Џоу Енлај (ранија транскрипција Чу Енлај) (упрошћени кинески: 周恩来; традиционални кинески: 周恩來; пинјин: Zhōu Ēnlái; романизовани мандарински: Chou En-lai) (5. март 18988. јануар 1976.) је био кинески државник, један од најистакнутијих руководилаца Кинеске револуције, премијер од 1949. до смрти и шеф дипломатије од 1949. до 1958.

Џоу Енлај
ZhouAndDeng.jpg
Џоу Енлај са супругом
Биографија
Датум рођења(1898-03-05)5. март 1898.
Место рођењаПровинција Ђангсу
Датум смрти8. јануар 1976.(1976-01-08) (77 год.)
Место смртиПекинг
Кина
УниверзитетХанкаи универзитет
Политичка
партија
Комунистичка партија Кине
ПотписZhou Enlai Signature.svg
1. Премијер државног савета Кине
1. октобар 1949 — 8. јануар 1976.
Претходникнико
НаследникХуа Гуофенг

Џоу Енлај је рођен 5. марта 1898. године.[1] Током грађанског рата двадесетих и тридесетих година 20. века био је најближи сарадник Мао Цедунга. Заслужан је за успостављање јединственог фронта кинеских комуниста и Куоминтанга у борби против јапанских окупатора. После проглашења Народне Републике Кине постао је први председник владе од октобра 1949. до јануару 1976. године.[2] До 1971. године САД су спречавале да НР Кина буде призната у УН, а њено место у УН до тада је заузимала делегација куоминтаншке Кине, тј. Тајван.[3] Због тога, Енлаи је иницирао нормализацију односа са САД, па је Кина од октобра 1971. године постала члан Савета безбедности УН уместо Тајвана.[4][5] Његовом заслугом дошло је 1972. до историјске посете Ричарда Никсона Кини.[6]

Помогао је да се Кина након Културне револуције ослободи радикалних елемената. Од око 1971. нарушено здравље Мао Цедунга довело је до успона жене Мао Цедунга и тројице преосталих припадника Четворочлане банде. Чоу Енлај их је отворено критиковао последњих година свога живота. Последњих година свог живота подржао је успон Денг Сјаопинга, каснијег покретача модернизације Кине. Замислио је Денга као свог наследника на месту председника владе, па је 1974. наговорио Мао Цедуна, да Денга постави на место потпредседника владе. На самрти у јануару 1976. године је окупио већину војних команданата и тражио да спрече смењивање Денг Сјаопинга које припремају његови противници.[7]

РеференцеУреди

  1. ^ Wenqian 2007, стр. 21.
  2. ^ Арежина 2013, стр. 37 и 48 са напоменом 52.
  3. ^ Логос 2016, стр. 747.
  4. ^ UN 1972, стр. 2.
  5. ^ Wenqian 2007, стр. 15-16.
  6. ^ Wenqian 2007, стр. 16-19.
  7. ^ Арежина 2013, стр. 48 и 52 са напоменом 52.

ЛитератураУреди

  • UN, General Assembly (1972). Resolutions adopted by the General Assembly during its TWENTY SIHT SESSION. New York. 
  • Арежина, Сања З. (2013). Односи НР Кине са Југославијом и Србијом од 1977. до 2009. године. Београд. 
  • Wenqian, Gao (2007). Zhou Enlai: The Last Perfect Revolutionary, A Biography. New York. 
  • Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд. 
  • Barnouin, Barbara and Yu Changgen. Zhou Enlai: A Political Life. Hong Kong: Chinese University of Hong Kong, 2006. ISBN 962-996-280-2.
  • Bonavia, David. China's Warlords. New York: Oxford University Press. 1995. ISBN 0-19-586179-5
  • Boorman, Howard L. ed. Biographical Dictionary of Republican China. New York, NY: Columbia University Press, 1967–71.
  • Dillon, Michael. "Zhou Enlai: Mao's Enigmatic Shadow," History Today (May 2020) 79#5 pp 50-63 online.
  • Dittmer, Lowell. Liu Shao-ch’i and the Chinese Cultural Revolution: The Politics of Mass Criticism, (U of California Press, 1974).
  • Dikotter, Frank (2010). Mao's Great Famine: The History of China's Most Devastating Catastrophe, 1958–62. Bloomsbury Publishing PLC, 2010. ISBN 0-7475-9508-9.
  • Garver, John W. China's Quest: The History of the Foreign Relations of the People's Republic (2nd ed. 2018) comprehensive scholarly history.
  • Gao Wenqian. Zhou Enlai: The Last Perfect Revolutionary. New York, NY: Public Affairs, 2007.
  • Goebel, Michael. Anti-Imperial Metropolis: Interwar Paris and the Seeds of Third World Nationalism (Cambridge University Press, 2015) excerpts
  • Han Suyin. Eldest Son: Zhou Enlai and the Making of Modern China. New York: Hill & Wang, 1994.
  • Hsu, Kai-yu. Chou En-Lai: China's Gray Eminence. Garden City, NY: Doubleday, 1968.
  • Kingston, Jeff. "Mao's Famine was no Dinner Party". Japan Times Online. 3 October 2010. Retrieved on 28 March 2011.
  • "Kissinger Describes Nixon Years". Daily Collegian. 25 September 1979.
  • Kissinger, Henry. "Special Section: Chou En-lai". TIME Magazine. Monday, 1 October 1979. Retrieved on 12 March 2011.
  • Lee, Chae-jin. Zhou Enlai: The Early Years. Stanford, CA: Stanford University Press, 1994.
  • Lee, Lily Xiao Hong, and Stephanowska, A.D. Biographical Dictionary of Chinese Women: The Twentieth Century 1912–2000. Armonk, New York: East Gate Books. 2003. ISBN 0-7656-0798-0. Retrieved on 12 June 2011.
  • Li, Tien-min. Chou En-Lai. Taipei: Institute of International Relations, 1970.
  • Levine, Marilyn. The Found Generation: Chinese Communists in Europe during the Twenties. Seattle, WA: University of Washington Press, 1993.
  • Ritter, Peter. "Saint and Sinner". TIME Magazine. Thursday, 1 November 2007. Retrieved on 11 March 2011.
  • Smith, Steve. "Moscow and the Second and Third Armed Uprisings in Shanghai, 1927." The Chinese Revolution in the 1920s: Between Triumph and Disaster. ed. Mechthild Leutner et al. London, England: Routledge, 2002. 222–243.
  • Spence, Jonathan D. The Search for Modern China, New York: W.W. Norton and Company, 1999. ISBN 0-393-97351-4.
  • Sun, Warren. "Review: Zhou Enlai Wannian (Zhou Enlai's Later Years) by Gao Wenqian". The China Journal. No. 52, Jul. 2004. 142–144. Retrieved on 11 March 2011.
  • Trento, Joseph J. Prelude to Terror: Edwin P. Wilson and the Legacy of America's Private Intelligence Network Carroll and Graf, 2005. 10–11.
  • Tsang, Steve. "Target Zhou Enlai: The 'Kashmir Princess' Incident of 1955." China Quarterly 139 (Sep 1994):766–782.
  • Teiwes, Frederick C. & Sun, Warren. "The First Tiananmen Incident Revisited: Elite Politics and Crisis Management at the End of the Maoist Era". Pacific Affairs. Vol. 77, No. 2, Summer, 2004. 211–235. Retrieved on 11 March 2011.
  • Weidenbaum, Rhoda S. "Chou En-Lai, Creative Revolutionary." Ph.D. diss. University of Connecticut, 1981.
  • Whitson, William W. and Huang, Chen-hsia. The Chinese High Command: A History of Communist Military Politics, 1927–71. New York: Praeger, 1973.
  • Wilbur, C. Martin. The Nationalist Revolution in China: 1923–1928. Cambridge, England: Cambridge University Press, 1983.
  • Wilbur, C. Martin and Julie Lien-ying How. Missionaries of Revolution: Soviet Advisers and Nationalist China, 1920–1927. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1989.
  • Wilson, Dick. Zhou Enlai: A Biography. New York, NY: Viking, 1984.

Спољашње везеУреди