Gajnina pobuna

Gajnina pobuna izbila je u proleće 399. godine u Istočnom rimskom carstvu. Predvodio ga je Gajna Got — rimski vojskovođa. Buna je izbila za vreme vladavine cara Arkadija, a završena je potpunim neuspehom pobunjenika i ubistvom njihovog vođe.

Uvod

Godine 399. Eutropije je uspeo sebi da obezbedi zvanje konzula. To je bio korak koji je sigurno ubrzao njegov pad. Iako je titula konzula već odavno bila samo počasna, ipak je to bila najviša titula koju je Carstvo moglo da dodeli, ono koje su i sami carevi ponosno nosili — obično više nego jednom — tokom svoje vladavine; i kada je bila davana nekome izvan carske porodice, titula je bez izuzetaka bila rezervisana za Rimljane visokog roda koji za sobom imaju dug istorijat besprekornog službovanja. To što su je sada prigrabili bivši rob i uškopljena muška prostitutka bilo je više od onoga što je slobodno rimsko stanovništvo Carigrada moglo da podnese. Ironija je što stvari nisu pokrenuli ni Senat niti rimsko plemstvo već jedan Got, onaj isti Gajna kome je Stilihon poverio zapovedništvo nad vojskom Istoka i čiji su vojnici pre četiri godine isekli Rufina, pretorijskog prefekta. Po prispeću u prestonicu njegovo zvanje magister militum per orientem bilo je potvrđeno; i tako, kad je u proleće 399. izbila nova pobuna među gotskim naseljenicima u Frigiji, Gajna je bio jedan od dvojice vojskovođa koje su poslali da je uguše, uprkos svom gotskom poreklu.

Uklanjanje Eutropija

Odmah po dolasku u Frigiju, Gajna je tajno promenio stranu, i u boju koji je usledio uspešno je, zajedno sa pobunjenicima, nadvladao Rimljane, te su bitku završili kao pobednici na bojnom polju. I dalje se predstavljajući kao sluga lojalan caru, poslao je poruku Arkadiju izveštavajući ga da su pobunjenici isuviše brojni da bi silom mogli da se umire te da je neophodno da se sa njima pregovara. Na sreću, pobunjenici su postavljali krajnje razumne zahteve koji, preporučuje on, treba da budu prihvaćeni bez daljeg odlaganja. Prvi od ovih zahteva bio je predaja Eutropija. Arkadije je oklevao; bio mu je još uvek potreban njegov stari sobar jer se umnogome oslanjao na njega. Ali tada se javio još jedan moćan glas- glas carice Evdoksije lično.

I tako je, nevoljno, car dao naređenje, a Eutropije je prestravljen pobegao u crkvu Svete Sofije i pao pred noge patrijarhu, svetom Jovanu Zlatoustom, koji je, kako mu je jecajući ovaj napomenuo, takođe njemu imao da zahvali za svoj položaj. Ovaj nesretni sveštenik, koji je u prestonicu bio namamljen na prevaru prethodne godine i koji stolicu patrijarha, pre svega, nikad nije ni želeo, imao je za svoga samozvanog dobročinitelja onoliko malo naklonosti koliko i Evdoksija, ali nije mogao da mu uskrati pravo na utočište. Kad su ubrzo zatim stigli vojnici sa zahtevom da im preda begunca, on je neustrašivo stao pred njih i vratio ih tamo odakle su došli dok je kukavni evnuh drhtao skriven iza oltara.

Eutropije je bio siguran u Svetoj Sofiji; na nesreću, kao što je i sam dobro znao, tu je, takođe, bio kao u zamci. Sledećeg dana, u nedelju, posle hladne i neudobno provedene noći morao je da istrpi i dodatno poniženje slušajući onu gromovitu propoved zbog koje je i sam propovednik dobio ime (Hrizostom — doslovno "Zlatousti"), izrečenu pred ogromnim skupom, ali posvećenu samo njemu, evnuhu, s temom: "Taština nad taštinama, sve je taština". Verovatno je baš ova homilija koja mora da ga je privela skrušenosti više od bilo čega drugog, ubedila Eutropija da se na kraju preda pod uslovom da mu život bude pošteđen. Proteran je u egzil, na Kipar, ali je na Gajnino insistiranje nešto kasnije doveden natrag i, s obzirom na to da je posebno naglašeno da mu je bezbednost garantovana samo u Carigradu, suđeno mu je u Halkedonu gde je i pogubljen.

Gajnin napad na Carigrad

Gajna je pobedio, ali mu nije bilo suđeno da dugo uživa u toj pobedi. Početkom 400. godine vratio se u prestonicu, gde je pokušao da nametne svoju moć onako kako su to Rufin i Eutropije učinili pre njega, ali su ga neprijateljski nastrojeni građani sprečili da dostigne bilo šta slično tome; njegov tajni pokušaj da osvoji carsku palatu, verovatno sa ciljem da pobije sve u njoj i da se domogne carskog trona, bio je osujećen gotovo pre nego što je i započeo.

U pomanjkanju odgovarajućih izveštaja iz tog vremena nemoguće je da se sastavi cela priča; nekako pred sam kraj leta, posle više od šest meseci nemira, Gajna je iznenada naredio svojoj gotskoj vojsci da se spremi za polazak. Posumnjavši da je posredi pokušaj nekog novog državnog udara, brižno stanovništvo napunilo je gradske ulice; nastala je tako krajnje napeta situacija da se između njih i varvara koji su odlazili zametnuo boj. Većina ovih potonjih već je napustila grad, ali su preostali, u daleko manjem broju, postali lake žrtve antigotskog raspoloženja koje je tinjalo godinama. Da bi se sprečilo njihovo bekstvo, bila su zatvorena gradska vrata i do jutra ih je bilo 7.000 mrtvih, mnogi od njih bili su živi spaljeni u crkvi blizu carske palate u kojoj su pokušali da nađu utočište.

Kraj ustanka

Sam Gajna je sa preostalim delom vojske beznadežno lutao Trakijom pre nego što je pokušao da preko Helesponta pređe u Aziju, gde je pretrpeo još teže gubutke od vojske verne caru koja se tu sakupila da ga sačeka. Onda se nekako opet probio na sever, prema Dunavu, gde je konačno pao u zarobljeništvo hunskog kralja Aldina, koji mu je odrubio glavu i kao poklon poslao Arkadiju. Tako je još jedan avanturista, u pokušaju da nešto dobije za sebe u opštoj zbrci koja je vladala u Carstvu, glavom platio svoju prenagljenost.

Vidi još

• Hronologija istorije Vizantije
• Vizantijski carevi

Literatura

• Norič, Dž. Dž. Vizantija, rani vekovi. ISBN 978-86-505-1428-3.