Vojna diplomatija

Brojne činjenice ukazuju da je od vremena svog nastanka, i tokom sprovođenja svojih zadataka vojna diplomatija uglavnom bila poznata kao delatnost koja je suviše indiskretna, odnosno kao delatnost koja je često dovođena u vezu sa konspirativnim delovanjem diplomata. Od svog nastanka pa do danas vojna diplomatija je morala da izvršava specifične zadatke obaveštavanja o događajima unutar zemlje prijema. Međutim, njeni zadaci obaveštavanja nisu bili usmereni samo na zadatke vojne prirode, već je često morala da obaveštava, i o svim ostalim važnim događajima u zemlji prijema. Što je još važnije, svoju funkciju obaveštavanja morala je da sprovodi na takav način da ne naruši regularnu harmoniju u međunarodnim odnosima. Upravo zbog ovakvih međusobno suprotstavljenih zahteva, ova delatnost je dovedena u vezu sa konspirativnim delovanjem diplomata, pre svega vojnih diplomata. Vremenom pomenuti zadaci obaveštavanja su se morali inkorporirati u zajednički pojam i metode opšte diplomatije, tako da danas vojna diplomatija, pored pomenutih zadataka, izvršava i sve ostale zadatke koji su propisani Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima.

Nastanak i razvoj vojne diplomatije

Nastanak vojne diplomatije u istoriji ljudskog društva je proces koji se kretao uporedo sa nastankom i razvojem opšte diplomatije. Ovakav uporedni razvoj bio je uslovljen istorijskim dešavanjima tokom kojih je elemenat sile i moći države, koji se ogledao pre svega u moći vojske, imao značajnu ulogu. Moćna vojska unutar sopstvene države ispoljavala je svoj uticaj na sve institucije unutar države, pa i na diplomatiju, stavljajući na prvom mestu poslove vojne prirode, koji su naravno zahtevali od diplomata dobro poznavanje vojne problematike. Svakako, najbolji poznavaoci vojnih pitanja su profesionalni vojnici, pa je tako njihovo znanje eksperata, u radu diplomatskih institucija postalo preko potrebno. S vremena na vreme, vojni faktor u diplomatiji je bio nadmoćniji od opšteg, što je neizbežno imalo za posledicu pretežnost vojne diplomatije nad opštom diplomatijom. Takav vid dominacije verovatno je bio nametnut i od strane tadašnjih vladara, koji pored toga što su bili državnici, bili su i vojskovođe odnosno, političke i vojne funkcije bile su koncentrisane u jednoj ličnosti. Na prve podatke o delovanju profesionalnih vojnika za potrebe diplomatske službe nailazi se u prvim vojnim delima, odnosno kada se shvatilo da je ratovanje veština koja se može naučiti i iz knjiga. Rimski pisac Frontinus u svom delu Stratagems (Ratna lukavstva), koje je pisano za obuku rimskih oficira opisuje kako je izvesni Kaius Lelius poslat od strane Skipia u logor Sifaks pod izgovorom obavljanja diplomatske misije. On je sa sobom poveo nekoliko visokih oficira sa zadatkom da sprovedu stručno istraživanje. Oficiri su bili prerušeni u njegove sluge i kada bi se neko od njih našao u situaciji da bude otkriven, ambasador bi ga okrutno kaznio, da bi sve uverio da se radi o najobičnijem robu.

Srednji vek protekao je lišen komplikovanog ratovanja, odnosno nije bilo naročitog vojnog planiranja kao ni taktičkih pokreta trupa, što ga je činilo manje-više nezanimljivim za vojnodiplomatske aktivnosti. Može se reći da je Makijaveli bio jedan od retkih autora koji je u svojim delima istraživao vojno-diplomatsku praksu Srednjeg veka. Sukobi država u XVII i XVIII veka vodili su se uglavnom uz pomoć saveznika, što je nametnulo potrebu za učešćem profesionalnih vojnika u ulozi oficira za vezu (engl. Liaison officer), odnosno ulozi koja je prethodila uvođenju funkcije vojnog izaslanika. Njihova dužnost, kao što i naziv kaže, bila je pre svega održavanje veze između sopstvene i savezničke armije, pomoć u obuci vojnika, pružanje vojničkih saveta savezničkim generalima, kao i izveštavanje o tome gde se slila novčana pomoć koju je uputila njihova vlada. Oficiri za vezu su takođe imali zadatak da zastupaju ambasadora u situacijama kada pomenuti iz bilo kog razloga nije mogao da napusti glavni grad. Svakako na taj način, oficirima za vezu, odnosno povremenim diplomatskim misijama je pružena prilika da se bliže upoznaju sa oružanim snagama zemlje prijema, odnosno da se obaveste i izveste sopstvenu vladu o stanju unutar zemlje prijema. Slanje povremenih misija predstavlja u to doba gotovo jedini način održavanja zvaničnih političkih odnosa između država, te su takve misije bile dragocene za upoznavanje društveno-političke situacije u zemlji, a kada se radilo o udaljenoj zemlji obaveštavanja takvih misija su predstavljala i osnovni izvor saznanja o jednoj nepoznatoj zemlji.

Francuski kardinal Rišelje je u periodu vladavine Luja XIV formirao Vojno-politički obaveštajni biro, i iz tog biroa često su upućivani francuski oficiri sa zadacima održavanja veze između savezničkih armija. Sa takvim zadatkom poslat je jedan francuski oficir na švedski dvor, a ono što je posebno interesantno u vezi sa tim oficirom je to, da je tada prvi put subordinacija (komandovanje) nad njim povereno ambasadoru. Bez obzira što se radilo o pojedinačnom slučaju to predstavlja jedan od prvih pokušaja koji je imao za cilj uspostavljanje civilne kontrole nad pripadnicima oružanih snaga.

Od vremena prvih oficira koji su upućivani u inostranstvo pa do dana današnjeg, vojni ataše je imao izvesnu samostalnost u odnosu na druge diplomate pa i samog ambasadora. Ali ipak je ambasador imao jednu opštu nadležnost nad svima uključujući i vojnog atašea. Vojni ataše je bio vezan za Ministarstvo odbrane, a ne za Ministarstvo inostranih poslova, što mu je davalo samostalnost, ali samo u meri u kojoj je dozvoljavao ambasador. Tek sa francuskom revolucijom i Napoleonom stvoreni su uslovi za početak aktivnog učešća vojnog osoblja u rad diplomatske službe. Napoleon je među prvima uvideo korist od slanja svojih oficira u strana diplomatska predstavništva i prvi (nezvanično) uputio 3. marta 1806. godine, kapetana Lagranža u Beč, sa zadatkom da stalno vodi precizne podatke o snazi austrijske vojske i njihovom borbenom položaju.

Pomenuti kapetan je prikupljene podatke svakodnevno beležio, zavodio ih po datumima, i slao mesečne izveštaje do svog generalštaba, odnosno vojne obaveštajne službe, kao i do Ministarstva inostranih poslova. Zbog načina delovanja francuskog kapetana, koji se i danas u nešto savremenijem obliku koristi, može se reći da se radilo o prvom vojnom atašeu . Istovremeno, upućivanje pomenutog oficira u diplomatsku službu, uzima se u većini literature kao zvanični početak delovanja oficira unutar diplomatskog predstavništva, odnosno kao zvaničan početak rada vojne diplomatije.

Vojni ataše

Termin ataše ima veoma važno i precizno značenje u diplomatskoj praksi. Vojni oficir prosto poslat u inostranstvo nije vojni ataše, a da bi to bio mora mu pripadati pun diplomatski status, i kao takvom, mora mu se garantovati potpuni diplomatski imunitet. Vojni ataše je akreditovani predstavnik vojske kod stranih država u ambasadama ili poslanstvima; uživa imunitet diplomatskog predstavnika i nosi uniformu samo u svečanim prilikama. Od početka, vojni ataše je bio nešto poput hibrida u međunarodnim odnosima. On je bio delom diplomata, delom vojnik, delom osmatrač, ali verovatno kako je sugerisao Lord Džordž Kurzon, ne uvek, i ne potpuno dobrodošao.

potpukovnik Mihajlo Nenadović, vojni ataše Kraljevine Srbije u SAD

U početku su diplomatske službe koristile različite nazive za oficire u ambasadi, poput naziva: drugi sekretar, vojni ataše, vojni izaslanik ili vojni opunomoćenik. Iako vojni opunomoćenik zvuči značajnije nego vojni ataše, ovaj termin nije ostao u upotrebi jer opunomoćeniku pripadaju puna moć odlučivanja i konačna prava, što u prirodi posla vojnog atašea nije bio slučaj, odnosno potpunu punomoć imao je samo ambasador, tako da taj naziv nije prihvaćen. Povremeno, ali samo povremeno, vojni oficir je bio pridodat izaslanstvu van zemlje na neki produženi period, ali njegov naziv nije bio ataše, već neki od prethodno navedenih. Naziv ataše je odobren kasnije od strane civilnih autoriteta, i kao takav nije postojao u engleskom jeziku do 1835. godine.

Prve zadatke vojnom atašeu definisao je još Napoleon, a vremenom ovi zadaci su se menjali u zavisnosti od toga kako je nalagala potreba sopstvene obaveštajne službe, a ponajviše sopstvene države. Ipak, njegovo stalno zaduženje bilo je konstantno i sistematsko osmatranje vojnog potencijala mogućeg neprijatelja. Takav vid angažovanja oficira u diplomatskim predstavništvima prisutan je i danas, s tim što se vremenom razvijao i prilagođavao potrebama diplomatske misije tako da je u nešto savremenijem obliku vojni ataše i danas angažovan na sličnim zadacima u diplomatskim predstavništvima većine zemalja sveta. Napoleon nije bio jedini general, verovatno ne prvi koji je razmišljao o uključenju vojnih oficira u članstvo ambasade i u obaveštajnu službu u isto vreme. General Massebacha, načelnik generalštaba u Prusiji je još u periodu od 1795. god. do 1800. godine, predlagao da se u ambasadama Pruske u Petersburgu, Londonu, Parizu i ostalim većim evropskim gradovima, pridodaju oficiri, visokih komandnih dužnosti u vojsci, koji bi za vreme svog boravka u ambasadi izučavali karakteristike stranih armija. Takođe nadvojvoda Čarls je razmišljao da priključi oficire austrijskim poslanstvima širom Evrope, ali civilni autoriteti u Austriji nisu bili oduševljeni takvom idejom.
Pojava ukazuje na princip u društvenim odnosima da se ideje često rađaju, ali da se uvek ne realizuju od njenih tvoraca, već od onih koji imaju uslove i mogućnosti da je analiziraju, da je prihvate i da je inoviraju uz primenu sile i moći. Ličnost koja je imala mogućnost i uslove da je prihvati, ali i silu i moć da je realizuje u datom trenutku bio je Napoleon. Takvim jednim postupkom Napoleon je pokazao da se društveni procesi ne mogu zaustaviti već se mogu samo prividno usporiti.

I pored uspešnog delovanja francuskog oficira u njihovom diplomatskom predstavništvu, ideja o stalnom priključenju vojnog atašea u diplomatska predstavništva nije bila prihvaćena tako brzo od većine zemalja. Naime, mnogi ambasadori su smatrali da prisustvo oficira u ambasadi može podstaknuti napetost u zemlji domaćina, i uništiti sav trud koji je ambasador uložio u cilju unapređenja prijateljskih odnosa. Postojalo je mišljenja da se oficiri trebaju upućivati na službu u diplomatsko predstavništvo samo privremeno, a ne kao stalni članovi diplomatske misije. Međutim, opšte je poznato pravilo koje kaže da ukoliko želimo da shvatimo šta se tačno dešava u nekoj zemlji neophodno je da se aktivnosti u toj istoj zemlji prate u kontinuitetu, ukoliko se to ne čini može se desiti da nam mnogi detalji promaknu, a za posledicu imamo situaciju u kojoj se gubi iz vida celokupan razvoj događaja. Takođe, dugo se verovalo da vojni ataše ne treba da bude ništa više do salonski oficir, reprezentativna figura koja nema nikakvo naročito zaduženje osim da prikriva akcije drugih oficira u tajnoj službi koji su u poslanstvu bili na privremenim misijama.

Međutim, ubrzani industrijski razvoj tokom XIX veka imao je za posledicu i ubrzan razvoj vojne industrije, odnosno proizveo je osavremenjavanje vojnog potencijala. Osavremenjeno oružje s druge strane, nametnulo je potrebu u diplomatskim izveštajima za mišljenjem eksperata, odnosno za mišljenjem stručnjaka. Opšta zapažanja o vojnom potencijalu svakako je mogao da obavi i ambasador, dok je usko specijalistička osmatranja mogao da sprovede samo vojni ekspert, odnosno vojni ataše. Činjenica je da su u poslednjih 200 godina, vojni atašei morali da obaveštavaju svoju zemlju o najprostijim vojnim temama kao što je konjica, ali i o najsavremenijim, kao što su nuklearne raketa velikog dometa, ali samo mali broj njih je u tome uspeo. U cilju da vide i izveste o svemu što je od značaja za odbranu sopstvene zemlje, vojni atašei nisu uvek uspevali da izbegnu zamku prekvalifikacije ili preterane specijalizacije jer specijalizacija ima svoje granice i, ukoliko se sa njom preteruje, može da izazove određene probleme za čitavu organizaciju.

Problem uske specijalizacije, ili prekvalifikacije rešen je na dva načina. Prvi: počela je obuka oficira za posao vojnog atašea (prva takva škola u sklopu generalštaba otvorena je u Austriji 1810. god.), i drugi: počeli su da se priključuju poslanstvu van zemlje oficiri iz drugih vidova oružanih snaga, odnosno u to vreme iz mornarice, a kasnije sa razvojem vazduhoplovstva i iz tog vida oružanih snaga. Slanje oficira iz drugih vidova oružanih snaga nije bilo podstaknuto samo potrebom rešavanja problema prekvalifikacije, već i potrebom da se zbog preobimnosti posla vojnog atašea uputi pomoć oficira iz drugih vidova oružanih snaga, što je za posledicu imalo institucionalizaciju vojne diplomatije, odnosno formiranje vojnodiplomatskih predstavništava.

Institucionalizacija vojnodiplomatskih predstavništava nije proizvod težnje da vojna diplomatija bude odvojena od ambasade, već je ona značila težnju ka samostalnosti u stručnoj oblasti koja je svakako bila neophodna. Sa druge strane, institucionalizacija vojne diplomatije govori u prilog mišljenju koje je zastupao Max Webber-a o težnji institucija ka autonomizaciji, odnosno o želji institucija da se izmaknu potpunoj kontroli vlasti. Prilazeći hronološkom pregledu razvoja vojne diplomatije vidno je da se uoči uobličavanje u jednu homogenu instituciju neposredno pre Prvog svetskog rata, kada su bila zastupljena sva tri vida oružanih snaga. S obzirom da vojna organizacija počiva na principima stroge subordinacije vojnih starešina neophodno je bilo ostvariti da jedan starešina rukovodi radom i poslovima vonodiplomatskog predstavništva, a ta uloga poverena je upravo vojnom atašeu. Takav vid angažovanja vojnih atašea unutar diplomatskih predstavništava postoji i danas, a brojnost i veličina vojnodiplomatskog predstavništva uslovljena je uglavnom mogućnostima i potrebama sopstvene države. S obzirom da su u vojnodiplomatskom predstavništvu prisutni oficiri iz sva tri vida oružanih snaga uglavnom istih činova, subordinacija je obično poverena oficiru kopnene vojske. To pravilo je zastupljeno u oružanim snagama SAD. Sa druge strane u evropskim armijama subordinacija se poverava oficirima koji imaju najviše iskustva. Ukoliko je u vojnodiplomatskom predstavništvu prisutan oficir iz samo jednog vida oružanih snaga, on obično prolazi kroz neophodno upoznavanje sa bitnim karakteristikama ostalih vidova sopstvenih oružanih snaga, ali i oružanih snaga zemlje domaćina.

Funkcije vojne diplomatije

Da bi se obezbedile važne političke pozicije države kao i da bi se realizovala njena spoljna politika primenom dozvoljenih sredstava diplomatska predstavništva su izgradila svoju sopstvenu organizaciju ali su ustanovila i svoje sopstvene funkcije. Smatra se da je reč funkcija, latinskog porekla i da označava vršenje službe, odnosno vršenje neke dužnosti. Na prvi pogled može se činiti da su funkcije diplomatije isto što i njeni zadaci, jer se diplomatski poslovi mogu vršiti, odnosno obavljati i izvršavanjem zadataka, pa se kao logično pitanje postavlja kakva je razlika između ta dva pojma funkcije i zadatka. Funkcija se ne može odvojiti od zadataka, ali komplementarno objedinjuje sve zadatke koje izvršava vojnodiplomatska misija i koji joj se mogu poveriti. Sa druge strane zadaci su brojniji, konkretniji i uvek se postavljaju izvršno, dok se funkcije svode na globalno uokvirenje tih zadataka koji se mogu ali i ne moraju izvršiti. Dakle funkcije su okvirni zadaci koji ne ulaze dublje u način njihovog izvršenja a čijim obavljanjem određena služba ostvaruje svoje konačne ciljeve. Odnos zadatka prema funkciji može se posmatrati i kao odnos dela prema celini. Naime, zadaci su delovi funkcija ili bolje reći podfunkcije čijim izvršavanjem funkcije dobijaju svoja konkretna obeležja.

Bečka konvencija o diplomatskim odnosima odredila je funkcije i zadatke diplomatskih predstavnika. Njihovim izvođenjem i prilagođavanjem za potrebe vojne diplomatije, te funkcije bi se u celosti mogle preneti i na vojnodiplomatska predstavništva i načelno predstaviti na sledeći način:

1. Predstavljanje oružanih snaga u državi prijema;
2. Zaštita interesa oružanih snaga i njenih pripadnika;
3. Pregovaranje sa predstavnicima oružanih snaga zemlje domaćina;
4. Obaveštavanje o oružanim snagama zemlje domaćina i podnošenje pravovremenih izveštaja sopstvenoj vladi i
5. Unapređenje prijateljskih odnosa i razvijanje vojne saradnje.
   

Prvi problem na koji se naišlo u diplomatskoj praksi sa sprovođenjem funkcija kako opšte tako i vojne diplomatije, ogledao se u njihovoj nepreciznoj formulaciji, tačnije u nepreciznom određenju kako, i kojim sredstvima se diplomatske funkcije mogu obavljati. Činjenica da nisu precizno određeni načini i sredstva za njihovo sprovođenje kao posledicu ima i različito zakonsko tumačenje i shvatanje sadržina diplomatskih funkcija. Stoga je potrebno da diplomatska misija dobro poznaje zakone države prijema, ali i zakone međunarodnog prava da bi uspešno mogla da sprovodi svoje zadatke i funkcije. Na početku svog aktivnog delovanja u diplomatskoj praksi oficiri su se pojavljivali u dvema funkcijama: u funkciji vojnih posmatrača i u funkciji obezbeđenja ambasadora. Takav vid angažovanja oficira u sklopu diplomatskih predstavništava bio je sasvim logičan vid upotrebe profesionalnih vojnika za potrebe diplomatske službe. Vremenom su se način funkcionisanja opšte diplomatije, pa samim tim i vojne diplomatije prilagođavali potrebama sopstvene države ali i zakonima države prijema. Izvođenje i prilagođavanje funkcija opšte diplomatije za potrebe vojne diplomatije vremenom se pokazalo kao neophodno da bi vojna diplomatija mogla uspešno da ostvaruje svoje zadatke. Da se kojim slučajem njena aktivnost zadržala samo na obaveštavanju, vojna diplomatiji ne bi mogla da izvršava svoje zadatke, jer bez sprovođenja ostalih aktivnosti koje su predviđene Bečkom konvencijom, ni funkcija obaveštavanja ne bi se mogla sprovesti, ne u potpunosti.

Predstavljanje oružanih snaga u državi prijema

Aktivnost vezana za funkciju predstavljanja ogleda se u samom činu postojanja vojnodiplomatske misije, budući da je ona kao deo oružanih snaga, pozvana da te oružane snage predstavlja u drugoj zemlji. Glavni nosilac te funkcije je svakako vojni ataše, koji načinom na koji sebe predstavlja, predstavlja i sopstvene oružane snage. Vojni diplomata treba da ima na umu da predstavlja svoje oružane snage gde god da se pojavljuje i da je on ta ličnost i prizma kroz koju posmatrači stiču utisak o njegovim oružanim snagama, vojničkom i oficirskom kadru. Relativno odsustvo profesionalne inteligencije, neiskustvo atašea kao i nepažnja prilikom obavljanja svojih zadataka svakako mogu učiniti da se kroz negativno predstavljanje umanji efekat vojnodiplomatske misije. Ta funkcija predstavlja više od ceremonijalne uloge vojnog atašea kao vidljivog simbola oružanih snaga, jer ona omogućava svakodnevni pristup oružanim snagama zemlje domaćina, odnosno svakodnevno upoznavanje sa sadržajima razvoja oružanih snaga zemlje domaćina. To je aktivnost koja se svakodnevno ispoljava a počinje od kontakta sa zvaničnim predstavnicima oružanih snaga zemlje domaćina, u oficijelnim susretima, prisustvovanjem na prijemima, svečanostima, raznim proslavama, paradama i drugim prigodama koje domaćin organizuje za vojno-diplomatski kor. Koristeći pogodnosti svoga položaja vojni ataše ima priliku da se informiše od strane nadležnih institucija u vojsci države prijema, o svim relevantnim podacima koji mogu biti od važnosti za uspešno obavljanje vojnodiplomatske misije. Dakle, na taj način posredno se pruža prilika vojnom atašeu da obavlja svoju osnovnu funkciju, odnosno da se obaveštava o oružanim snagama zemlje domaćina.

Funkcija predstavljanja se svakako prenosi i na mnogo širi krug organa, ustanova i ličnosti pa tako predstavljanje po subjektima na koje je upućena, čini jednu od najopštijih funkcija vojne diplomatije. Naime, vojni ataše ne prisustvuje samo vojnim svečanostima ili samo vojnim prijemima, već naravno i svim drugim prilikama gde je kurtoazno pozvan. Da bi se taj svakodnevni posao uspešno obavljao potreban je ne samo službeni već i privatni kontakt vojnog izaslanika sa svakodnevicom zemlje u kojoj deluje. Održavanje uspešnih kontakata sa predstavnicima oružanih snaga zemlje prijema, kao i sa ostalim vojnim izaslanicima akreditovanih u toj zemlji, predstavlja posebnu veštinu, i u tome kako je i sa kakvim uspehom primenjuje ogleda se sposobnost vojnog diplomate pojedinačno. Tako Alfred Vags navodi da je prva dužnost vojnog atašea, da inspiriše oficire iz svih drugih zemalja sa kojima je u svakodnevnom kontaktu, sa visokim idejama o časti i dostojanstvu, i ukoliko je moguće sa naučnim i profesionalnim kvalitetima koje poseduje . Dakle da predstavi sebe na najbolji mogući način u sopstvenom okruženju.

Zaštita interesa oružanih snaga i njenih pripadnika

Zaštita interesa tokom perioda Hladnog rata bila je jedan od glavnih razloga za uspostavljanje diplomatske, odnosno vojnodiplomatske misije u nekoj zemlji. Danas je uobičajena praksa da jedna država na teritoriji druge države može imati svoju vojnu bazu u kojoj je stacioniran veliki broj njenih vojnika. Teško je samo navesti kakvi problemi mogu nastati, i u kojim sve okolnostima vojnodiplomatska misija može intervenisati na osnovu zaštite tih lica i njihovih interesa. Prema tome funkcija zaštite interesa svodi se na preduzimanje određenih mera i radnji kako bi se zaštitili interesi sopstvene armije, sopstvene države i pripadnika oružanih snaga, oficirskog i vojničkog kadra i drugih lica koja se nađu na teritoriji države domaćina.

Važan uslov da bi se ostvarila zaštita interesa oružanih snaga i njenih pripadnika ogleda se u značaju osnovne vojnodiplomatske funkcije, odnosno u obaveštavanju i izveštavanju o događajima unutar zemlje prijema. Dobro obaveštena diplomatska misija u stanju je da redovno obaveštava sopstvene pripadnike o prilikama u državi prijema, kao i o prilikama u njenim oružanim snagama, naravno ukoliko su ta obaveštenja od značaja za njih. Na taj način se najbolje sprovodi zaštitu interesa sopstvenih oružanih snaga i njenih pripadnika.

Pregovaranje sa predstavnicima oružanih snaga zemlje domaćina

Pregovaranje se može odrediti kao zajednički proces donošenja odluka, u kome strane koje su u početku imale suprotstavljene pozicije i najčešće suprotne interese nastoje da dođu do međusobno korisnog i zadovoljavajućeg sporazuma. U međunarodnim odnosima pregovaranje je oduvek imalo centralno mesto, kako u funkcionisanju država i njenih oružanih snaga, tako i u njihovim međusobnim odnosima. Zadaci vojnodiplomatskog predstavništva, prilikom vođenja međunarodnog pregovaranja, mogli bi se svesti na radnje koje se odnose na pregovore koje vode vojne delegacije koje su doputovale u posetu oružanim snagama zemlje domaćina, i pregovore koje vojnodiplomatsko predstavništvo obavlja samostalno sa predstavnicima oružanih snaga zemlje domaćina. Priprema članova delegacije za proces pregovaranja ogleda se pre svega, u njihovom upoznavanju sa prilikama u zemlji prijema, kao i sa ličnostima sa kojima će se delegacija susresti i pregovarati.

Obaveštavanje o oružanim snagama zemlje domaćina i podnošenje pravovremenih izveštaja sopstvenoj vladi

Obaveštavanje je funkcija vojne diplomatije čijim obavljanjem su oficiri u ambasadi odnosno vojni atašei, ali i sami ambasadori dobili epitet špijuna. Bez proučavanja te funkcije ne može se naučno osvetliti suština savremene uloge diplomatije u međunarodnim odnosima. Aktivna uloga diplomatije koncentriše se oko funkcije obaveštavanja i informisanja, međutim tragovi te aktivne uloge mogu se pronaći i u drugim funkcijama diplomatskih predstavnika, ali nijedna od tih funkcija u celini ne predstavlja aktivnost usmerenu u pravcu formiranja spoljne politike.

Obaveštavanje o vlastitim oružanim snagama, njihovoj nameni i zadacima u miru i ratu s jedne strane, i obaveštavanje sopstvene vlade o svim značajnim elementima o oružanim snagama u državi prijema s druge, jedna je od svakodnevnih aktivnosti vojnodiplomatske misije koja se sprovodi sistematski i kontinuirano.

Uobičajeno, prikupljanje podataka o oružanim snagama zemlje prijema sprovodi se kroz obaveštajnu delatnost. Obaveštajna delatnost je glavna sadržina rada i rezultat primarne funkcije obaveštajne službe, a sprovodi se primenom specifičnih obaveštajnih metoda i postupaka. Specifične metode i postupke pored ostalih preduzima i vojni diplomata, a one se odnose pre svega na upoznavanje prilika u zemlji domaćina, i dostavljanje izveštaja o stanju u oružanim snagama zemlje domaćina. Glavna karakteristika obaveštajnog rada vojnog izaslanika predstavlja činjenica da se pomenuti specifični metodi i postupci obavljaju legalnim sredstvima. Osnovna karakteristika funkcije obaveštavanja, ogleda se u neskrivenoj želji jedne države da poseduje što više podataka o drugoj državi. Obaveštajni rad sprovodi vojni ataše prikupljajući podatke iz okvira svoga rada. „Naša pojedinačna opažanja i saznanja koja možemo da evidentiramo, nazivamo podacima. Smislenim organizovanjem podataka u poruku određenog značenja proizvodimo informaciju. U današnjem svetu informacija predstavlja najtraženiji i najvredniji elemenat.

Zbog preduzetih mera na zaštiti važnih podataka o oružanim snagama države prijema, vojni ataše u cilju izvršenja postavljenih zadataka, mora delovati diskretno. Diskretnim delovanjem on automatski sužava mogućnost prikupljanja većeg broja podataka već je primoran da se zadovolji užim saznanjima, odnosno samo delom informacija iz određene oblasti. Dakle na neki način dolazi do samoograničenja atašea i vojnodiplomatske misije u njihovom delovanju, što je svakako neophodno u diplomatskim poslovima, da bi se očuvali diplomatski odnosi. Potpunu informaciju gotovo nikada ne može dobiti niti vojni ataše, niti vojna obaveštajna služba. Vojni ataše prilikom obavljanja funkcije obaveštavanja, mora postići potpunu objektivnost, odnosno njegovi podaci moraju biti oslobođeni političkog ubeđenja da bi se koristili bez ikakve sumnje, pre svega zbog činjenice da su moderne obaveštajne službe primorane da formiraju sliku o namerama drugih država i njihovim oružanim snagama od delića koji sačinjavaju mozaik informacija, a koje im dostavlja između ostalih i vojni ataše.

Obaveštavanje i informisanje često mogu biti u direktom konfliktu sa vremenom i energijom koja se utroši na druge neinteligentne aktivnosti. Naime vojnodiplomatska misija u inostranstvu opterećena je jednom vrstom neproduktivnog angažovanja na pisanju izveštaja, informacija i njihovim slanjem putem sredstava komunikacija. Međutim, glavni preduslov za uspešno obavljanje funkcije obaveštavanja ogleda se u uspešnom obavljanju svih predviđenih radnji. Stoga opterećenje vojnog atašea sa neinteligentnim aktivnostima svakako treba posmatrati kao nužno zlo. Obaveštajni rad vojnodiplomatskog predstavništva organizuje se prema zahtevima, potrebama i mogućnostima sopstvene države. U širem smislu obaveštavanje može biti kategorizovano na strategijsko, operativno i taktičko. Strategijsko obaveštavanje uopšteno, bile bi informacije prikupljene na nacionalnom nivou, u cilju osiguranja nacionalne politike. Takve informacije obično se zahtevaju od strane donosioca političkih odluka u državi, kao i od visokih vojnih oficira, da bi se ostvarila efektivna nacionalna i vojna strategija razvoja. Operativno i taktičko obaveštavanje, u vojnom smislu odnose se na važne informacije prikupljene na bojnom polju, za potrebe vojnih komandanata u cilju postizanja uspeha u borbenim dejstvima. Taktičko obaveštavanje bi predstavljalo prikupljanje informacija o snazi neprijateljskih trupa, njihovim pokretima, opremi, međusobnom položaju jedinica i ostali interesantni podaci.

Diplomatski odnosi među državama neposredno utiču na organizaciju obaveštajnog rada vojnodiplomatskog predstavništva, kao i na nivo aktivnosti koje sprovodi vojnodiplomatsko predstavništvo. Ukoliko su ti odnosi svedeni na egzistencijalni minimum ili potpuno prekinuti, aktivnost prikupljanja tajnih podataka prema tim zemljama maksimalno je intenzivirana. Takođe, razumna je činjenica da su aktivnosti vojnodiplomatskih predstavništava akreditovanih u susednim državama pojačanog intenziteta, a posebno se koncentrično usmeravaju na one susedne države sa kojima nisu uspostavljeni diplomatski i vojnodiplomatski odnosi, i to, prvenstveno, na obaveštajnom planu, radi preventivnih, odbrambenih ili agresivnih planova i zadataka.

Obavljanje funkcije obaveštavanja moguće je uz korišćenje legalnih metoda što znači de se podaci prikupljaju javno, a da osoba koja prikuplja podatke čini to u okviru svoje sopstvene legalne funkcije. Reč je o podacima koji nisu državna tajna već su to podaci do kojih se dolazi iz različitih otvorenih izvora. Kao najčešći izvor u većini istraživanja navode se mediji, odnosno dnevna štampa, televizija, radio a poslednjih godina svakako i Internet kao globalno sredstvo komunikacije. Iskustva većine obaveštajnih službi takođe govore da se najveći deo informacija prikuplja upravo sredstvima javnog informisanja, odnosno iz izvora koji su uvek dostupni i uvek u okruženju. Kao javni ili legalni izvori podataka najčešće se navode Državne i vojne organizacije zemlje prijema.

Ministarstvo odbrane i generalštab zemlje prijema imaju veoma razvijenu delatnost održavanja kontakata sa stranim vojnim izaslanicima. Taj način saradnje funkcioniše po principu reciprociteta i prihvaćen je od strane većine zemalja. U tom pogledu veoma je rasprostranjena praksa neposrednog obraćanja vojnog atašea odgovarajućem vojnom ministarstvu. Tom prilikom vojni izaslanik može tražiti da mu se dostave informacije koje su mu potrebne, a koje zemlja prijema nije klasifikovala kao državnu tajnu. Značajan izvor podataka je svakako i parlament zemlje prijema. Izučavanje parlamentarnih zakona u radu, posebno zakona koji se odnose na bezbednost i odbranu, predviđeni vojni budžet i slični podaci mogu pružiti predstavu o tome u kom pravcu se razvijaju vojni potencijali u određenoj zemlji kao i kakve su buduće namere dotične zemlje sa njenim oružanim snagama. Javna i slobodna diskusija u parlamentu je obeležje demokratskih institucija ali u isto vreme i dragocen izvor podataka. Kompanije koje se bave proizvodnjom oružja u stvari su identične sa kompanijama koje se bave industrijskom proizvodnjom uopšte. Naoružanje zahteva gotovo sve sirovine i proizvode koji se zahtevaju i u svakoj drugoj industrijskoj grani. Tako se dolazi do zaključka da ratna privreda predstavlja privredu uopšte. Stoga se obaveštavanjem po pitanju industrijskog razvoja svakako mora baviti i vojna diplomatija ukoliko želi da postigne kvalitetne rezultate.

• Strani vojni predstavnici

Saradnja sa stranim vojnim predstavnicima može biti važan izvor prikupljanja podataka. Država prijema povodom vojnih svečanosti organizuje zajedničke prijeme za vojne predstavnike koji su akreditovani. Na takvim skupovima pruža se prilika da se razmene podaci uglavnom vojne prirode. Važno je da vojni ataše obezbedi svoje prisustvo na takvoj vrsti skupa, jer je to idealna prilika da se detaljno informiše o nekom pitanju koje je od značaja za sopstvene oružane snage.

• Sredstva javnog informisanja

Opozicioni listovi, takođe pružaju mnogo više informacija nego štampa i mediji koji su pod vladinom kontrolom. Koliko su ti izvori informacija pristupačni zavisi pre svega od same države prijema. Međutim, kako će se ti podaci iskoristiti u najvećoj meri zavisi od obučenosti vojnog atašea, odnosno od njegovog poznavanja jezika zemlje domaćina. Naime, poznavanje jezika, odnosno njegovo nepoznavanje, može biti ograničavajući faktor u korišćenju tih izvora podataka.

• Pojedinci

Pojedinci kao izvor informacija su ono područje obaveštavanja koje se veoma često dovodi u vezu sa špijunskim delovanjem vojnog atašea, pre svega zbog činjenice, da je takav način obaveštavanja najmanje zakonski regulisano područje. S druge strane ova vrsta sredstava spada među izvore koji se u principu najviše koriste.

• Vojni ataše neposrednim osmatranjem

Vojni ataše neposrednim osmatranjem je jedan od prvih načina prikupljanja podataka, poznat kao opserviranje, odnosno osmatranje. Takav način prikupljanja podataka primenjuje se još od davnina i zadržao se do danas. Reč je o spoljašnjem osmatranjem ljudi i njihovih aktivnosti, terena zemljišta, prirodnih bogatstva i sličnih podataka, na osnovu kojih se sprovodi otkrivanje traženih informacija. Pozicija vojnog atašea u ambasadi čini ga idealnim za sprovođenje te vrste aktivnosti u nekoj zemlji. Članom 26. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima omogućava se slobodno putovanje diplomatskim predstavnicima, pa samim tim i vojnom atašeu.

Podnošenje pravovremenih izveštaja

Podnošenje pravovremenih izveštaja sopstvenoj vladi je funkcija koja se obavlja u sklopu funkcije obaveštavanja, ali to ne znači da ona ima sporedan karakter. Obavljanje te funkcije omogućeno je članom 27. koji dozvoljava opštenje sa sopstvenom vladom. Podnošenje izveštaja sačinjava u isto vreme jednu od komponenata tzv. slobode opštenja, koja je u međunarodnom pravu obezbeđena kao posebno pravo diplomatskih i konzularnih predstavnika sadržana u sistemu njihovih privilegija i imuniteta. Zahtev za pravovremenim izveštavanjem je od velikog značaja da bi se političke odluke mogle donositi pravovremeno i uspešno. Ne radi se samo o podacima koji se odnose na vojne potencijale već i na podatke o ekonomskoj snazi, industrijskoj infrastrukturi, komunikacijskim i transportnim sistemima, političkom rukovodstvu, naučnom i tehnološkom razvoju, sociološkim, kulturnim, geografskim faktorima i slično.

Ništa ne garantuje visoku uspešnost izveštaja vojnog atašea, ukoliko ti izveštaji ne budu dostavljeni na vreme, ukoliko nisu cenjeni, ukoliko se njima ne veruje, ili još gore ukoliko ih domaći autoriteti uopšte i ne čitaju. Vojnodiplomatska predstavništva koriste savremena sredstva komunikacije da bi dostavili svoje izveštaje na vreme i u zaštićenom obliku. Na taj način omogućena je brža komunikacija sa sopstvenom zemljom, s obzirom da iz tih zemalja obično stižu rutinske informacije, odnosno podaci koji ne zahtevaju specijalne mere zaštite. Međutim, vojna diplomatija nema potrebu za svim objavljenim podacima pa zato vojni ataše u diplomatsko konzularnom predstavništvu, izdvaja samo relevantne činjenice iz oblasti koju prati. Svi važni podaci bivaju propušteni kroz obaveštajni mlin, odnosno moraju prethodno svi stići na jedno mesto gde ih analitičari moraju temeljito pretresti da bi se otkrila prava vredna informacija. Koliko vremena će posvetiti toj radnji svakako zavisi i od mogućnosti atašea.

Zemlje koje imaju ekonomsku mogućnost da upute u svoju misiju dovoljan broj ljudi za obavljanje svih predviđenih zadataka svakako mogu očekivati dostavljanje svih važnih informacija na vreme. Sa druge strane zemlje koje su iz razloga ekonomičnosti, svele veličinu misije na minimum mogu očekivati poteškoće kako u vremenu dostave, tako i u tačnosti informacija. Informacije se dalje dostavljaju određenom krugu korisnika, gde se na osnovu njih delom utiče na formiranje spoljne politike sopstvene zemlje. Stoga, može se zaključiti da bez usaglašenog rada vojnodiplomatske misije u inostranstvu, kao i zalaganja domaćih autoriteta u njihovom redovnom korišćenju, i najbolji izveštaji atašea mogu ostati bezvredni.

Unapređenje prijateljskih odnosa i razvijanje vojne saradnje

Funkcija unapređenja prijateljskih odnosa i razvijanje vojne saradnje ima za cilj, da naglasi važnost svih prethodno navedenih funkcija. Unapređenje vojne saradnje predstavlja funkciju vojne diplomatije koja se danas ostvaruje kroz dve specifične vrste zadatka. Prvi se ogleda u unapređenju prijateljskih odnosa između armija, jačanju poverenja i razvijanju međuarmijske saradnje, a drugi u razoružavanju ili uništavanju nepotrebnog hemijskog i biološkog oružja, kao i nagomilanog lakog i ličnog naoružanja, koje se u bezbednosnim krugovima češće naziva SALW (engl. Small Arms and Light Weapons), i koje se može zloupotrebiti od strane terorističkih organizacija ili organizovanog kriminala, a predstavlja zaostavštinu iz perioda Hladnog rata.

Unapređenje prijateljskih odnosa između armija, ataše sprovodi kroz uspešne kontakte sa sopstvenim okruženjem, odnosno dobrim odnosima sa svojim domaćinima ali i sa ostalim vojnim izaslanicima koji se nalaze u zemlji prijema. Unapređenje prijateljskih odnosi između armija je oduvek bilo delikatno pitanje, jer je armija najvitalniji deo društva u svakoj državi, pa se iz tih razloga posebno štiti i čuva, sa težnjom da ostanu duboko nacionalne, da ispoljavaju nacionalnu istoriju i tradiciju, da šire svetle tradicije, popularišući snagu i moć na prostoru gde se nalazi VDP. Vojnodiplomatsko predstavništvo ima važnu ulogu da tu saradnju unapređuje, da ubrza tokove, da ih proširi i da kreativnim radom svojih aktera pronađe nove puteve, nove sadržaje i područja saradnje, da prevaziđe sve postojeće prepreke.

Drugi vid angažovanja vojne diplomatije u sklopu navedene funkcije ogleda se u radu na razoružavanju, odnosno uništavanju zastarelog i neupotrebljivog oružja. Danas se u većini zemalja proces razoružavanja shvata kao preko potreban, jer kao što tvrdi Barry Buzan uvećavanjem samo vojne moći u današnjim uslovima, ne povećava se bezbednost države, nego se češće na taj način smanjuje ekonomska bezbednost, i ugrožavaju ekološki sistemi. Svedoci smo pojave da su pojedine zemlje angažovale sve raspoložive resurse u cilju razvoja nuklearne moći, a na drugoj strani u potpunosti su zapostavile elementarne potrebe sopstvenog stanovništva, dovodeći ga na ivicu egzistencije. Svakako da se takvim postupcima ugrožavaju i ostali vidovi bezbednosti, uključujući ekonomsku bezbednost građana i ekološke potencijale određenih područja.

Špijunaža u službi vojne diplomatije

U zavisnosti od toga na koji način, odnosno kojim sredstvima smo došli do nekih podataka, pravi se razlika između obaveštajnog rada i špijunaže. Naime svaki akt legalnog delovanja, akt koji je u skladu sa zakonima države prijema, i normalno ne protivi se međunarodnoj Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima, predstavlja legalan način prikupljanja podataka, te shodno tome sve informacije koje su prikupljene na ovaj način predstavljaju klasičan obaveštajni rad. Sa druge strane postoje situacije kada se koriste nedozvoljena sredstva u cilju pronalaženja traženih podataka, kao što su podmićivanje, ucene, vrbovanje i slične metode koje su odraz klasičnog kršenja zakona zemlje ali i međunarodnog prava. Nažalost, istorijska praksa puna je ovakvih slučajeva koji su obeležili drugu polovinu XX veka, odnosno period hladnog rata.

Špijunska delatnost pojavila se uporedo sa nastankom država i klasnih društava. Smatra se da reč špijunaža - vodi poreklo od francuskog izraza espionnage uhođenje, vrebanje; dostavljanje, potkazivanje, a da je reč špijun italijanskog porekla i potiče od reči spione odnosno uhoda; dostavljač; doušnik; potkazivač. Špijunaža bi se mogla definisati kao planska, organizovana ilegalna delatnost obaveštajnih službi u cilju prikupljanja tajnih podataka o drugim državama i njenim vitalnim vrednostima, namerama i ciljevima, radi obezbeđenja i ostvarivanja državnih, političkih i nacionalnih interesa ili tajno pribavljanje važnih podataka za stranu državu ili organizaciju, ili u stranoj državi za svoju zemlju ili organizaciju.

Veoma često delovanje obaveštajne službe poistovećuje se sa špijunskim delovanjem. Međutim, poistovećivanje ta dva pojma je neprihvatljivo jer između njih postoje mnoge razlike. Ako se stvari pomalo uproste, može se reći da je njihov odnos – odnos dela prema celini. Špijunaža je, naime, samo deo aktivnosti obaveštajne službe. Špijunaža je u svom vekovnom razvoju od dostavljanja podataka evoluirala i postala naučni proces. Visoko plaćeni od svoga poslodavca većina špijuna smatrala je sebe nepotplativim. Njihove nagrade su isplaćivane iz tajnog fonda zemlje, a najveći deo je isporučivan od strane diplomata i vojnih atašea. U nekim mestima kao što je Austrija pre 1914. godine ti fondovi su bili vođeni od strane ministarstva inostranih poslova po svoj prilici u potpunoj tajnosti. U većini drugih zemalja svaka služba imala je svoj tajni fond, koji je varirao od nule u određenim periodima, do četrdeset procenata koliko je iznosila, najveća pojedinačna suma u budžetu diplomatskog predstavništva SAD u Tokiju 1930. godine. Nažalost veoma mali broj zemalja nije ohrabrivao njihove oficire na akte špijunaže. Špijune je obično plaćao generalštab, koji nije obraćao puno pažnje na posledice i efekte koje ovakav rad može proizvesti ako budu otkriveni, ili ako se posumnja u njih jer nisu imali direktnu vezu sa špijunima, već su ostavljali diplomatama da smire stvari oko protesta države. Istorija diplomatije još nije uspela da dâ odgovor na pitanje koliki treba da bude vremenski prekid diplomatskih odnosa u cilju upozorenja prema nekoj zemlji da se slične afere ne bi ponovile.

Situacija kada se vojni ataše okrene špijunaži, ili unajmi špijuna, nastaje u periodu njegovog neuspeha da legalnim sredstvima dođe do željenih informacija koje predstavljaju državnu tajnu. Izaslanik je tada pod velikim i konstantnim pritiskom sopstvene vojne obaveštajne službe, odnosno nalogodavca, koji zahteva određene podatke ali je to očigledno zadatak kome on nije dorastao, odnosno zadatak koji ne može obaviti legalnim putem. Tada vojni diplomata da bi došao do važnih informacija, mora angažovati agenta (špijuna), ili on sam mora postati špijun. U slučaju da se opredeli za ovo drugo rešenje mora biti svestan da rizikuje sopstveni opstanak u diplomatskoj službi, da može biti proglašen za personu non grata, kao i da rizikuje ugled svoje zemlje u međunarodnim institucijama. U prošlosti su mnogo češće nego danas oficiri u diplomatskoj službi bili proglašavani za personu non grata, iz dva osnovna razloga: prvo, vojna diplomatija je usavršila metodologiju rada pa i špijunaže i drugo, države su postale mnogo tolerantnije na prestupe vojnodiplomatskih predstavnika. Danas postoje mnogi načini prilagođeni naučno tehnološkim dostignućima radi prikupljanja podataka. Međutim, obaveštajne službe su zadržale špijunažu kao neprevaziđeni metod prikupljanja podataka o drugoj strani. Ono što naročito otežava raspravu o odnosu vojne diplomatije i špijunaže je činjenica da tu delatnost sprovodi čovek, a u njegovoj prirodi ponekad presudnu ulogu igraju podsticaji koji dolaze iz revira podsvesnog. Zato ne čude ni izjave drugih aktera u vojnoj diplomatiji koji tvrde da špijunaža nije sredstvo koje su koristili u svom radu. Austrijski vojni ataše koji je delovao u Konstantinopolju, dugih 15 godina kaže da javnost veruje da vojni ataše mora, iznad svega da se bavi špijunažom. Na stranu činjenica da ga na takvu aktivnost, mogu pokrenuti i motivisati samo ideali, i da to radi bez materijalne nagrade i pod velikim rizikom da će baciti senku na ličnu čast, profesionalni vojni ataše, ima veoma malo motiva da se bavi profesionalnim špijuniranjem. Retki su slučajevi kada pojedinac koristi takva sredstva da bi pronašao podatke koji se čuvaju striktno tajno.