Википедија

Bolnice škotskih žena sa Srbima u okupiranoj Srbiji i albanskoj golgoti

Bolnice škotskih žena sa Srbima u okupiranoj Srbiji i albanskoj golgoti boreći se sa brojnim ratnim nedećama, nastavile su svoj humanitarni rad i nakon okupacije Srbije od strane austro-nemačko-bugarska koalicije i još izvesno vreme radile na zbriljavanju ranjenika i bolesnika pod jakim pritiskom okupatora. Potom je oko 40, škotske žene krenule sa srpskom vojskom i izbeglim srpskim narodom u albansku golgotu, dok se drugi de pripadnica ove jedinice vratio, raznim pravcima, u svoju matičnu domovinu ili na druga ratišta širom Evrope.[1][2]

Misije Bolnice škotskih žena u Srbiji
Naziv
Bolnice škotskih žena sa Srbima u okupiranoj Srbiji i albanskoj golgoti
Period
1915
Osnivač
 Škotska
Rukovodilac misije
dr Elsi Inglis
Sedište
Srbija, Albanija, Grčka

Preduslovi

uredi

U jesen 1915. godine, austro-nemačko-bugarska koalicija napala je Srbiju, i započele novu ofanzivu za slamanje Srbije.[3] Ukupno je bilo angažovano 26 divizija (8 nemačkih, 8 austrougarskih i 10 bugarskih).[3] Četiri petine ovih snaga su bile usmerene prema Srbiji, a jedna petina prema Crnoj Gori.

Vojska i narod su se povlačili prema jugu.[4] Presečen je moravsko-vardarski pravac, kao veza srpske vojske sa Grčkom. U takvoj, bezizlaznoj situaciji, vojska i narod bili su prinuđeni da se povlače prema Kosovu, a potom, preko Prokletija, i Albanije ka jadranskom primorju.[3]

U takvoj situacije jedinice Bolnice škotskih žena iz Valjeva, Mladenovca i Lazarevca početkom oktobra evakuisane su u Kragujevac, a zatim u Kruševac. na novim lokacijam nastavili su započeto lečenje velikog broja ranjenika.[4]

Dve nedelje kasnije, načelnici svih bolničkih jedinica bili su pozvani na sastanak u Vrnjačku banju, gde im je objašnjena veoma teška situacija. Tom prilikom su pripadnici svih stranih misija bili pozvani da ostave svoje bolnice i pacijente i da se što pre evakuišu.[4]

Od strane srpske vlade izdata je i naredba za evakuaciju i stranim medicinskim misijama u Srbiji. Međutim misija, na čelu sa dr Elsi Inglis, odbila je da izvrši ovu naredbu. One su iz bolnica otpustile sva pokretne bolesnike, a ostale bolesnike požrtvovane mlade Škotlanđanke nisu želele da prepuste na milost i nemilost neprijatelju, obrazlažući to rečima:

Ako ćemo pomagati Srbima, sada moramo ostati na svojim mestima. Mi smo lekarke i bolničarke – ni pod kojim uslovima ne možete nas naterati da napustimo ranjenike u našim bolnicama. Nismo ovamo poslate da se povučemo na prvi znak opasnosti.[4]

U okupiranoj Srbiji

uredi
 
Deo pripadnice Bolnice škotskih žena napušta Srbiju, iz Kragujevca, novembra 1915.
 
Šema vojne bolnice „Car Lazar” u Kruševcu u kojoj je u jednom aneksu, 1915/16. radila Bolnica škotskih žena

Okupacija Srbije zatekla je; dr Elsi Inglis i njene bolnice u Kruševcu, a ledi Lejlu Pedžet u Skoplju.

1915.

Novembra 1915. pripadnice Bolnica škotskih žena imale su težak izbor: da se povuku preko Albanije sa srpskom vojskom, ili da padnu u zarobljeništvo.Podelile su se u tri grupe, tako da se njih se vratio u domovinu, deo odlučio da ostane, uz srpske ranjenike ali i uz ranjene Austrijance, u Srbiji, dok je njih oko 40 krenulo u albansku golgotu.

Deo osoblja koji je želeo da ostane sa dr Elsi Inglis u Srbiji, u Kruševcu se podelio u dve grupe:

  • Prvu koja je sa najkvalitetnijom opremom iz Kragujevca ušla u sastav bolnice, osnovane u jednoj krušavačkoj školi.
  • Drugu koja je, preuzela jedan aneks, vojne bolnice srpske vojske „Car Lazar” (sa preko 900 bolesnika i ranjenika).[4]

Austrijanci su odmah konfiskovali prvu bolnica i svu opremu u njoj, ali nisu dalje ometali rad stranih misija.[4] Humanitarni rad se zatim nesmetano odvijao u bolnici „Car Lazar", u kojoj je samo dr Edit Holvej vodila brigu od 300 bolesnika.[4]

U početku u Kruševačkoj bolnici je bilo mnogo teških ranjenika i civila, uključujući i veliki broj dece, da bi nakon nekoliko nedelja broj bolesnika bio smanjen, a okupator je praznio bolnicu odvođenjem u zatvoreničke logore oporavljenih srpskih ranjenika.[4]

Zalihe hrane i lekova polako su se smanjivale, a osoblje je radilo i živelo u izolaciji, bez pravih i istinitih informacija, uz razne glasine o strahotama rata.

U bolnici je kao stražar, čuvajući medicinsku opremu od pljačkaša, radila i Kanađanka Džozefina (Džo) Vajthed koja je tokom okupacije Srbije, dobrovoljno sarađivala sa Škotskom ženskom bolnicom.[5]

1916

Kako su dr Inglis, i njene saradnice uporno odbijale da potpišu izjavu o okupatorovoj blagonaklonosti prema domaćem stanovništvu, one su zarobljene od strane okupatora, ali su

Austrijanci uporno odbijali da pripadnicima Bolnica škotskih žena priznaju status ratnih zarobljenika, sa pravima koje je garantovala Ženevska konvencija.[4]

Tek uz pomoć američkih diplomata, britanske vlasti su na kraju uspele da osiguraju njihovo puštanje na slobodu.

Nakon višemesečnog rada savezničkih bolnica u okupiranoj Srbiji, početkom marta 1916. godine, preko Međunarodnog Crvenog krsta izvršena je repatrijacija svih članova savezničkih medicinskih misija. Tek tada su se sve preživele članice Bolnica Škotskih žena na čelu sa dr Inglis i Evelinom Haverfild, morale da pod stražom uz uperene bajonete napuste Kruševac i konačno vrate se u Sautempton, preko Mađarske, Beča, Švajcarske i Francuske.[4] Iako su pre toga sve pacijente otpustili svojim kućama na dalje lečenje, deo njih po naređenju okupacionih vlasti završio je u zarobnjeničkim logorima u Mađarskoj i u Austriji.

U albanskoj golgoti

uredi

Veći deo Škotlanđanki iz Bolnica škotskih žena, njih oko 40, donelo je odluku da iz okupirane Srbije krene u albansku golgotu zajedno sa vojskom i izbeglim stanovništvom.[6]

Pre polaska prioadnice Bolnica škotskih žena podelile su se u dve grupe:

  • Prvu grupu vodila je Beatris Makgregor
  • Drugu Vilijam Smit (slikar amater), trasportni oficir i jedan od retkih muškaraca u Bolnici škotskih žena.[4]

Na tom izuzetno napornom i neizvesnom putu Škotlanđanke su se pokazale izuzetno hrabro i dostojanstveno i uz samo jednu žrtvu, Karolajn Tafi, koja je poginula u saobraćajnoj nesreći zbog prevrtanja vozila, stigle na obalu Jadranskog mora. Dr Milan Ćurčin, sanitetski oficir za vezu, koji je u ime srpske vojske brinuo o stranim misijama koje su se u kasnu jesen povlačile preko Albanije, napisao je kasnije:

Bez ikakvog dvoumljenja, mogu da izrazim svoje mišljenje da su se britanske žene ponele bolje nego bilo ko drugi, bolje nego bilo koji muškarac. Što se tiče izdržljivosti, one su se mogle meriti sa srpskim vojnikom koji je, pošto je izgubio svoju jedinicu, morao da nađe sebi puta gde puta nije bilo i hleba gde hleba nije bilo. Što se tiče morala, te snage duha, niko im nije bio ravan.[4]’’

 
 
Pripadnice Bolnice škotskih žena su se povlačila po Srbiji (levo) i po vrletima Albanije i Crne Gore (desno) zajedno sa srpskom vojskom koja je marševala, u proseku oko 150 km, do narednog boravišta.[7]

Vidi još

uredi

Izvori

uredi
  1. ^ Popović Filipović, Slavica, Za hrabrost i humanist, Bolnice škotskih žena u Srbiji i sa Srbima za vreme Prvog svetskog rata 1914-18. godine, Signature, Beograd, 2007.
  2. ^ Petrović Ilija, Škotske žene uza Srbe: 1914–1918., Novi Sad 2010
  3. ^ a b v Živković F. Statistički prilozi za ulogu srpske vojske u ratu za oslobođenje i ujedinjenje 1914-1918 godine.1936; Ratnik, sv. I, 66-79.
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k Mikić Ž. Bolnice škotskih žena-90. godišnjica njihovog delovanja u Srbiji. Med Pregl 2005; 58(11—12):597-608.
  5. ^ Stojsavljević Stojs, Nataša. „Gospođica V – muškarac u srpskoj armiji”. Politika onlajn 09.11.2018. Pristupljeno 5. 2. 2019. 
  6. ^ Inglis Elsie, Bolnice Škotskih žena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, u: Nova Evropa, knj. 12 (1. decembar 1925) [uredili L. Popović, M. Kostrenčić, M. Ćurčin], Zagreb 1925, str. 487–488
  7. ^ Žene solunci govore [sakupio i priredio] Antonije Đurić /treće izdanje/ Beograd 2014.

Literatura

uredi
  • Dimitrijević Brana, „U kontejneru“ zapisi srpskog vojnog hirurga 1916-1918, Beograd, 2001.
  • Cesil & Celia Manson, Doctor Agnes Bennett, Michael Joseph, London, 1960.
  • Stebbing, Edward, At the Serbian Front in Macedonia, John Lane & Bodley Head, London, 1917.
  • Ruvidić, M. Žarko, Evakuacija ranjenika pri zauzeću Kajmakčala 1916, Srbija, Ratnik, 1921.
  • Frenklin, Stella Miles, Ne mari ništa (It Matters Not), Mitchel Library, Sydney, Australia.
  • An Intreview with dr Agnes Bennett, ‘Sydney Morning Herald’, 26. December 1917
  • Hutton, I Emslie (1928) With a woman's unit in Serbia, Salonika and Sebastopol Williams and Norgate, London
  • McLaren, Eva Shaw (1919) A History of the Scottish Women's Hospitals Hodder and Stoughton, London
  • Gilchrist, Hugh (1997). Australians and Greeks, Volume 2. Halstead Press, Sydney
  • Manson, Cecil and Celia (1960) Doctor Agnes Bennett Michael Joseph, London
  • Leneman, Leah (1994) In the Service of Life: Story of Elsie Inglis and the Scottish Women's Hospitals Mercat Press
  • Corbett, Elsie (1964) Red Cross in Serbia, 1915-1919: a personal diary of experiences Cheney & Sons
  • Ross, Ishobel (1988) Little Grey Partridge: First World War Diary of Ishobel Ross Who Served With the Scottish Women's Hospitals Unit in Serbia Aberdeen University Press
  • Mikić ,, Želimira; Lešić, Aleksandar (2004). „Sedamdeset godina od osnivanja englesko-jugoslovenske dečje bolnice za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova u Sremskoj Kamenici” (PDF). Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 2004. 132: 469—473. Pristupljeno 08. 01. 2019. COBISS.SR 164677132
  • Mikić, Želimir (1998). Uvek vaša : život i delo dr Ketrin Makfejl. Novi Sad: Matica srpska. COBISS.SR 131730695
  • Fortier Jones: With Serbia Into Exile, An American's Adventures with the Army That Cannot Die, New York, Grosset &Dunlap, 1916 - digital, Remake: Cosimo Classics, 2007
  • Little Grey Partridge: The Diary of Ishobel Ross, Serbia 1916-1917, Aberdeen University Press, 1988
  • Stela Miles Franklin: Nemari nista: Six Months with the Serbs
  • Lady Frances Balfour: Dr. Elsie Inglis,1919,Cosimo Classics, 2007,
  • Ernest Percy Bicknell: In War's Wake 1914-1915, American National Red Cross, Washington, 1936
  • Gardner A. American Red Cross Work in Serbia, American Journal of Nursing, 1915, 16, 1, 36-40
  • Morse E.W. America in the War, The Vanguard of American Volunteers, In the Fighting Lines and in Humanitarian Service, August 1914 – April 1917, New York, Charles Scribner’s Sons 1919 (Part III: The American Red Cross in Servia)
  • Harding PM: A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
  • Agnes Gardner: American Red Cross Work in Serbia, The American Journal of Nursing, Vol. 16, No. 1 (Oct., 1915), pp. 36-40
  • Miss Emily Simmonds: Nurse in Belgrade when shells fell, The New York Times, January 15, 1915
  • St. Clair Stobart: Spirit of Democracy, 1918.
  • Richard Strong: Typhus fever with particular reference to the Serbian epidemic (1920),Cambridge, Mass., Pub. by the American Red cross at the Harvard university press, 1921
  • Strong R.P.Shattuck G. Sellards A.W. Zinsser H. Hopkins G.:Typhus Fever with Particular Reference to the Serbian Epidemic, Harvard University Press, Cambridge, MASS. 1920
  • William Hunter:The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Fever in 1915: Their Origin, Course, and Preventive Measures employed for their Arrest(An Aetiological and Preventive Study based on Records of British Military Sanitary Mission to Serbia, 1915.
  • Madlen de Benoa-Siguaje: La patrie Serbe,
  • Raul Labry: Avec L’armée Serbe en retraite, Paris, 1916
  • N. SƄičevƄ : Serbskaja armija v evropeiskoi voina, Belgrade, 1928
  • Harding P. M. A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
  • Boardman M.T. Under The Red Cross Flag At Home And Abroad, Philadelphia and London, J. B. Lippincott company, 1915

Spoljašnje veze

uredi
 
Bolnice škotskih žena sa Srbima u okupiranoj Srbiji i albanskoj golgoti na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Болнице_шкотских_жена_са_Србима_у_окупираној_Србији_и_албанској_голготи&oldid=27675143”