Википедија

Brijan-Kelogov pakt

Brijan-Kelogov (ili Kelogov) pakt ili Pariski pakt – zvanično Opšti ugovor o odricanju od rata kao instrumenta nacionalne politike[1] od 27. avgusta 1928. godine predstavlja vrhunac mirovne diplomatije jer se njime odriče od rata kao oruđa nacionalne politike.[2] Naziv je dobio po francuskom ministru inostranih poslova Aristidu Brijanu i američkom državnom sekretaru Frenku Kelogu koji su potpisali pakt. Pakt su potpisale Nemačka, Francuska i Sjedinjene Države 27. avgusta 1928, a ubrzo nakon toga i većina drugih država. Pod pokroviteljstvom Francuske i SAD, pakt je nazvan po svojim autorima, državnom sekretaru SAD Frenku B. Kelogu i francuskom ministru spoljnih poslova Aristidu Brijanu. Pakt je zaključen van Lige naroda i ostaje na snazi.[3]

Uobičajena kritika je da Brijan-Kelogov pakt nije ispunio sve svoje ciljeve, ali je verovatno imao izvesni uspeh.[4] On nije bio u stanju da spreči Drugi svetski rat, ali je bio baza za suđenje i pogubljenje nacističkih vođa 1946. Štaviše, objavljeni ratovi su postali veoma retki nakon 1945. godine.[5] Ismevan je zbog moralizma, legalizma i nedostatka uticaja na spoljnu politiku. Pakt nije imao mehanizam za sprovođenje, a mnogi istoričari i politikolozi ga vide kao uglavnom irelevantnog i neefikasnog.[6] Ipak, pakt je poslužio kao pravni osnov za koncept zločina protiv mira, za koji su Nirnberški i Tokijski proces sudili i pogubili najviše lidere odgovorne za početak Drugog svetskog rata.[7][8]

Slične odredbe kao i one u Brijan-Kelogovom paktu kasnije su ugrađene u Povelju Ujedinjenih nacija i druge ugovore, što je dovelo do aktivnije američke spoljne politike koja je počela potpisivanjem pakta.[9]

Predlozi uredi

Inicijativa za predlog tog novog mirovnog pakta potekla je od Brijana, ministra inostranih poslova Francuske. Dana 6. aprila 1927. godine u vezi sa desetogodišnjicom stupanja SAD u Prvi svetski rat hiljade američkih veterana koji su se borili na Zapadnom frontu doputovale su na poziv francuske vlade u Pariz. Tim povodom Brijan je dao izjavu o prijateljskim osećanjima Francuske prema SAD i o spremnosti francuske vlade da sa ovom zemljom potpiše bilo kakvu uzajamnu obavezu koja bi, po američkom mišljenju, imala za cilj da se rat stavi van zakona.

Dana 20. juna 1927. godine Brijan je američkom ambasadoru u Parizu predao notu sa nacrtom francusko-američkog ugovora o večnom prijateljstvu. Francuska vlada računala je da će sklapanjem takvog ugovora obezbediti sebi podršku SAD pri učvršćenju franka, urediti svoje dužničke obaveze prema Americi i uopšte učvrstiti svoj vojno-politički položaj u slučaju ratnog zapleta u Evropi. Sa svoje strane američka diplomatija nastojala je da Brijanovu ideju iskoristi za interese unutrašnje i spoljne politike SAD. SAD su težile da povećaju svoj spoljnopolitički ugled jer američka vlada nije zaboravila kakav poraz je njena politika doživela nakon Prvog svetskog rata. Rukovodilac državnog departmana SAD Kelog težio je da Sjedinjenim Američkim Državama pribavi položaj međunarodnog arbitra. U periodu izbora za predsednika SAD i za članove Kongresa budući pakt je predstavljan kao plod miroljubive inicijative same američke vlade. Dana 28. decembra 1927. godine Kelog je saopštio Brijanu da vlada SAD sa zadovoljstvom prihvata francuski predlog. Ali ona ne smatra za moguće da zaključi ugovor o večnom miru samo sa Francuskom. Potrebno je postići da se sve glavne sile pridruže jednom paktu pomoću koga bi se te sile odrekle rata kao oruđa nacionalne politike.

U Francuskoj je američki odgovor izazvao veliko razočaranje. Mnogostrani ugovor koji je predložio Kelog pretio je da oslabi značaj ugovora koje je francuska diplomatija ranije zaključila i da razori francuski sistem saveza. Osim toga on je nanosio i štetu prestižu Društva naroda suprotstavljajući mu novu koaliciju evropskih država-potpisnica pakta.

Diplomatska prepiska koja je zatim usledila između Francuske i SAD odrazila je težnju francuske diplomatije da ukloni izmene u prvobitnom nacrtu pakta koje Francuskoj nisu bile po volji. Kelogu je predlagano da se zaključi takav ugovor između Francuske i SAD koji bi zabranio svaku napadački rat. Kasnije bi se njemu pridružile sve ostale države. U francuskoj noti bila je jedna karakteristična ograda - da novi pakt ne ukida ranije zaključene saveze i ne anulira obaveze koje predviđa pakt Društva naroda, Lokarnski sporazumi i drugi međunarodni akti.

Američki diplomati naslutili su da francuska diplomatija ide za tim da za sebe zadrži pravo primene oružane sile za ciljeve svoje spoljne politike. Kelog je odgovorio da američka vlada zastupa bezuslovno odricanje od rata kao sredstva nacionalne politike. Stoga ona ne može da prihvati francuske predloge.

Dana 13. aprila 1928. godine ambasadori Sjedinjenih Američkih Država u Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Italiji i Japanu predali su vladama tih država note istovetnog sadržaja sa pitanjem šta misle o suštini američko-francuskog spora. Njima su takođe bili predati prvobitni Brijanov projekat, diplomatska prepiska državnog departmana sa francuskom vladom i američki projekat ugovora o zabrani rata.

Kao prva od upitanih država odgovorila je Nemačka. U noti od 17. aprila 1928. godine ona je pohitala da se izjasni u korist američkog predloga. Nemačka diplomatija išla je za svojom tradicionalnom taktikom: demonstrirati apsolutnu miroljubivost Nemačke i na taj način odvratiti pažnju javnosti od ponovne militarizacije Nemačke.

Britanska diplomatija, uznemirana aktivnošću SAD, rešila je da ojača anglo-francuske odnose. Čemberlenova nota od 19. maja 1928. godine, ukazujući na odsustvo bitnih protivrečnosti između oba projekta, solidarisala se sa francuskim projektom. Ipak je britanska vlada zadržala za sebe pravo posebnog tumačenja obaveza koje iz pakta proističu u pogledu onih zemalja u kojima Velika Britanija ima posebne interese.

Na taj način Amerika se našla pred ujedinjenim frontom anglo-francuske diplomatije. Da bi izbegla propast svoga projekta američka vlada je rešila da popusti. Projekat je izmenjen prema najvažnijim zahtevima Francuske i engleske koji su se sastojali u tome da su dozvoljeni ratovi u interesu odbrane države.

Sporazum uredi

Dana 28. juna 1928. godine vlada SAD razaslala je tekst ugovora o odricanju od rata svima učesnicima Lokarnskog sporazuma i britanskim dominionima. Uskoro su ga prihvatile sve države koje su bile pozvane da budu učesnice u paktu.

Ceremonija potpisivanja Brijan-Kelogovog pakta održana je 27. avgusta 1928. godine u Parizu uz učešće predstavnika Belgije, Velike Britanije, Italije, Japana, Nemačke, Poljske, Francuske i Čehoslovačke.

U prvom članu popisnice pakta izjavljivale su da: Osuđuju pribegavanje ratu radi rešenja međunarodnih sporova i da ga se odriču kao oruđa međunarodne politike u svojim međunarodnim odnosima.

Drugi član je glasio da se prilikom uređivanja ili rešavanja svih sukoba koji se između strana ugovorenica mogu pojaviti moraju uvek primenjivati samo miroljubiva sredstva. Treći je propisivao da je paktu mogu pristupiti i druge države. Saopštenja o tom pristupanju izdavaće vlada SAD.

Dana 26. septembra 1928. godine skupština Društva naroda je izglasala Generalni akt o arbitraži za mirno rešavanje sukoba. Taj ugovor je predviđao sudski i arbitražni postupak za razmatranje i uređenje sukoba među učesnicima Kelogovog pakta.

SSSR i Kelogov pakt uredi

Narodni komesar inostranih poslova SSSR održao je 5. avgusta konferenciju za štampu o stavu sovjetske vlade prema Brijan-Kelogovom paktu. U saopštenju je istaknuto da je SSSR uznemiren jer nije pozvan u članstvo u paktu. Komesar je istakao da je značaj pakta umanjen ogradama koje su u taj pakt unele Francuska i Britanija. Na ovaj način SSSR je prinudio vlade SAD, Francuske i Velike Bratanije da izjave da će i SSSR biti pozvan da potpiše Kelogov pakt.

Po dobijanju poziva Narodni komesarijat inostranih poslova SSSR je istakao svoje nezadovoljstvo što nije pozvan da učestvuje u pregovorima, što u pakt nisu pozvane države poput Turske, Kine i Avganistana i što nije uneta nijedna odredba o razoružanju. Takođe su imali zamerke na nejasne formulacije zabrane rata koja dopušta različito tumačenje. Uprkos svim protivljenjima, sovjetska vlada je 6. septembra izjavila da je spremna da potpiše pakt.

Efekat i nasleđe uredi

Brijan-Kelogov pakt iz 1928. zaključen je van Lige naroda i ostaje na snazi.[3] Mesec dana nakon njegovog zaključenja, sličan sporazum, Opšti postupak za pacifičko rešavanje međunarodnih sporova, zaključen je u Ženevi, kojim se potpisnice obavezuju da u svakom slučaju spora osnuju komisije za pomirenje.[10] Potpisivanjem Litvinovog protokola u Moskvi 9. februara 1929. godine, Sovjetski Savez i njegovi zapadni susedi, uključujući Rumuniju, pristali su da stave na snagu Brijan-Kelogov pakt bez čekanja da ga ratifikuju druge zapadne potpisnice.[11] Besarabsko pitanje je dovelo do osporavanja sporazuma između Rumunije i Sovjetskog Saveza, a spor između nacija oko Besarabije se nastavio.[12][13] Centralne odredbe pakta koje se odriču upotrebe rata i promovišu mirno rešavanje sporova i upotrebu kolektivne sile za sprečavanje agresije, ugrađene su u Povelju Ujedinjenih nacija i druge ugovore. Iako su građanski ratovi nastavljeni, ratovi između uspostavljenih država bili su retki od 1945. godine, sa nekoliko velikih izuzetaka kao što je Indo-pakistanski rat 1971. i različiti sukobi na Bliskom istoku.[9]

Praktično, Brijan-Kelogov pakt nije ispunio svoje primarne ciljeve, ali je verovatno imao izvesnog uspeha. On nije okončao rat niti zaustavio uspon militarizma i nije bio u stanju da održi međunarodni mir u narednim godinama. Njegovo nasleđe ostaje kao iskaz idealizma koji su izrazili zagovornici mira u međuratnom periodu.[14] Međutim, to je takođe pomoglo da se izbriše pravna razlika između rata i mira, jer su potpisnici, odrekavši se upotrebe rata, počeli da vode ratove bez njihovog objavljivanja, kao u japanskoj invaziji na Mandžuriju 1931. godine, italijanskoj invaziji na Abesiniju 1935. godine, Španskom građanskom ratu 1936, sovjetskoj invaziji na Finsku 1939, i nemačkoj i sovjetskoj invaziji na Poljsku.[15]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ See certified true copy of the text of the treaty in League of Nations, Treaty Series, vol. 94, p. 57 (No. 2137)
  2. ^ Kellogg–Briand Pact 1928, Yale University 
  3. ^ a b Westminster, Department of the Official Report (Hansard), House of Commons. „House of Commons Hansard Written Answers for 16 Dec 2013 (pt 0004)”. publications.parliament.uk. 
  4. ^ Marsh, Norman S. (1963). „Book Reviews”. International and Comparative Law Quarterly. 12 (3): 1049—1050. ISSN 0020-5893. doi:10.1093/iclqaj/12.3.1049. 
  5. ^ Bunck, Julie M., and Michael R. Fowler. "The Kellogg-Briand Pact: A Reappraisal". Tulane Journal of International and Comparative Law, vol. 27, no. 2, Spring 2019, p. 229276. HeinOnline.
  6. ^ „There's Still No Reason to Think the Kellogg-Briand Pact Accomplished Anything”. Foreign Policy. 29. 9. 2017. Pristupljeno 29. 12. 2017. 
  7. ^ Kelly Dawn Askin (1997). War Crimes Against Women: Prosecution in International War Crimes Tribunals. str. 46. ISBN 978-9041104861. 
  8. ^ Binoy Kampmark, "Punishing wars of aggression: conceptualising Nazi State criminality and the US policy behind shaping the crime against peace, 1943-1945." War & Society (2018) 37#1 pp 38-56.
  9. ^ a b Josephson, Harold (1979). „Outlawing War: Internationalism and the Pact of Paris”. Diplomatic History. 3 (4): 377—390. doi:10.1111/j.1467-7709.1979.tb00323.x. 
  10. ^ Text in League of Nations Treaty Series, vol. 93, pp. 344–363.
  11. ^ Deletant, Dennis (2006). Hitler's Forgotten Ally: Ion Antonsecu and his Regime, Romania, 1940–1944. Springer. ISBN 0230502091. Pristupljeno 7. 8. 2019. 
  12. ^ von Rauch, Georg (1962). A History of Soviet Russia. Praeger. str. 208. Pristupljeno 8. 8. 2019. 
  13. ^ King, Charles (2013). The Moldovans: Romania, Russia, and the Politics of Culture. Hoover Institution Press. str. 39. ISBN 978-0817997939. Pristupljeno 8. 8. 2019. 
  14. ^ „Milestones: 1921–1936 – Office of the Historian”. history.state.gov. 
  15. ^ Quigley, Carroll (1966). Tragedy And Hope . New York: Macmillan. str. 294–295. 

Literatura uredi

  • Bunck, Julie M., and Michael R. Fowler. "The Kellogg-Briand Pact: A Reappraisal." Tulane Journal of International and Comparative Law 27 #2(2018): 229–276 online, a major scholarly survey.
  • Carroll, Francis M. "War and Peace and International Law: The Kellogg-Briand Peace Pact Reconsidered." Canadian Journal of History (2018) 53#1 : 86–96.
  • Cavendish, Richard. "The Kellogg–Briand Pact Aims to Bring an End to War". History Today 58.8 (2008): 11+.
  • DeBenedetti, Charles. "Borah and the Kellogg-Briand Pact." The Pacific Northwest Quarterly 63.1 (1972): 22-29.
  • Ellis, Lewis Ethan. Frank B. Kellogg and American foreign relations, 1925–1929 (1961). online
  • Ellis, Lewis Ethan. Republican Foreign Policy, 1921–1933 (1968). online
  • Ferrell, Robert H. (1952). Peace in Their Time: The Origins of the Kellogg-Briand Pact. Yale University Press. ISBN 978-0393004915. 
  • "H-Diplo Roundtable XXI-15 on The Internationalists" online
  • Hathaway, Oona A. and Shapiro, Scott J. "International law and its transformation through the outlawry of war". International Affairs (2019) 95#1 pp 45–62
  • Hathaway, Oona A., and Scott J. Shapiro. "International law and its transformation through the outlawry of war." International Affairs (2019) 95#1 pp 45-62. Argues for a major impact--that this prohibition is key to understanding international law and state behavior in the last century.
  • Johnson, Gaynor. "Austen Chamberlain and the Negotiation of the Kellogg-Briand Pact, 1928" in Gaynor Johnson, ed. Locarno Revisited: European Diplomacy 1920–1929. (Routledge, 2004) pp 54–67.
  • Jones, E. Stanley. The Pact Of Paris Officially The General Pact For The Renunciation Of War (1929) online
  • Josephson, Harold. "Outlawing war: Internationalism and the Pact of Paris." Diplomatic History 3.4 (1979): 377-390.
  • Kampmark, Binoy. "Punishing wars of aggression: conceptualising Nazi State criminality and the US policy behind shaping the crime against peace, 1943-1945." War & Society (2018) 37#1 pp 38-56.
  • Limberg, Michael. Šablon:"'In Relation to the Pact': Radical Pacifists and the Kellogg–Briand Pact, 1928–1939". Peace & Change 39.3 (2014): 395–420.
  • Miller, David Hunter. The Pact of Paris—A Study of the Briand-Kellogg Treaty (1928)
  • Shotwell, James T. War as an instrument of national policy : and its renunciation in the pact of Paris (1929) online
  • Swanson, David. When the World Outlawed War (2011).

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бријан-Келогов_пакт&oldid=27553138”