Georgije Bibesku

Georgije Bibesku (26. april 1804. - 1. jun 1873) je bio vlaški knez od 1843. do 1848. godine.

Georgije Bibesku
Georgije Bibesku
Lični podaci
Puno ime	Georgije Bibesku
Datum rođenja	(1804-04-26)26. april 1804.
Mesto rođenja	Krajova, Vlaška
Datum smrti	1. jun 1873.(1873-06-01) (69 god.)
Mesto smrti	Pariz, Treća francuska republika
Grob	Per Lašez
Porodica
Roditelji	Dimitrije Bibesku
Dinastija	Bibesku
Vlaški knez
Period	1843-1848
Prethodnik	Aleksandar II Gika
Naslednik	Barbu Štribej

Biografija

Rođen je 1806. godine u Krajovi kao stariji sin Dimitrija Bibeskua, pripadnika vlaške boljarske porodice Bibesku. Studirao je prava u Parizu. Nakon povratka u Vlašku, Bibesku je izabran u Skupštinu koja je osnovana nakon donošenja Organskih statuta (1831). Statuti su doneti pod pritiskom Ruske imperije nakon pobede nad Osmanlijama u Rusko-turskom ratu (Jedrenski mir). Rumunija je dobila pravo izbora kneza. Na presto je došao Aleksandar II Gika.

Vladavina

Rusija je tražila usvajanje dodatnog člana Organskog statuta da bi sprečila svaku njihovu izmenu bez pristanka ruskog i osmanskog dvora. Gika je morao da izvrši pritisak u Vlaškoj. Suprotstavio se nacionalistima i liberalima i izgubio potporu garantujuće i sizerene sile koje su ga na kraju 7. oktobar 1842. godine smenile. Na njegovo mesto je izabran Georgije Bibesku koji se sporazumeo sa Moldavijom o ukidanju carinskih barijera, prihvatanju zakona o zajedničkom državljanstvu i upotrebi zvaničnog naziva Ujedinjene kneževine. Razdor sa zakonodavnim telom je bivao sve veći, te je knez još više bio upućen na Rusiju, a njegova vlast je bila sve ugroženija. Zahvaljujući uklanjanju osmanskih ograničenja omogućeno je potpuno korišćenje bogatih podunavskih polja i slobodna trgovina. Kraj ratovanja i nemira, mere protiv zaraza, veća stabilnost poreza i povećan red u upravi, ne samo da su smanjili iseljavanje već su i privukli doseljenike u kneževine. Stanovništvo je sa nekih 3 naraslo na 4 miliona u periodu 1830-1850. godine. Stvoreni su novi gradovi, a stari su se širili. Luke na ušću Dunava, Galac u Moldaviji i Braila u Vlaškoj, dosegli su do 1840. godine 40 000 stanovnika. Znatan deo srednje klase, naročito u Moldaviji, bili su stranci. Liberalnije odredbe Jedrenskog mira privukle su Jevreje iz Rusije i Habzburške monarhije. Pošto im je kao strancima bilo zabranjeno da poseduju zemlju, čak i da stanuju na selu kao trgovci i zanatlije, oni su se naselili u gradovima ili recimo držali krčme. Bojari su želeli da steknu što više zemlje da bi proizveli žito i za izvoz, a statuti su im ograničili pravo vlasničke trećine. Zavisni seljaci su imali pravo obrade 2/3 zemlje u zamenu za desetak. Međutim, bojari su u praksi uspevali da smanje ono što je bilo namenjeno seljacima, tako da je većina morala da uzme u zakup više zemlje. Poljoprivreda je rasla, ali nije mogla da zadovolji rastuće unutrašnje i potrebe međunarodnog tržišta. Najvažnija privredna grana bila je proizvodnja hrane. Među bogatim bojarima ustalio se običaj da svoje potomke šalju na školovanje u Francusku gde su im bila otvorena vrata svih političkih i umetničkih kružoka, što nije bio slučaj sa srpskim i grčkim učenicima. Skoro svi Rumuni u Parizu uzeli su učešće u tamošnjim događajima februara 1848. godine, a revolucija je preko njih pristigla i u kneževine. Nakon događaja u Jašiju i Bukureštu one su ostale bez kneževa. U Vlaškoj je na presto došao Bibeskuov brat Barbu Štirbej. Bibesku beži u Pariz gde je umro 1873. godine.

Izvori

• Andrej Ocetea, Istorija rumunskog naroda, Matica srpska, Novi Sad (1979)
• Jozef fon Hamer, Historija Turskog (Osmanskog) carstva 3, Zagreb (1979)
• Stevan Pavlović, Istorija Balkana (1804—1945), Klio, Beograd (2004)