Википедија

Veliki skok napred

Veliki skok napred ili Veliki korak napred (kin: 大跃进) Narodne Republike Kine je bio ekonomski i socijalni plan na snazi od 1958. godine do 1961. godine čiji je cilj bio da se iskoristiti kineska ogromna populacija kako bi se zemlja brzo preobrazila iz poljoprivredne ekonomije u modernu industrijalizovanu. Mao Cedung je pokrenuo program i osmislio ga po „teoriji produktivnih snaga“. Projekat se završio u katastrofi i pokrenuo jednu od najsmrtonosnijih i najtežih gladi u modernoj ljudskoj istoriji u kojoj je izgubilo život najmanje 20 miliona ljudi.[1][2]

Glavne promene u životu ruralnih Kineza uključivale su postepeno uvođenje obavezne poljoprivredne kolektivizacije. Privatna poljoprivreda je bila zabranjena, a oni koji su se njome bavili bili su progonjeni i obeležavani kao kontrarevolucionari. Ograničenja nad ruralnim stanovništvom su sprovođena kroz javne borbene sesije i društveni pritisak, a ljudi su isto tako bili izloženi prisilnom radu.[3] Inicijativa industrijalizacija sela, zvanični prioritet kampanje, na kraju je videla „svoj razvoj ... izjalovljen greškama Velikog skoka napred.”[4]

Uvod uredi

Od kad 1949. formirana Narodna Republika Kina, Mao Cedung je preuzeo kontrolu. On je smatrao da je najbolji način da se finansira industrijalizacija države je da vlast preuzme kontrolu nad poljoprivredom, čime bi uspostavila monopol nad distribucijom i ponudom žitarica. To bi omogućilo državi da otkupi žitarice po niskoj ceni i da ih proda za veću, čime bi se skupio potreban kapital za industrijalizaciju provincija. Iako je vlast shvatila da će ta politika biti nepopularna među seljacima, ipak je krenula sa njenom sprovođenjem kada je počela stavljati seljake pod kontrolu partije uz pomoć uspostave poljoprivrednih kolektiva, koji će ujedno olakšati nabavu alata i životinja. U jednoj zajednici je često bilo između 100 i 300 porodica do 1956.

Umereni članovi partije, među kojima je bio i Džou Enlaj, zagovarali su ukidanje kolektivizacije i smatrali da bi Kina trebalo da formira „svoj“ komunizam, a ne da slediti model Sovjetskog Saveza. Njihove zahteve je ojačao govor Nikite Hruščova 1956. u kojem je razotkrio zločine tokom vladavine Staljina, koji su naglasili neuspeh njegovih poljoprivrednih politika u Sovjetskom Savezu. Te činjenice, Istočnonemački ustanak 1953, Protesti u Poznanju 1956. i Mađarska revolucija 1956, uverili su Maoa da Kina mora naći svoj put.

Projekat „Veliki skok napred“ uredi

„Veliki skok napred“ je imao zacrtan plan povećanja industrijskog sektora Kine uz pomoć masovne jeftine radne snage i izbegavanja uvoza teške mašinerije. Do 1958. uspostavljeno je oko 25.000 zajednica koje su imale prosečno 5.000 domaćinstava. Zajednice su bile uglavnom samoodržive, a umesto novca i nadnica radnici su dobivali „radne bodove“.

Prema planu, radnici bi u svojim dvorištima uspostavili improvizirane topionice u kojima bi od starog metala proizvodili čelik. Seljaci bi koristili drva kao gorivo, a stari lonci i potrošeni alati su korišteni kao izvor „starog metala“. Mao je predviđao da će „Veliki skok napred“ omogućiti Kini da za „15 godina pretekne Ujedinjeno Kraljevstvo po proizvodnji čelika“.[1] Seljaci su se masovno preusmeravali u topionice kako bi proizvodili čelik te je tako veliki deo useva zapušten. Iako je Mao tek kasnije otkrio da se kvalitetni čelik može proizvoditi samo u velikim fabrikama uz upotrebu uglja, ipak je ostao uveren da će plan uspeti. Program je ipak tiho napušten 1960.

U zajednicama su uvedene mnoge radikalne i besmislene inovacije u poljoprivredi, kao što je pregusto sejanje semena ili preduboko oranje zemlje zbog pogrešnog verovanja da će biljke imati jače korene. Zbog masovnog broja seljaka u topionicama, umanjena je proizvodnja žitarica.[5] U međuvremenu, lokalne vođe su bile pod pritiskom da pogrešno izvešavaju kako je žetva uspešnija nego ranijih godina. Po bazi tih podataka država je odlučila da poveća izvoz žitarica.[5]

Peng Dehuaj je bio jedan retkih osoba koje su imale hrabrosti da se direktno suprotstave Mau i kažu da njegov plan ne ide u dobrom smeru, nakon čega je smenjen i osuđen kao „buržuj“. Penga je zamenio Lin Bjao, koji je započeo čistke Pengovih pristalica u vojsci.

Klimatski uslovi i glad uredi

Velika invazija skakavaca (čiji je broj naglo porastao nakon kineske kampanje protiv vrabaca) pojačao je probleme sa žetvom. Zbog pogrešnih informacija o žetvi, žitarice su transportovane u gradove, tako da je u selima nastala nestašica hrane i postepeno je zavladala glad.[1] Iako je neuspeh kampanje bio očit, Mao je naredio da Kina nastavi izvoz žitarica od 1958. do 1960. kako bi sačuvao obraz i uverio svet o uspehu svog poduhvata.

Klimatski uslovi nisu bili povoljni za Kinu 1959. i 1960. pošto je neke provincije zahvatila suša, a neke poplave. U julu 1959, Žuta reka je poplavila istok Kine. Poplave na jednoj strani, suša i glad na drugoj ubili su 1959. oko 2 miliona ljudi[6] Loše vreme je pogodilo 55% obradive zemlje Kine 1960, a oko 60% severnog poljoprivrednog zemljišta nije dobilo dovoljnu količinu kiše.[7]

S vremenom, redukcije hrane su pogodile i urbana područja, mada je masovna glad bila najočitija, ironično, u ruralnim područjima. Provincije Anhuej, Gansu i Henan su pogođene gotovo katastrofalno, dok je Sičuan zabeležio najveći broj mrtvih. Kanibalizam se pojavio u nekim delovima države.[8]

Konačno se u januaru 1961. stanje počelo poboljšavati kada je prekinut „Veliki skok napred“, a seljaci se vratili starim poljoprivrednim navikama. Zaustavljen je izvoz žitarica, a pokrenut je čak i uvoz iz Kanade i Australije, što je pomoglo u smanjivanju nedostatka hrane, ponajviše u obalnim gradovima.

Posledice uredi

„Veliki skok napred“ se danas smatra „velikim korakom nazad“. Trebalo je da prođu godine da se Kina oporavi od katastrofe i vrati na staro stanje, kada je stanovništvo imalo dovoljno hrane. Službena kineska vlast je stavila smrtnost tokom tri godine gladi „Velikog koraka naprijed“ na 14 miliona, mada stručnjaci smatraju da je bilo između 20.000.000 i 43.000.000 žrtava.[9][2] S obzirom da je Kina tada brojala oko 650 miliona stanovnika[10], od gladi je stradalo između 3 i 7% njenog stanovništva. Te tri godine su poznate i kao „Tri gorke godine“. Mnogi lokalni službenici su izvedeni pred sud i javno pogubnjeni zbog davanja krivih informacija o stanju žetve.[11]

Glad je u nekim slučajevima čak korištena kao oružje da se država reši „nepoželjnih elemenata“: religijske vođe, desničari i bogati seljaci su imali najniži prioritet dostavljanja hrane, pa su stoga i umirali u najvećim brojevima.[12] Neke seljake su vlasti pogubile jer nisu ispunili kvote na žetvi.

Tokom „Velikog koraka“, kineska je ekonomija isprva rasla: proizvodnja čelika je porasla za 30% od 1958. do 1960, ali je već 1961. pala i nije dosegnula prethodni nivo sve do 1964. Nakon završetka programa, nastupila je svojevrsna dekolektivizacija pod vođstvom Deng Sjaopinga.

Reference uredi

  1. ^ a b v Dennis Tao Yang. "China's Agricultural Crisis and Famine of 1959–1961: A Survey and Comparison to Soviet Famines." Palgrave MacMillan, Comparatrive economic Studies (2008) 50, 1–29.
  2. ^ a b Courtois, Stéphane, ur. (1999). 'The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-07608-2. 
  3. ^ Mirsky, Jonathan. "The China We Don't Know." New York Review of Books Volume 56, Number 3. February 26, 2009.
  4. ^ Perkins, Dwight (1991). "China's Economic Policy and Performance". Chapter 6 in The Cambridge History of China, Volume 15, ed. by Roderick MacFarquhar, John K. Fairbank and Denis Twitchett. Cambridge University Press.
  5. ^ a b Hinton, William (1984). Shenfan: The Continuing Revolution in a Chinese Village. New York: Vintage Books. str. 236–245. ISBN 978-0-394-72378-5. 
  6. ^ The Most Deadly 100 Natural Disasters of the 20th Century as of 3 July, 2006, The Disaster Center (accessed 3 July, 2006)
  7. ^ Mao and Lincoln (Part 2): The Great Leap Forward not all bad Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. avgust 2018), Asia Times, 1 April, 2004 (accessed 3 July, 2006)
  8. ^ Horror of a Hidden Chinese Famine, New York Times
  9. ^ Peng Xizhe (彭希哲), "Demographic Consequences of the Great Leap Forward in China's Provinces" Population and Development Review 13, no. 4 (1987), 639-70.
    For a summary of other estimates, please refer to this link
  10. ^ „China: Population growth of the whole country”. Архивирано из оригинала 15. 12. 2009. г. Приступљено 22. 11. 2012. 
  11. ^ Friedman 1991, стр. 243.
  12. ^ Valentino 2005, стр. 127.

Литература uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Veliki skok napred na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велики_скок_напред&oldid=27714530”