Википедија

Bojna sekira

Bojna sekira ili ratna sekira je sekira koja je napravljena tako da se koristi kao oružje. Može biti jednoručna ili dvoručna, jednosekla ili dvosekla. Često je kombinovana sa šiljkom i bojnim čekićem, a ponekad i kukom koja je služila za svlačenje protivnika sa konja. Postoje i male sekire namenjene za bacanje. Ponekad se za borbu koristila i obična sekira. Daljim razvojem bojne sekire nastala je helebarda.[1][2]

Bojna sekira 1475. god.

Istorija uredi

Evropa uredi

Srednji vek uredi

 
Ornamentisana glava bojne sekire Merovinga iz 7. veka izložena u Britanskom muzeju.[3][4]

Borbene sekire su bile veoma česte u Evropi u periodu migracija i kasnijem vikinškom dobu, a pojavljuju su i na Bajeovoj tapiseriji iz 11. veka, koja prikazuje normanske vitezove na konju koji se bore protiv anglosaksonske pešadije. One su nastavile da se koriste tokom ostatka srednjeg veka, sa značajnim borcima koji su bili poznati kao nosioci sekire u 12, 13. i 14. veku.

Engleski kralj Stiven je čuveno koristio 'dansku sekiru' u bici kod Linkolna 1141. godine. Jedan izveštaj kaže da ju je upotrebio nakon što mu se mač slomio.[5] Drugi kaže da je upotrebio svoj mač tek nakon što mu se slomila sekira.[6]

Ričard Lavljeg Srca je često beležen u viktorijansko doba kako rukuje velikom ratnom sekirom, mada su reference ponekad veoma preuveličane kako priliči nacionalnom heroju: „Dugo i dugo nakon što je bio miran u svom grobu, njegova strašna borbena sekira, sa dvadeset engleskih funti engleskog čelika u svojoj moćnoj glavi...“ – Dečja istorija Engleske Čarlsa Dikensa.[7] Međutim, zabeleženo je da je Ričard koristio dansku sekiru na reljefu Jafe.[8] Džefri od Luzinjana je još jedan poznati krstaš povezan sa sekirom.[9]

Robert Brus, kralj Škotske, koristio je sekiru da pobedi Henrija de Bohuna u pojedinačnoj borbi na početku bitke kod Banokberna 1314. S obzirom da je Brus držao sekiru na konju, verovatno je da je to bila konjička jednoručna sekira. One su imale održivo oživljavanje među teško oklopljenim konjičkim borcima u 15. veku.

U 14. veku povećanu upotrebu sekira primećuje Froasar u svojoj Hronici,[10] koja beleži sukobe između kraljevina Francuske i Engleske i uspon profesionalnih (i plaćeničkih) armija u 14. veku. Zabeleženo je da je kralj Žan II koristio jednu u bici kod Poatjea 1356. i ser Džejms Daglas u bici kod Oterburna 1388. Bretonci su očigledno bili poznati korisnici sekira, sa poznatim plaćenicima Bertranom di Geklenom i Olivijeom de Klisonom koji su držali sekire u borbi.[11] U ovim slučajevima nije zabeležen tip bojne sekire - da li je to danska sekira ili protopoleks.

Većina srednjovekovnih evropskih borbenih sekira imala je glavu sa ušicom (što znači da je deblji kraj sečiva sadržao otvor u koji je umetnuta drvena drška), a neke su uključivale lancete — dugačke metalne trake pričvršćene za prednje strane drške radi sprečavanja oštećenja tokom borbe. Povremeno su obrazi glave sekire imali ugravirane, urezane, bušene ili umetnute ukrasne šare. Borbene sekire iz kasnog perioda uglavnom su bile potpuno metalne konstrukcije.

Srednjovekovni koplja, kao što su helebarda i polak, bile su varijante osnovne forme borbene sekire.

Čelični pločasti oklop koji pokriva skoro celo telo viteza i sadrži karakteristike posebno dizajnirane da poraze sečiva sekire i mača, postaju sve češći krajem 14. i početkom 15. veka. Njegov razvoj je doveo do generacije oružja sa držačem sa tačkama koje su koncentrisale udar, bilo da probiju čeličnu ploču ili da oštete zglobove zglobne ploče. Sve više su se nosili bodeži zvani mizerikordi koji su omogućavali da se oštar vrh probije kroz rupe u oklopu ako je protivnik bio onesposobljen ili pri hvatanju u koštac sa njim. Stilovi mačeva postali su raznovrsniji – od dvoručnih cvajhandera do užih instrumenata za zabijanje sa oštrim vrhovima, sposobnih da probiju bilo koje „pukotine u oklopu“ potpuno oklopljenog protivnika: na primer, estoka.

Novoizmišljeni buzdovan sa prirubnicama, na primer, nije bio gruba toljaga kao njegovi prethodnici. Vertikalne prirubnice koje su izlazile u pravilnim intervalima iz njegove glave mogle su da slome pločasti oklop i zabiju se u tkivo protivnika. Osim toga, to je bilo mnogo jeftinije oružje za izradu od mača, čija je oštrica u svakom slučaju bila sklona da bezopasno odbije sa glatkih, zakrivljenih ploča dobro dizajniranog oklopa ako se koristi na sekući način.

Oštar, ponekad zakrivljen kramp često je bio postavljen na zadnjem delu sečiva borbene sekire da bi korisniku pružilo sekundarno oružje za prodor. Mogao bi se dodati i ubodni šiljak, kao završnica. Slično, ratni čekić je evoluirao u kasnom srednjem veku sa izbočenim ili šiljastim glavama, što bi pomoglo udarcu da „ugrize“ u oklop i isporuči svoju energiju do nosioca, umesto da sklizne sa površine oklopa. Udarci ovih oklopnih krakova nisu uvek bili fatalni. Postoje mnogi izveštaji o vitezovima u oklopima koji su bili pogođeni navedenim oružjem i dok je oklop bio oštećen, osoba ispod je preživela i u nekim slučajevima ostala potpuno nepovređena.[12]

Na kraju je postalo uobičajeno da se ove različite vrste udarnog oružja u potpunosti prave od metala, čime se ukidaju ojačane drvene osovine.

Koristan vizuelni vodič za visokosrednjovekovne borbene sekire, savremen sa njihovom upotrebom, su scene ratovanja prikazane u Maciejovskovoj Bibliji (Morganova Biblija) iz oko 1250. godine.[13]

Postsrednjovekovne sekire uredi

 
Kineski general sa svojim pratiocem, iz španskih ilustracija, 16. vek

Borbene sekire su na kraju povučene iz upotrebe krajem 16. veka pošto je vojna taktika počela da se sve više bazira na upotrebi baruta. Međutim, još 1640-ih, princ Rupert — rojalistički general i komandant konjice tokom Engleskog građanskog rata — prikazan je kako nosi borbenu sekiru, a ovo nije bio samo ukrasni simbol autoriteta: usvojena je „kratka sekira“ od strane kraljevskih konjičkih oficira da probiju šlemove i naprsnike Raundhed vojnika u borbama iz blizine,[14] a koristili su je i njihovi protivnici: ser Bevil Grenvil je ubijen od strane parlamentarske sekire u bici kod Lensdauna,[15] a ser Ričard Bulstrod je ranjen jednom u bici kod Edžhila.

U Skandinaviji je, međutim, borbena sekira nastavila da se koristi uz helebardu, samostrel i sekiru do početka 18. veka. Posebno je priroda norveškog terena učinila taktiku koplja i gađanja nepraktičnom u mnogim slučajevima. Zakon ustanovljen 1604. zahtevao je da svi farmeri poseduju oružje da bi služili u miliciji. Borbena sekira norveške seljačke milicije, mnogo moćnija od koplja ili helebarde, a ipak efikasna protiv neprijatelja na konju, bila je popularan izbor. Mnoga takva oružja su bila kitnjasto ukrašena, a ipak se njihova funkcionalnost vidi u načinu na koji je glava sekire bila postavljena blago nagnuta nagore, sa značajnom krivinom u dršci, sa namerom da se učini efikasnijim protiv oklopnih protivnika koncentrisanjem sile na uže mesto.[16]

Srednji istok uredi

Tabarzin (pers. تبرزین, doslovno „sedlasta sekira“ ili „sedlasta sekira“)[17] je tradicionalna borbena sekira Persije. Ona ima jednu ili dve oštrice u obliku polumeseca. Duga forma tabara bila je duga oko sedam stopa, dok je kraća verzija bila duga oko tri stope. Ono što je persijsku sekiru činilo jedinstvenom je veoma tanka drška, koja je veoma lagana i uvek metalna.[18] Tabar je postao jedno od glavnih oružja širom Bliskog istoka, i uvek se nosio za pasom vojnika ne samo u Persiji već i u Egiptu i arapskom svetu iz vremena krstaških ratova. Mamelučki telohranitelji su bili poznati kao tabardije po tom oružju. Tabarzin su ponekad nosili kao simbolično oružje lutajući derviši (muslimanski asketski poklonici).

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ John F. Guilmartin, Jr. „Military technology – Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Pristupljeno 2013-06-13. 
  2. ^ „Halberd – Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Pristupljeno 2013-06-13. 
  3. ^ Iron Axe Head Inlaid With Silver, British Museum, retrieved 5 June 2010.
  4. ^ DeVries, Kelly; Smith, Robert Douglas (2007). Medieval weapons: an illustrated history of their impact. ABC-CLIO. str. 233. ISBN 978-1-85109-526-1. Pristupljeno 5. 6. 2010. 
  5. ^ Oman, Sir Charles (1924). A History of the Art of War in the Middle Ages vol.1. London: Greenhill Books. str. 399. ISBN 1-85367-100-2. 
  6. ^ Roger de Hoveden, Translated Henry T. Riley (1853). The Annals of Roger de Hoveden: Comprising The History of England and of Other Countries of Europe from A.D. 732 to A.D. 1201, Vol 1. H. G. Bohn. str. 243, 244. 
  7. ^ Dickens is referencing Chaucer here, from the Tournament of Theseus of Athens in the Knights Tale, where a combatant "hath a sparth of twenty pound of weight"[1]
  8. ^ Old French Continuation of William of Tyre, in The Conquest of Jerusalem and the Third Crusade: Sources in Translation, ed. Peter W. Edbury, p. 117.
  9. ^ Nicholson, Helen (2004). Medieval Warfare. Basingstoke: Palgrave MacMillan. str. 101. ISBN 0-333-76331-9. 
  10. ^ Bourchier, John (1523). The Chronicles of Froissart. Arhivirano iz originala 14. 08. 2014. g. Pristupljeno 2009-07-28. 
  11. ^ Vernier, Richard (2003). The Flower of Chivalry. Woodbridge: Boydell Press. str. 72, 77. ISBN 1-84383-006-X. 
  12. ^ Sydney Anglo (2000), The Martial Art of Renaissance Europe. New Haven and London. Yale University Press. p. 150
  13. ^ „Manuscript”. The Morgan Library & Museum. 16. 3. 2016. 
  14. ^ Edward Hyde, Earl of Clarendon, The History of the Rebellion and Civil Wars in England (Oxford 1807), vol 2, pt. 1, p. 59
  15. ^ Clarendon, History of the Rebellion, ii. pt. 1, p. 425
  16. ^ „Norwegian military small-arms & blades » The Norwegian Battle axe”. Arhivirano iz originala 09. 08. 2022. g. Pristupljeno 09. 11. 2022. 
  17. ^ Crusader Warfare: Muslims, Mongols and the struggle against the Crusades by David Nicolle
  18. ^ Complete Persian culture (Dary dialect) by Gholam-reza Ensaf-pur

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Bojna sekira na Vikimedijinoj ostavi.
 

Ovaj članak vezan za oružje je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бојна_секира&oldid=27551716”