Википедија:Pravopis

OSNOVE PRAVOPISA SRPSKOG JEZIKA

• za informacije o izdanju, videti Pravopis srpskoga jezika

Velika i mala slova

Velikim početnim slovima se pišu vlastita imena, i to:

• a) lična imena i prezimena: Milorad, Zdravko, Ana, Jovana, Petrović, Ilić, Jovanović;
• b) nadimci i atributi ako se sami upotrebljavaju ili su srasli s imenom i postali njegov sastavni deo: Miša, Goca, Jovan Jovanović Zmaj, Dušan Silni, Ričard Lavljeg Srca, Petar Veliki;
• v) imena božanstava: Jupiter, Afrodita, Zevs, Apolon;
• g) imena životinja i građevina: Šarac, Jablan, Vučko, Sava centar, Krivi toranj u Pizi;
• d) imena pripadnika naroda: Srbin, Rus, Mađar, Grk;
• đ) imena stanovnika gradova, krajeva, zemalja, država, kontinenata: Novosađanin, Piroćanac, Nišlija, Bačvanin, Balkanac, Evropljanin, Australijanac;
• e) imena nebeskih tela: Sunce, Zemlja, Mesec, Kumova slama, Mars, Venera;
• ž) imena kontinenata, država, naseljenih krajeva i mesta (sve reči u njima osim veznika i priloga): Evropa, Srbija, Crna Gora, Norveška, Mačva, Dalmacija, Lika, Beograd, Tršić, Novi Sad, Bosna i Hercegovina, Brod na Kupi, Južna Amerika, Dvor na Uni;
• z) imena mora, reka, jezera, planina i druga geografska imena: Dunav, Palić, Kopaonik, Morava, Jadransko more, Fruška gora, Plitvička jezera, Balkansko poluostrvo; ako se sastoje iz više reči, pišu se velikim početnim slovom samo prve reči, a druge samo ako su vlastite imenice: Južna Morava, Beli Drim.
• i) imena ulica i trgova: Studentski trg, Železnička ulica, Beogradska ulica; ako se sastoje iz više reči samo se prva reč piše velikim slovom a ostale malim slovom izuzev vlastitih imena: Bulevar Nikole Tesle, Ulica Petra Petrovića Njegoša;
• j) imena praznika: Božić, Vaskrs, Bajram, Đurđevdan, Nova godina, Prvi maj;
• k) nazivi ustanova, preduzeća, društava: Matica srpska, Osnovna škola "Mladost", Vojvođanska banka, Beogradsko dramsko pozorište, Srpsko pevačko društvo, Sportsko društvo "Partizan", Medicinski fakultet u Beogradu, Organizacija ujedinjenih nacija;
• l) nazivi knjiga, časopisa, novina, književnih dela: Opšta enciklopedija, Naš jezik, Borba, Na Drini ćuprija, Svet kompjutera;
• lj) prisvojni pridevi izvedeni od vlastitih imenica sufiksima -ov, -ev, -in: Markov, Milošev, Marin, Bosančeva, Beograđankina, Jugoslovenov.

Velikim početnim slovom se piše:

• a) prva reč u rečenici: Spušta se noć. Ledena kiša dobuje u prozore. Gde su ljudi? Nema žive duše! Ulice su puste.;
• b) prva reč posle dve tačke kada je upravni govor među navodnicima:

Al' govori Musa Arbanasa: "Priđi, Marko, ne zameći kavge, il' odjaši da pijemo vino...";

• v) nastavak pisma iza naslova ako se pismo nastavlja u novom redu, i to bez obzira da li se iza naslova stavlja zarez ili uzvičnik:

Draga mama, Tvoje pismo sam primila tek juče iako... ili Draga Ljiljo! Molim te, nemoj se ljutiti što se retko javljam... Velikim početnim slovom pišu se zamenice Vi i Vaš iz poštovanja prema osobi kojoj se piše: Dragi nastavniče, Javljamo Vam se odmah po dolasku u letovalište. Na putu smo se držali Vaših preporuka...

Malim slovom se piše:

• a) nastavak upravnog govora ako je bio prekinut umetnutom rečenicom radi nekog objašnjenja; na primer: "Hoće li svi", pitao je direktor na zboru učenika, "pomoći u uređenju okoline škole?";
• b) nastavak rečenice posle upravnog govora, na primer: "Hoćemo!" - odgovorili su svi prisutni učenici. "Krenimo na posao, onda, odmah posle sastanka" - povikaše neki učenici.;
• v) prisvojni pridevi izvedeni od vlastitih imenica sufiksima -ski, -ški, -čki, npr.: novosadski, beogradski, evropski, češki, niški, subotički, američki, kragujevački;
• g) zamenice vi i vaš kad se u pismu ne obraća samo jednoj osobi već grupi ili kad se piše dopis nekoj ustanovi, firmi, društvu; npr.:

Osnovnoj školi "J. J. Zmaj", Obaveštavamo vas da je...

Sastavljeno i rastavljeno pisanje reči

Sastavljeno se pišu:

• a) složenice koje imaju samo jedan akcenat i u kojima se prvi deo ne menja, na primer: Beograd (Beograda, Beogradu), goloruk, parobrod, pismonoša, bezdušan, jugozapadni, prepoloviti, izvući;
• b) nazivi stanovnika naselja iako se imena tih naselja sastoje od dve akcentovane reči i pišu se odvojeno; na primer: Novosađanin (prema Novi Sad), Belocrkvanka (prema Bela Crkva), Bjelopoljac (prema Bjelo Polje);
• v) prisvojni pridevi izvedeni od naziva mesta ako se sastoje od dve akcentovane reči, npr. gornjomilanovački (prema Gornji Milanovac), južnoamerički (prema Južna Amerika), krivopalanački (prema Kriva Palanka);
• g) rečca ne uz imenice i prideve s kojima srasta u složenice, na primer:

- neznanje, nečovek, nezahvalnost, neznalica, nebriga, neprijatelj; - nepoznat, neprirodan, nezreo, nepismen, nevelik, nevidljiv;

• d) imenice prepodne i popodne kad označavaju u celini vreme dana pre 12 sati ili posle 12 sati, na primer: Celo popodne/prepodne smo te čekali. Ali, kad se ovim izrazom označava neki trenutak pre ili posle 12 časova, piše se rastavljeno, npr.: Doći ću sutra pre podne, odmah posle doručka.;
• đ) složeni prilozi kao: malopre, pokadšto, gdekad, gdegde, najednom, napamet, otprilike, sneruke i predlozi: povrh, namesto, ukraj, uoči, podno;
• e) rečca naj- u superlativu opisnih prideva, na primer: najlepši, najlakši, najbolji, najjači, najjednostavniji.

S crticom između prvog i drugog dela pišu se polusloženice, ako svaki od sastavnih delova čuva svoj akcenat i ako se prvi deo ne menja po padežima. Tako se pišu:

• a) višečlani nazivi mesta, na primer: Herceg-Novi (iz Herceg-Novog, u Herceg-Novom), Ivanić-Grad;
• b) dve imenice od kojih jedna određuje drugu, a zajedno označavaju jedan pojam, na primer: baš-čaršija, radio-amater, rak-rana, auto-put, general-major, general-potpukovnik;

Rastavljeno se pišu:

• a) rečca ne u odričnim oblicima glagola, na primer: ne znam, ne veruju, ne dolazimo, ne pitaj, ne može; izuzetak su odrični glagoli neću, nemam, nemoj, nisam;
• b) odrične zamenice niko, ništa, nikoji, ničiji, nikakav kad se upotrebljavaju s predlogom, na primer: ni za koga, ni sa kim, ni u čijem, ni pred kakvim, ni za kojim;
• v) rečca li uz glagole u upitnim rečenicama, npr. Hoćeš li doći? Veruješ li mi? Znaš li to? i u upitnim rečenicama sa da, na primer: Da li bi mi pomogla? Da li imaš novca?

Interpunkcija

U pisanju se radi jasnijeg prikazivanja onoga što hoće da se kaže, upotrebljavaju pojedini znaci koji se zajedno nazivaju interpunkcija ili rečenični znaci.

Znaci interpunkcije su: tačka, zarez, tačka i zarez, dve tačke, navodnici, upitnik, uzvičnik, zagrade, crtica i crta.

Tačka se stavlja na kraju obaveštajne - potvrdne i odrične rečenice, na primer: Svaki dan učim za ispit. Za ispit ne učim redovno.

Zarez se kao znak interpunkcije upotrebljava često i u različitim rečeničnim situacijama. Pošto je jedno od osnovnih načela srpskog pravopisa slobodna (logična) interpunkcija, za upotrebu zareza je najvažnije pravilo da se ono što je u mislima tesno povezano, što predstavlja jednu celinu, ne odvaja zarezom, a delovi koji čine celinu za sebe, odvajaju se zarezom od ostalih delova rečenice.

Zarezom se odvajaju:

• a) reči i skupovi reči (istovrsni delovi rečenice) u nabrajanju: Miša, Drenko, Nenad i Srđan su otišli na izlet. Poneli su i dobre hrane, i bezalkoholnih pića, i društvenih igara.;
• b) nezavisne rečenice kad nisu povezane veznicima: Došao je, pozdravio se, dobro večerao i nestao.;
• v) paralelni delovi rečenice kad su u suprotnosti: Zadatak je težak, ali zanimljiv. Pokloniću tebi, a ne Igoru. Nismo letovali na moru, već u planini.
• g) rečenice koje su u suprotnosti: Kasnije smo krenuli, ali smo stigli na vreme. Vi ste pošli ranije a ipak ste zakasnili.;
• d) rečenice u inverziji (kad se zavisna rečenica nalazi ispred glavne), na primer: Kad se spremim, pozvaću te telefonom. Ako možeš, pomozi mi. Iako sam znala, nisam odgovorila na sva pitanja.;
• đ) reč ili skup reči koji su naknadno dodati ili umetnuti u rečenicu: To je, dakle, tvoj voćnjak. Sve ću ti, naravno, ispričati. Ti si u pravu, neosporno.;
• e) vokativ i apozicija su, takođe, naknadno dodati u rečenicu, pa se odvajaju zarezom, na primer: Vi ćete, deco, dobiti slatkiša. Tebi ćemo, bako, doneti voća. Dela Ive Andrića, jedinog jugoslovenskog Nobelovca, prevedena su na mnoge jezike.;
• ž) uzvici isto nisu sastavni delovi rečenice, pa se odvajaju zarezom: Uh, što je hladno! Oh, što me boli zub! O, stigla si?!;
• z) umetnute rečenice na primer: U mom selu, koje je jedno od najuspešnijih u voćarstu, gotovo svi gaje maline.;
• i) između mesta i datuma, na primer: Sombor, 15. avgust 1991. U Novom Sadu, 2. aprila 1957.

Tačka i zarez se upotrebljavaju:

• a) između rečenica koje su u složenoj rečenici manje povezane sa drugim rečenicama, na primer: Kad smo se sreli, pozdravili smo se, razgovarali o školi; nismo pominjali nedavnu svađu.;
• b) između grupa reči koje se razlikuju po srodnosti, na primer: Na put ću poneti: odeću, obuću, kišobran, higijenski pribor; knjige, sveske, pribor za pisanje; društvene igre, fudbal i reket za stoni tenis.

Dve tačke se se stavljaju:

• a) iza reči kojima se najavljuje nabrajanje, a ispred onoga što se nabraja, na primer: Na pijaci kupi: sira, jaja, kajmaka, mesa, salate i luka.;
• b) ispred navođenja tuđih reči (upravnog govora); npr. Rekao nam je doslovno: "Novac za ekskurziju je obezbeđen“.

Navodnicima se obeležavaju:

• a) tuđe reči kad se doslovno navode. Na primer: Ulazeći svi zagrajaše "Srećan ti rođendan!";
• b) reči koje se upotrebljavaju s ironijom i kojima nečemu ne želi da se da suprotno značenje. Znam, ti si "vrednica“. Doneo je tvoj "veliki prijatelj“.

Na kraju upitnih rečenica stavlja se upitnik, a iza uzvičnih rečenica, kao i iza manjih govornih jedinica koje se izgovaraju u uzbuđenju, povišenim glasom, stavlja se uzvičnik, na primer: Kako si? Šta radiš? Uh, što sam gladna! Ne viči! Požar! Kada se pitanje izgovara povišenim glasom iza njega se stavljaju i upitnik i uzvičnik; npr. On položio?! Ne daš?!

Zagradom se u rečenici odvaja ono što se dodaje radi objašnjenja prethodne reči ili dela rečenice, na primer: Interpunkcija (rečenični znaci) doprinosi jasnijem izražavanju. Imenske reči (imenice, pridevi, zamenice i brojevi) menjaju se po padežima. Za vreme Prvog svetskog rata (1914 - 1918) vladale su nestašice hrane, odeće i lekova.

Crtica se piše kao:

• a) spojni znak između drugog dela složenice ili izvedenice i prvog njenog dela koji se sastoji od broja (izraženog ciframa), na primer: 75-godišnji, 500-godišnjica
• b) spojni znak između gramatičkih nastavaka i osnove koju čini skraćenica od prvih slova višečlanog naziva, ili od stranih imena pisanih izvorno, na primer: Vojni rok služi u SOŠ-u

Crta se piše:

• a) Umesto prvog dela navodnika u dijalogu i to u štampanim tekstovima, a drugi deo se izostavlja; i na kraju upravnog govora se piše crta ako se rečenica nastavlja i objašnjava nešto o upravnom govoru, na primer:

— Ko je to bio? — Upita majka.

— Moj drug.

— Zašto ga nisi pozvao unutra?

— Žurio je — promrmlja Miloš.;

• b) kad se želi nešto istaći, ili naglasiti suprotnost, neočekivano, na primer: Pođem ja, kad — nigde nikog. Sve sam naučila, sve znam — ne vredi, zbunila sam se.
• v) između brojeva kad se pišu ciframa sa značenjem predloga do; 1914—1918

Pravopisni znaci

Pravopisni znaci se upotrebljavaju uz pojedine reči za razliku od interpunkcije koja se upotrebljava u rečenici.

U pravopisne znake se ubrajaju: tačka, dve tačke, nekoliko tačaka, crta, crtica, zagrada, apostrof, znak jednakosti, znaci porekla, akcentski znaci i genitivni znak.

• a) Tačka se kao pravopisni znak upotrebljava:
  • iza skraćenica: npr., itd., sl., tj.;
  • iza rednih brojeva kada se pišu arapskim brojkama: 15. mart 1991. godine.

Tačka se ne piše iza rednih brojeva napisanih arapskim brojkama kada se iza njih nađe drugi pravopisni znak (zarez, zagrada, crta ili koji drugi); npr.:

O tome ćete naći informacije na 119, 120, 121. i 122. strani.

Na nekim spratovima (2, 4. i 5) su pokvarene električne instalacije.

Na 10-15. kilometru ćeš ugledati planinarski znak.

• b) Dve tačke se kao pravopisni znak pišu:
  • između brojeva ili slova kojima se iskazuje neki odnos i čitaju se "prema“. Na primer:

Rezultat utakmice je 2:1 u korist "Partizana“.

Korenski samoglasnik se smenjuje o:i:a u rečima ploviti - plivati - poplaviti.

• v) nekoliko tačaka (najčešće tri) stavljaju se:
  • umesto izostavljenog teksta i u isprekidanom tekstu; na primer:

Predlozi su: kod, pored, u, sa...

Kad se voz zaustavio, on se pojavi... i reče: "Divno je vratiti se kući“.

• g) crta se kao pravopisni znak upotrebljava:
  • između brojeva umesto predloga do, npr.:

Kupi 10 - 15 kilograma krompira.

Ivo Andrić (1892 - 1975) je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Ako se ispred prvog broja nalazi predlog od, crtu ne treba pisati već ispisati i predlog do; na primer: Prvi svetski rat je trajao od 1914. do 1918. godine.

• • između naziva gradova i drugih mesta da bi se označio pravac kretanja, na primer:

Put Beograd - Niš ima veliki privredni značaj.

• • između dva ili više imena kojima se označavaju tako tesno vezani pojmovi da oni čine jedan pojam.: Utakmica "Partizan" - "Crvena zvezda" je uvek najznačajnija utakmica koja se igra.
• d) crtica se kao pravopisni znak piše:
  • između delova polusloženica: radio-aparat, auto-mehaničar, foto-aparat, aero-miting;
  • pri rastavljanju reči na slogove na kraju retka;
  • u složenim ili izvedenim rečima u kojima se prvi deo piše brojem a drugi deo slovima:

150-godišnjica, 40-ih godina prošloga veka, 15-godišnjak;

• • između skraćenica i nastavka za oblik, na primer:

Prema Tanjug-ovoj vesti, do rata među sukobljenim stranama neće doći. Kulturna saradnja sa UNICEF-om je dobra.

• đ) zagrada kao pravopisni znak:
  • služi da označi oba oblika reči o kojima se govori, npr.:

Predlog s(a) us instrumental sredstva se ne upotrebljava.

• • stavlja se iza rednog broja ili slova kojima se označava novi odeljak: 1), 2), 3) itd. - a), b), v) itd.
• e) apostrof se stavlja umesto izostavljenog slova: Je l' to tačno?
• ž) znak jednakosti se upotrebljava između reči da bi se označila njihova jednaka vrednost, a čita se: jednako, ravno, isto što, jeste. Na primer:

himba = sumnja, tata = subjekat (u rečenici)

• z) znaci porekla su > i <. Upotrebljavaju se u stručnim tekstovima.
  • znak > se čita "dalo je" ili "razvilo se u", npr.:

tvojega > tvoega > tvooga > tvoga;

• • znak < se čita "postalo je od", npr.:

crnji < crn -ji; junače - junak -e

• i) akcentski znaci se beleže u stručnoj literaturi (obično iz gramatike) i u običnim tekstovima kad je potrebno da se označi reč koja se od iste reči u susedstvu razlikuje samo akcentom; npr.:

Sâm sam to uvideo.

Došao je da dâ oglas.

• j) genitivni znak se stavlja na krajnji vokal genitiva množine kad je potrebno označiti razliku ovoga oblika od drugih oblika, najčešće genitiva jednine iste zamenice. Na primer: Iz primerã možete zaključiti o toj pojavi. Znači, genitivnim znakom je naznačeno da je to genitiv množine, odnosno da se iz više primera može zaključiti, a ne samo iz jednog.

Skraćenice

U srpskom jeziku postoje dve vrste skraćenica:

• I Skraćenice koje nastaju skraćivanjem reči u čitanju se izgovaraju potpuno, kao da nisu skraćene. I one se međusobno razlikuju, a najčešće se upotrebljavaju sledeće:
  • a) skraćenice kod kojih se skraćivanje označava tačkom:

br. (broj) tzv. (tako zvani) ž.r. (ženski rod) uč. (učenik) i sl. (i slično) v.d. (vršilac dužnosti) str. (strana) tj. (to jest) o.g. (ove godine)

• • b) skraćenice za mere, veličine, novčane jedinice koje se pišu bez tačke:

m (metar) g (gram) USD (američki dolar) cm (centimetar) t (tona) EUR (evro) km (kilometar) l (litar) JPY (japanski jen) kg (kilogram) dcl (decilitar) GBP (britanska funta) mg (miligram) hl (hektolitar) SIT (slovenački tolar).

• • v) Bez tačke se pišu i sledeće skraćenice: dr (doktor), gđa (gospođa), gđica (gospođica).
• II Skraćenice koje su nastale od prvog slova svake reči u višesložnim izrazima (verzalne skraćenice ili akronimi) čitaju se različito:
  • a) neke se čitaju potpuno kao da su svi delići reči napisani, a pišu se bez tačke, npr.:

VPŠ - Viša poslovna škola

UN - Ujedinjene nacije

PTT - Pošta, telefon, telegraf

• • b) neke postaju reči pa se čitaju kao skraćenice i menjaju po padežima, npr.:

Bio sam u MUP-u. U PTT-u su mi rekli . . .

• • v) skraćenice preuzete iz stranih jezika pišu se kako se izgovaraju i menjaju se po padežima, npr.:

Uneskova pomoć zemljama u razvoju je dragocena.

Pomoć u hrani i lekovima je stigla od Unicefa.

Pisanje tuđih reči

U srpskom jeziku, kao i u drugim jezicima, ima mnogo reči koje su preuzete iz jezika drugih naroda i prilagođene našem jeziku. Takve reči danas i ne osećamo kao pozajmljenice, na primer: puška, čarapa, košulja, sat, sapun, kralj i dr.

U drugu vrstu pozajmljenica ili tuđica spadaju reči koje osećamo kao reči stranog porekla. Takve reči treba upotrebljavati s merom: kad za njih nema zamene, u naučnim tekstovima, u oblastima tehnike i sl.

Za pisanje pozajmljenica postoje utvrđena pravila:

• I Reči iz klasičnih jezika (grčkog i latinskog) su se odomaćile u našem jeziku i u naučnoj terminologiji i prilagodile duhu našeg jezika, pa se pišu onako kako se izgovaraju: astronomija, instrument, subjekat, hemija, gimnazija, hirurgija; Ciceron, Olimp, Homer, Aristotel, Vavilon, Cezar itd.
• II U pisanju reči iz živih jezika ima malo razlika.
  • a) Zajedničke imenice i pridevi pišu se onako kako se izgovaraju u jeziku iz kojeg su preuzete, ali prilagođeno našem pismu i glasovnom sistemu. Na primer: spiker i tvist se u našem jeziku ne mogu izgovoriti kao u engleskom. U ovakve pozajmljenice spadaju reči: gulaš, ambalaža, intervju, korner, ofsajd, duet, bas, bife, šofer, kompjuter i mnoge druge.
  • b) Tuđa vlastita imena pišu se različito:

- izvorno, onako kako se pišu u jeziku iz kojeg potiču, ako se na srpskom pišu latinicom, na primer: Ernest Hemingway (Ernest Hemingvej), Boccaccio (Bokačo), Shakespeare (Šekspir), Chicago (Čikago), New York (Njujork), München (Minhen), Zürich (Cirih); u tom slučaju se u zagradi piše kako se ime izgovara, i to samo kad se pominje prvi put. Međutim, u našoj dvoazbučnoj praksi prilagođeno pisanje se najčešće primenjuje i u latinici radi težnje da se strano ime što lepše uklopi u naš izraz a i iz praktičnih razloga (priprema rukopisa za štampu), a na srpskoj Vikipediji i usled softverskih ograničenja.

- onako kako se izgovaraju (fonetski) kad se na srpskom pišu ćirilicom (i latinicom); u tom slučaju se, kad se prvi put pomene ime, u zagradi piše izvorno;

- fonetski, bez obzira na naše pismo, kad su reči iz slovenskih jezika koji se služe ćirilicom (ruskog, bugarskog, makedonskog itd.); na primer: Jesenjin, Nikolaj Gogolj, Lav Tolstoj, Janevski, Gligorov itd. Međutim, povremeno se i u ovim slučajevima javlja potreba za prilagođenim pisanjem, posebno kod transkripcije ličnih imena iz ruskog jezika (pa i bugarskog i makedonskog). Najčešća adaptacija je "jednačenje po zvučnosti" kao npr. u slučajevima gde Lužkov u ruskoj ćirilici postaje Luškov u srpskoj a Božka u bugarskom postaje Boška u srpskoj verziji. U makedonskom jeziku najčešća adaptacija je ubacivanje slova "j" unutar dvoglasa "ia", "ie" i "iu", pri čemu Georgiev postaje Georgijev, a Samardžiev - Samardžijev. Zanimljivo je da se lingvisti ne slažu u potpunosti da li imena iz slovenačkog jezika (a i iz hrvatskog) treba pisati izvorno ili adaptirano, pa jedni tvrde da Radko mora ostati Radko u srpskoj ćirilici, a drugi smatraju da bi on trebao postati Ratko! Sličan je slučaj i sa imenom Vladko.

• • v) Imena mnogih stranih gradova, zemalja i druga geografska imena pišu se fonetski i ćirilicom i latinicom ako su već dugo prilagođena duhu našeg jezika, na primer: Njujork, Beč, Venecija, Mađarska, Rim, Solun itd.
  • g) Izuzetno se u ćiriličnom tekstu neko ime može navesti i u izvornoj latinici (npr, iz stilskih razloga ili usled nemogućnosti da se sazna pravilan izgovor i transkripcija nekog stranog ličnog imena).

Literatura

• Dobrila Letić i Jovan Vuksanović, Srpski jezik i književnost - Repetitorijum gradiva sa zadacima za vežbu i proveru znanja od 5. do 8. razreda osnovne škole, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1994.