dragocene medicinske usluge bolesnoj deci u ovom ovom prenaseljenom i siromašnom delu istočnog Pariza sve dok nije zatvorena 1988. godine.[3]

Znameniti lekari bolnice i njihov doprinos medicini

Mnoge ličnosti iz medicinskog sveta izučavale su medicinu u bolnici Erold pa su tako u bolnici:

  • 1947. godine - dva lekara Marcel Bessis i Jean Bernard,[6] uspeli da dobiju prvu remisiju kod bolesnika sa akutnom leukemijom.
  • 1970. godine - Henri Lestradet (prvi direktor jedinice 83. pod nazivom „Jedinica za dečiji dijabetes i ishranu“), sa saradnicima otkrio i opisao dijabetes tipa 1, kao oblik šećerne bolesti izazvane nedostatkom sekrecije insulina.
  • 1981. godine - Jehan-François Desjeux učestvovao u otkrivanju i uspostavljanju oralne rehidratacione terapije, namenjene za lečenje dehidracije izazvane prolivom.[7]
Prestanak rada

Tokom 1988. godine bolnica Erold preseljena je u novu bolnicu Rober Debre, a na mestu na kome se ona nalazila izgrađene su srednja tehnička školu, srednja školu Didero i probijena nova ulica — fr. Rue Francis-Ponge.[1]

Izvori uredi

  1. ^ a b v g „Hôpital Hérold, Paris / Histoire de l'Inserm”. histoire.inserm.fr. Arhivirano iz originala 15. 01. 2021. g. Pristupljeno 13. 1. 2021. 
  2. ^ Ferdinand Hérold (homme politique), dans Adolphe Robert et Gaston Cougny, Dictionnaire des parlementaires français, Edgar Bourloton, 1889-1891
  3. ^ a b v g Rebstock, A. „Hôpital Herold”. www.des-gens.net. Pristupljeno 13. 1. 2021. 
  4. ^ „Assistance publique - hôpitaux de Paris (AP-HP). Qui sommes-nous ?”. Archives AP-HP (na jeziku: francuski). Pristupljeno 18. 1. 2021. 
  5. ^ Dr P. V. Radot, 1948 - archives A.P.
  6. ^ „Jean Bernard / Histoire de l'Inserm”. histoire.inserm.fr. Arhivirano iz originala 14. 01. 2021. g. Pristupljeno 13. 1. 2021. 
  7. ^ „Jehan-François Desjeux / Histoire de l'Inserm”. histoire.inserm.fr. Arhivirano iz originala 14. 01. 2021. g. Pristupljeno 13. 1. 2021. 

Literatura uredi

  • BACHELIN (D.), LEGRAIN (S.), PATRON (C.). « Du nouveau à l'Assistance publiqueHôpitaux de Paris. Hérold : des structures gérontologiques diversifiées intégrées dans la ville ». L'Hôpital à Paris, n° 119, 1990, p. 27-29. (C-1161. XXIII)
  • BACHELIN (D.), LEGRAIN (S.). « Hérold : des structures gérontologiques diversifiées intégrées dans la ville ». Techniques hospitalières, n° 549-550, juin-juillet 1991, p. 46-48. (307 PER 59)
  • LABORDERIE BOULOU (P.). « Peut-on écrire l'histoire de l'hôpital Hérold ? »La Revue hospitalière de France, 1949, p. 234-240. (274 PER 13)
  • MOREAU (G. R.). La rougeole. Étude statistique de l'hôpital Hérold en 1932-1933-1934. Paris, Marcel Vigne, H9351, 39 p. (B-8301)
  • Projet d'ouverture d'un hôpital de jour de médecine infantile à Hérold. Projet d'ouverture d'un hôpital de jour pour observation et traitement en psychiatrie infantile. Estimations sommaires du prix de revient prévisionnel. Paris, AP, 1975, p. 141-145. (D-60318)
  • D'ECH ERAC (A.). L'Assistance publique. Ce qu'elle fut; ce qu'elle est. Paris, G. Steinheil, 1909, p. 138. (B-128)
  • L'Assistance publique en 1900. Montévrain, impr. de l'École d'Alembert, 1900, p. 569-570, 573. (D-1)
  • Le plan directeur général de l'Assistance publique de Paris.L'Hôpital à Paris, n° 86, mars-avril 1985, p. 72. (C-1161. XVIII)
  • VALLERY-RADOT (Pierre). Nos hôpitaux parisiens. LM siècle d'histoire hospitalière. Paris, Dupont, 1948, p. 147-149. (C-312)
  • LEBEUF. Histoire de la ville et de tout le diocèse de Paris.Nouvelle édition annotée par Hippolyte Cocheris. Paris, Durand, 1867,1. III, p. 545. (B-570. III)
  • Le plan directeur général de l'Assistance publique de Paris. L'Hôpital à Paris, n° 86, mars-avril 1985, p. 87 (C-1161. XVIII) Naître avec un petit poids de la maternité à la maison. AP actualités, n° 114, septembre 1989, p. 11. (17 PER 17)
  • Paris charitable social et bienfaisant. Paris, éditions de l'Ouest, 1936, p. 42-43. (A-2219)
  • Paris guide, par les principaux écrivains et artistes de la France. Paris, librairie internationale, 1867, p. 1929. (A-596. Il)
  • REVILLOUT (Victor). « Les médecins dans les conseils d'administration hospitalière ». Gazette des hôpitaux civils et militaires, 1872, p. 618-619. (127 PER 1)
  • TISSOT-DELBOS (Ch.). Conditions de travail... Béclère, Beaujon et Rothschild récompensés AP-HP magazine, n° 43, octobre 1994, p. 12-13.117 PER 22)

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Болница_Еролд&oldid=26827708”