Ventrikularni sistem
Ventrikularni sistem ili komorski sistem mozga predstavlja skup međusobno povezanih komora ispunjenih cerebrospinalnom tečnošću. Komorski sistem se nastavlja na centralni kanal kičmene moždine. Ceo sistem, zajedno sa centralnim kanalom, obložen je ependimskim ćelijama koje predstavljaju posebno diferencirane ćelije epitela.
| Detalji | |
|---|---|
| Function | zaštita od potresa i udaraca; održavanje homeostaze centralnog nervnog sistema. |
| Nazivi i oznake | |
| MeSH | D002552 |
| NeuroNames | 2497 |
| FMA | 242787 |
| Anatomska terminologija | |
Struktura
urediVentrikularni sistem čoveka se sastoji iz četiri komore[1]:
- Lateralne komore (po jedna u levoj i desnoj hemisferi)
- Treća moždana komora
- Četvrta moždana komora
Lateralne komore
urediLateralne komore su parne strukture, smeštene ispod leve i desne hemisfere velikog mozga. Sastoje se iz čeonog roga, središnjeg dela, potiljačnog roga i slepoočnog roga. Središnji deo je povezan sa trećom moždanom komorom preko Monroovog otvora.
Treća moždana komora
urediNalazi se u međumozgu između levog i desnog talamusa, dok njen pod čini hipotalamus. Sadrži brojna ispupčenja, a preko Silvijevog akvadukta je povezana sa četvrtom moždanom komorom.
Četvrta moždana komora
urediSmeštena je u moždanom stablu. Njen krov čini mali mozak, a pod grade produžena moždina i deo moždanog mosta. Četvrta komora je proširena i liči na rog (lat. rogoidea). Sadrži tri otvora, a preko središnjeg se cerebrospinalna tečnost odliva u subarahnoidni prostor mozga.
Razvoj
urediStrukture ventrikularnog sistema su embriološki izvedene iz nervnog kanala, centra neuralne cevi.
Kao deo primitivne neuralne cevi koji će se razviti u moždano stablo, nervni kanal se širi dorzalno i bočno, stvarajući četvrtu komoru, dok se neuralni kanal koji se ne širi i ostaje isti na nivou srednjeg mozga iznad četvrte komore formira cerebralni akvadukt. Četvrta komora se sužava na obesu (u kaudalnoj meduli), da bi postala centralni kanal kičmene moždine.
Detaljnije, oko treće nedelje razvoja, embrion je troslojni disk. Embrion je na dorzalnoj površini prekriven slojem ćelija koji se naziva ektoderm. U sredini dorzalne površine embriona nalazi se linearna struktura koja se zove notohorda. Kako se ektoderm razmnožava, notohorda se uvlači u sredinu embriona u razvoju.[2]
Kako se mozak razvija, do četvrte nedelje embriološkog razvoja unutar embriona oko kanala, u blizini mesta gde će se razviti glava, formiraju se tri otoka poznata kao moždane vezikule. Tri primarne moždane vezikule predstavljaju različite komponente centralnog nervnog sistema: prozencefalon, mezencefalon i rombencefalon. Oni se zauzvrat dele na pet sekundarnih vezikula. Kako se ovi delovi razvijaju oko neuralnog kanala, unutrašnji nervni kanal postaje poznat kao primitivne komore. Oni formiraju ventrikularni sistem mozga.[2] Neuralne matične ćelije mozga u razvoju, uglavnom radijalne glijalne ćelije, oblažu ventrikularni sistem u razvoju u prolaznoj zoni koja se naziva ventrikularna zona.[3]
Prozencefalon se deli na telencefalon, koji čini korteks razvijenog mozga, i diencefalon. Ventrikule koje se nalaze u telencefalonu postaju bočne komore, a komore u diencefalonu postaju treća komora.
Rombencefalon se deli na metencefalon i mielencefalon. Ventrikule koje se nalaze u rombencefalonu postaju četvrta komora, a komore koje se nalaze u mezencefalonu postaju Silvijev akvadukt.
Prednje rogove bočnih komora odvaja septum pelucidum: tanka, trouglasta, vertikalna membrana koja se prostire kao list od korpus kalosum do forniksa. Tokom trećeg meseca fetalnog razvoja, između dve septalne lamine formira se prostor, poznat kao pećina septum pelucidum, što je marker za neuralni razvoj fetusa. Tokom petog meseca razvoja, lamine počinju da se zatvaraju i ovo zatvaranje se završava otprilike tri do šest meseci nakon rođenja. Fuzija septalnih lamina se pripisuje brzom razvoju alvea hipokampusa, amigdale, septalnih jedara, forniksa, žutog tela i drugih struktura srednje linije. Nedostatak takvog limbičkog razvoja prekida ovu posteriornu i prednju fuziju, što rezultira nastavkom CSP u odraslom dobu.
Funkcije
uredi
Glavna uloga cerebrospinalne tečnosti je zaštitna uloga od potresa i udaraca. Druga bitna uloga jeste održavanje homeostaze centralnog nervnog sistema. Ćelije horoidnog pleksusa održavaju hemijsku stabilnost cerebrospinalne tečnosti. One aktivno sekretuju različite proteine i jone, obezbeđujući mozgu tečnu unutrašnju sredinu koja ima stabilan hemijski sastav. Transportna funkcija horoidnog pleksusa obuhvata prenošenje glukoze, amino-kiselina, vitamina i gvožđa u mozak, dok ekskretorna funkcija obuhvata uklanjanje nepotrebnih produkata metabolizma ćelija nervnog sistema.[4]
Zaštita mozga
urediMozak i kičmena moždina su prekriveni moždanim ovojnicama, tri zaštitne membrane čvrste tvrde opne, arahnoidne opne, i meke opne. Cerebrospinalna tečnost (CST) unutar lobanje i kičme pruža dalju zaštitu, a takođe i plovnost, a nalazi se u subarahnoidnom prostoru između meke opne i paučinaste opne.
CST koji se proizvodi u ventrikularnom sistemu takođe je neophodan za hemijsku stabilnost i obezbeđivanje hranljivih materija potrebnih mozgu. CST pomaže u zaštiti mozga od trzaja i udaraca u glavu, a takođe pruža uzgonu i podršku mozgu protiv gravitacije. (Pošto su mozak i likvor slični po gustini, mozak lebdi u neutralnom uzgonu, suspendovan u likvoru.) Ovo omogućava mozgu da raste u veličini i težini bez oslanjanja na dno lobanje, što bi uništilo nervno tkivo.
Horoidni pleksus
uredi
Duž zida kanala svake komore nalaze se ćelije horoidnog pleksusa (lat. Plexus chorideus). One su odgovorne za stvaranje, cirkulaciju i odstranjivanje cerebrospinalne tečnosti. To su modifikovane ependimske ćelije koje su spojene čvrstim međućelijskim vezama, a na svojoj površini obrazuju mikrovile. Cilije koje se nalaze između mikrovila su odgovorne za pokretanje cerebrospinalne tečnosti. Ćelije horoidnog pleksusa specifične su po poziciji Na+/K+ pumpi koje se nalaze na apikalnoj strani, što nije odlika ćelija u drugim organskim sistemima. One u potpunosti izoluju cerebrospinalnu tečnost od kapilara.[5]
Reference
uredi- ^ Schulte, Erik; Schuenke, Michael; Schumacher, Udo (2010). Head and Neuroanatomy.
- ^ a b Larsen's human embryology. Gary C. Schoenwolf, William J.. Larsen (4th ed., Thoroughly rev. and updated izd.). Philadelphia: Churchill Livingstone/Elsevier. 2009. ISBN 978-0-443-06811-9. OCLC 144772323.
- ^ Rakic, Pasko (2009). „Evolution of the neocortex: A perspective from developmental biology”. Nature Reviews Neuroscience. 10 (10): 724—735. PMC 2913577
. PMID 19763105. doi:10.1038/nrn2719.
- ^ „Age-related changes in choroid plexus and blood-cerebrospinal fluid barrier function in the sheep”. Pristupljeno 18. 3. 2018.
- ^ Spector, Reynold; Johanson, Conrad E. „The Mammalian Choroid Plexus”.
Literatura
uredi- Schulte, Erik; Schuenke, Michael; Schumacher, Udo (2010). Head and Neuroanatomy.