Википедија

Gerontologija

Gerontologija (grč. γέρων, geron, „star čovek“ i λογία, logija, učenje) je nauka o sociološkom, psihološkom, kognitivnom i biološkom aspektu starenja. Termin je pripisan ruskom imunologu Ilji Mečnikovu. Razlikuje se od gerijatrije, koja je grana medicine specijalizovana za lečenje bolesti kod starijih. Gerontolozi uključuju istraživače i praktikante sa polja biologije, medicine, kriminologije, socijalnog rada, psihologije, psihijatrije, sociologije, ekonomije, političkih nauka, arhitekture, geografije, farmacije, javnog zdravlja i antropologije.[1]

Selino Vilanueva, sa 115 godina najstariji muškarac u Čileu.

Gerontologija obuhvata sledeće:

  • proučavanje fizičkih, mentalnih i socijalnih promena tokom starenja
  • istražuje sam biološki proces starenja (biogerontologija)
  • istražuje socijalni i psihosocijalni posledice starenja (sociogernotologija)
  • istražuje psihološke efekte na starenje (psihogernotologija)
  • istražuje pristup biološkom starenju prema bolesti koja uzrokuje starenje (geronauka)
  • istražuje efekte starenja na društvo
  • primene ovog znanja u politikama i programima, uključujući makroskopski (na primer planiranje vlade) i mikroskopski (npp. Trčanje u staračkom domu) plan

Multidisciplinarna priroda gerontologije znači da postoji veliki broj podoblasti, kao i povezanih oblasti, kao što su psihologija i sociologija koji se preklapaju sa gerontologijom. Gerontolozi poznaju 4 vrste starenja: hronološko, biološko, psihološko i društveno starenje. Hronološko starenje je definisano kao broj godina od rođenja. Biološko starenje se odnosi na fizičko starenje koje odlikuje smanjena sposobnost sistema organa. Psihološko starenje podrazumeva promene u senzornim i perceptivnim procesima, promene kognitivnih sposobnosti i promene adaptivnog kapaciteta i ličnosti. Socijalno starenje podrazumeva individualne promene odnosa sa porodicom, prijateljima, prema poslu, radu i ostalim društvenim aktivnostima.[1]

Istorija uredi

U srednjovekovnom islamskom svetu, nekoliko lekara je zapisalo probleme vezane za gerontologiju. Avicena je u svom „Medicinskom kanonu“ ponudio obuku za negu starih, uključujući ishranu i lekove za probleme uključujući i opstipacije.[2] Arapski lekar Ibn Al-Jazar Al-Karijavani (Algizar, 898-980) je pisao o bolovima i fizičkom stanju starih osoba..[3] Njegov naučni rad obuhvata poremećaje spavanja, zaboravnost, kako da ojača memoriju[4][5] i uzroke smrtnosti[6] Ishak Ibn Hunain (umro 910.) je takođe pisao o lečenju zaboravnosti.

Dok se broj starih osoba i prosečnog životnog veka povećava od 14. veka, društvo teži da razmotri brigu o starima u odnosu na porodično pitanje. To nije bilo do 19. veka, industrijske revolucije, koja ideje pomera u korist društvene zaštite sistema, i tad nastaju prvi domovi za negu starih.[7]

Neki pioniri, kao što su Mišel Ežen Ševreul koji je živeo 102 godine, su verovali da je starenje pojam koji treba posebno da se izučava.

Toga nije bilo do 1940-ih kada su pioniri poput Džejmsa Birena počeli da istražuju polje gerontologije. Grupa ljudi različitih profesija koje su obuhvatale rad sa starima je osnovala Gerontološko društvo Amerike 1945. godine. Dve decenije posle Džejms Biren je osnovao istraživački centar posvećen studiranju starenja – Etel Persi Andrus[8] gerontološki centar na univerzitetu Južne Kalifornije.[9][10] Studije u Baltimoru su počele 1958. godine s namerom da prate psihičko zdravlje ljudi srednjih godina i starijih osoba, putem testiranja svake dve godine po određenim psihološkim standardima. U 1967, Univerzitet Južne Floride i Univerzitet Severnog Teksasa su primili Stari Amerikanci akt o stipendiranju, od strane U. S. Administracije za Stare, za pokretanje prvog studijskog programa iz gerontologije i prve master studije. Godine 1975, na Univerzitetu Južne Kalifornije škola Leonard Dejvis škola Gerontologije[11], sa Birenom kao osnivačem, postaje prva škola Gerontologije u okviru univerziteta i prva je ponudila doktorske studije. Od tad su počele da se osnivaju mnoge druge škole i odeljenja za gerontologiju.

Uopšteno govoreći, gerontologija je u Sjedinjenim Državama cvetala od 1967. do danas, kad se nude na mnogim univerzitetima svi nivoi naučnih studija. Jedan od pionira gerontologije, Robert Nil Batler, se borio za negu i poštovanje starih. Batler je osvojio Pulicerovu nagradu za svoju knjigu pod naslovom Zašto Opstati?Biti star u Americi (Why Survive?Being Old In America), gde govori kako se ljudi ne obaziru na stare, kako su maltretirani, čak i zlostavljani. On u svojoj knjizi govori da mi kao društvo moramo da promenimo način na koji se ophodimo prema starima. Drastičan porast starog stanovništva u post-industrijskim zapadnim zemljama doveo je gerontologiju do najbrže rastućih polja nauke.

Od 1950-ih do 1970-ih, polje istraživanja je uglavnom socijalno i bavi se staračkim domovima i zdravstvenom zaštitom. Međutim, istraživanje Leonarda Hejflika iz 1960-ih (koje pokazuju da će se ćelijske linije kultura podeliti samo 50 puta) je pomoglo istraživanju posebne grane, biogerontologije. Postalo je očigledno da samo lečenje starosti nije dovoljno. Razumevanje procesa starenja i šta uraditi povodom toga je postalo problem.

Izučavanje i zainteresovanost za biogerontologiju je takođe porasla kada je Santija Kenija prezentovala svoj projekat o pomeranju granice umiranja kod nižih oblika života poput voćnih mušica, crva i kvasca. Značajan pomak u povećanju životnog veka je primećen i kod sisara poput miševa i pacova putem intervencija kao što je kalorijska intervencija i mutacijom insulinu sličnog faktora rasta 1. Međutim, do sada kod čoveka nikakav značajan pomak nije uočen.

Biogerontologija uredi

Biogerontologija je podoblast gerontologije koja se bavi biološkim procesima starenja, njegovim evolutivnim poreklom i potencijalnim sredstvima kojim može da se interveniše u tom području. To uključuje interdisciplinarna istraživanja uzroka biološkog starenja, efekata i mehanizama. Konzervativni biogerontolozi kao, što je Leonard Hejflik, su predvideli da je vrhunac ljudskog života 92 godine,[12] dok su drugi poput Džejmsa Vaupela predvideli da u industrijskim zemljama biti 100 godina za decu rođenu posle 2000. godine, a neke ankete biogerontologa predviđaju oko 2 ili više stotina godina,[13] sa Obri de Grejem koji nudi „probni rok“ koji sa adekvatnim finansiranjem istraživanja staranja, kao što je Strategija za zanemarivanje starenja,“imamo 50/50 šanse za razvijanje tehnologije za 25 do 30 godina, koja će dužinu čovekovog života povećati na 1000 godina.[14]

Biomedicinska gerontologija, poznata i kao eksperimentalna gerontologija, je podoblast biogerontologije koja nastoji da uspori, spreči, pa čak i preokrene starenje u podmlađivanje kod ljudi i životinja. Sprečavanjem starenja kod životinja, terapije bi sprečile senilne bolesti i slabosti, i proširile bi prosečnu i maksimalnu družinu čovekovog života. Mnogi „produživači života“ veruju da bi čovekov život mogao da se produži, ako ne uskoro, onda u sledećem veku. Optimisti poput Obri de Greja veruju da se čovek koji će živeti 1000 godina već rodio. Gerontolozi se razlikuju prema tome da li proučavaju starenje kao proces koji treba da se spreči i onih koji misle da treba da se samo produži, iako se većina slaže da će produženje životnog roka teći lečenjem senilnih bolesti i slabosti, mnogi misle da maksimalan životni rok ne može da se promeni i da je nepoželjno da se pokušava.

Za razliku od gerontologije, u gerijatriji se proučava tretman bolesti u starenju. Obe grane naučnici smatraju bitnim u proučavanju starenja.

Biološke teorije starenja uredi

Postoje brojne teorije starenja od kojih ni jedna nije prihvaćena. Postoji širok spektar teorija starenja sa različitim uzrocima starenja i svaka od njih pokazuje greške drugih teorija. Bez obzira na teoriju zajedničko je da starenje označava smanjenje funkcije tela.[15]

Teorija trošenja (Wear and Tear) uredi

Teorija trošenja ukazuje na to da dok pojedinac raste i stari jedinice kao što su ćelije i organi se troše i nisu više upotrebljivi. Naše telo je neprekidno izloženo unutrašnjim i spoljašnjim uticajima koji mu štete, i koji prevazilaze mogućnosti oporavka i „popravljanja“ tela. Zbog ovoga ćelija ne može da se regeneriše i dolazi do mehaničke i hemijske iscrpljenosti. Neki štetni uticaji uključuju hemikalije u vazduhu, hrani i dimu. Drugi štetni uticaji potiču od trauma, virusa, visoke telesne temperature i drugih bolesti.[15]

Genetika uredi

Genetička teorija starenja podrazumeva starenje koje je upisano u gene pojedinca. Prema ovoj teoriji geni diktiraju čovekovu dugovečnost. Programirana ćelijska smrt, ili apoptoza, je određena „biološkim satom“ preko gentskih informacija koje se nalaze u nukleusu ćelije. Geni koji su odgovorni za apoptozu objašnjavaju ćelijsku smrt, ali ne i smrt celog organizma. Porast ćelijskih apoptoza je možda u korelaciji sa starenjem, ali nije uzrok smrti organizma. Faktori sredine u kojoj se nalazi organizam i genetska mutacija mogu ubrzati starenje. U skorije vreme istraživanja su pokazala i faktor epigenetičkog nasleđivanja. Epigenetski sat, koji meri biološku starost ćelija i tkiva, može bit dobar za testiranje različitih bioloških teorija starenja.[16]

Opšti debalans uredi

Teorija opšteg debalansa ukazuje na telesne sisteme, kao što je nervni, endokrini i imuni, postepeno pada i na kraju ne funkcioniše. Razlikuju se načini i brzina opadanja od sistema do sistema.[15]

Akumulacija uredi

Akumulaciona teorija pokazuje da je starenje telesni pad koji proizilazi iz akumulacije elemenata. Elementi mogu da budu strani telu i mogu se uneti iz okoline u telo. Ostali elementi mogu biti posledica ćelijskog metabolizma. Jedan od primera akumulacione teorije je Teorija slobodnih radikala koji utiču na starenje (Free Radical Theory of Aging). Prema ovoj teoriji proizvodi redovnog ćelijskog metabolizma nazivaju se slobodni radikali i oni u interakciji sa ćelijskom membranom i DNK izazivaju nepovratne štete. Novija i sveobuhvatnija teorija akumulacije doktora Obri de Greja pokazuje 7 tipova oštećenja na molekularnom, ćelijskom i unutarćelijskom nivou.[17]

 
Obri de Grej

Teorija slobodnih radikala uredi

Ideja da su slobodni radikali toksični je prvi put izložila Rebeka Geršman.[18] Denham Harman je 1956. predložio teroriju slobnodnih radikala, čak i pokazao da oni izazivaju degradaciju biološkog sistema.[19] Oksidativna oštećenja kod mnogih vrsta akumuliraju se godinama, kao i oksidacioni pritisak slobodnih radikala kiseonika,[20] jer teorija slobodnih radikala potiče od štete koju nanosi reaktivna vrsta kiseonika (RVK).[21] RVK su mali, vrlo reaktivni, molekuli koji sadrže kiseonik koji mogu oštetiti kompleks ćelijskih komponenti kao što su masti, proteini, DNK koji se prirodno generišu tokom reakcija metabolizma. Ovi uslovi se sve vezuju za demenciju, kancer i bolesti srca. Nisu svi prihvatili ovu teoriju, jer ne možemo utvrditi da li prvo slobodni radikali ili starenje dolazi i ako je tako zato ljudsko telo stari. Razumno je da slobodni radikali dolaze tek kad proces starenja počne. U budućnosti bi moralo da se vidi da li stabilizacija slobodnih radikala može da odloži starenje.

Teorija DNK oštećenja uredi

Oštećenje DNK je jedan od mnogih uzroka koji dovode do bolesti u starenju. Stabilnost genoma je definisana ćelijskim mehanizmima popravke, tolerancije na oštećenja i kontrolnom puteva, kojim se sprečava oštećenje DNK. Jedna hipoteza postavljena od strane Đoakino Faile 1958. godine zastupa stanovište da akumulacijom oštećenja na DNK dolazi do starenja. Ovu hipotezu je uskoro razvio Leo Szilard.[22] Ova teorija se menjala vremenom uporedo sa novim istraživanjima koja su pokazala da oštećenje DNK sa mutacijom, ili bez nje, dovodi do starenja.[23] Ako se mogu očuvati DNK i drugi stresori, ako se razvije antikancerski odgovor ćelije razviće se odbrana integriteta ćelije. Ovo može poboljšati zdravlje i životni vek. Proučavanjem oštećenja na DNK i održavanjem genoma u vezi sa starenjem možda pronađe način za lečenje bolesti.

Sociogerontologija uredi

Sociogerontologija je multidisciplinarna podoblast gerontologije koja je specijalizovana za rad sa starima. Sociogerontolozi mogu imati takođe znanja iz socijalnog rada, psihologije, sociologije, psihologije, bolničke nege, demografije i drugih nauka koje se bave društvom. Sociogerontologija je odgovorna za edukaciju, istraživanja i druge šire probleme vezane za stare. Starosni vek čoveka i produžavanje života se izražavaju u brojevima, pa postoji preklapanja sa demografijom. Razlikuje se oni koji studiraju demografsku sliku ljudskog života, od onih koji proučavaju društveno starenje.

Socijalan rad sa starima uredi

Socijalan rad sa starim osobama, poznatiji kao gerijatrijski socijalni rad, posmatra makro i mikro plan rada sa ljudima iznad 60 ili 65 godina, njihove porodice i zajednice, starenje vezano za politiku, i istraživanje starenja. Gerijatrijski socijalni radnici deluju putem savetovanja, direktnog rada sa starima i organizovanjem brojnih seminara i treniranja osoblja posebno kada su u pitanju onkolški centri, bolnice, starački domovi. Posmatrajući na makro nivou, gerijatrijski socijalni radnici u državnim zdravstvenim službama, na univerzitetima i fakultetima, kao i u zdravstvenim upravama.

Sociološke teorije starenja uredi

Prema Denefer, starenje je proces interakcije pojedinca sa sredinom, gde oni obostrano utiču. Nekoliko teorija starenja su razvijene da bi se pratilo starenje starijih ljudi u društvu, kao i kako se oni menjaju dok stare.[24]

Normalna teorija starenja (Activity theory) uredi

Normalna teorija starenja je razvijena i razrađena od strane Kavana, Havigursta i Albrehta. Prema ovoj teoriji, lična uverenja pojedinca formiraju se na osnovu njegovog društvenog odnosa. Da bi starije osobe zadržale moralne principe, moraju da se oslobode uloga kao što su najčešće uloge na poslu ili supružnička uloga.[24] Aktivnost je bolja od neaktivnosti jer doprinosi blagostanju na više nivoa. Zbog poboljšanja opšteg zdravlja i prosperiteta kod starijeg dela populacije, ova teorija je verodostojnija nego pre šest decenija kad ju je Havingurst predložio. Ova teorija je primenljiva na stabilno, post-industrijsko društvo koje nudi starima brojne mogućnosti da učestvuju u društvu. Slabost je ta da neke osobe ne mogu da održavaju sredovečan način života zbog raznih ograničenja, nedostatka prihoda ili nedostatka želje da to i budu. Mnogi stari nemaju sredstava za održavanje aktivne uloge u društvu. Sa druge strane postoje stariji koji insistiraju na brojnim aktivnostima iako nisu u stanju da ih izvode, kao što je vožnja sa oslabljenim vidom i brojne aktivnosti održavanja kuće za koje je potrebna potpuna vitalnost tela. Na taj način oni poriču svoju nestabilnost i izlažu se nesigurnim aktivnostima.[25]

Teorija povlačenja uredi

Teoriju povlačenja su razvili Kaming i Henri. Prema ovoj teoriji, starije osobe i društvo su angažovani odvojeno jedno od drugog. Primer međusobne odvojenosti je povlačenje iz posla. Ključna pretpostavka ove teorije je da starije osobe gube „ego-energiju“ i sve više postaju zaljubljeni u sebe. Osim toga, oslobađanje od drugih obaveza održava moral, a ne učešće u društvenom radu. Postepeno povlačenje iz društvenih uloga održava ravnotežu u društvu i promoviše oslobađanje starih od posla. Time se sprovodi kapital, znanje i moć sa starijih generacija na mlađe. To omogućava da društvo nastavi vredno da radi i nakon što stari umru. Slabost: Ne postoji baza dokaza koja može da podrži ovu teoriju. Osim toga, mnogi stari žele da ostanu okupirani i uključeni u društvu. Povlačenje na neki način može biti i štetno po društvo. I zbog toga je većina gerontologa ovu teoriju odbacila.[25]

Teorija kontinuiteta uredi

Teoriju kontinuiteta je ne moguće postići u realnosti. S jedne strane, pokušaj uspostavljanja kontinuiteta predstavlja da sistem ostane homogen, ujednačen, nepromenljiv pa čak i dosadan. Ova teorija kontinuiteta nije baš primenljiva na ljudsko starenje. Sa druge strane, dinamička teorija kontinuiteta predstavlja jedan stabilan sistem koji istrajava tokom vremena, ali omogućava niz promena koji pruža osnovnu strukturu. Osnovna struktura je koherentna: ona ima uredan i logički odnos delova koji su zajedno prepoznatljivi i razlikuju se od drugih. Dinamički koncept je razvijen i primenjen na problem adaptacije normalnog starenja.[26] Centralna premisa teorije kontinuiteta, u pravljenju izbora tokom adaptacije, da odrasli, sredovečni i stari pokušavaju da sačuvaju i održe postojeće unutrašnje i spoljašnje strukture i da žele da ostvare taj cilj pomoću kontinuiteta (primenjivanje familijarnih strategija u krugovima familije). Tokom srednjih i poznih godina, odrasle prethodno iskustvo vodi da koriste kontinuitet kao primarnu adaptivnu strategiju za suočavanje sa promenama vezanim za obično starenje.[27]


Teorija starosne stratifikacije uredi

Prema ovoj teoriji, starije osobe rođene u različitim vremenskim periodima formiraju kohorte koje definišu "starosne slojeve". Postoje dve razlike između slojeva: hronološka starost i istorijsko iskustvo. Ova teorija čini dva argumenta. 1. Starost je mehanizam za regulisanje ponašanja i kao rezultat određuje pristup pozicijama moći. 2. Generacijske kohorte igraju važnu ulogu u procesu društvenih promena.[24]

Teorija životnog ciklusa uredi

Prema ovoj teoriji, starenje je proces koji traje od rođenja do smrti. Starenje uključuje društvene, psihološke i biološke procese. Osim toga, iskutvo tokom starenja je oblikovano na onovu kohorte u kojoj je individua i na osnovu efekta određenog perioda.[24]

Kumulativna prednost / nedostatak teorija uredi

Prema ovoj teoriji, koja je razvijena tokom početkom 1960-ih od strane Dereka Prajsa i Roberta Mertona, nejednakosti imaju tendenciju da postanu izraženiji tokom starenja. Paradigma ove teorije ogleda se u poslovici „Bogati postaju bogatiji, a siromašni postaju siromašniji“. Prednosti i mane tokom ranog života imaju veliki uticaj širom životnog veka. Međutim, prednosti i mane u srednjem životnom dobu imaju direktan uticaj na ekonomsko i zdravstveno stanje u kasnijem životu.[24]

Reference uredi

  1. ^ a b Hooyman, N.R.; Kiyak, H.A. (2011). Social gerontology: A multidisciplinary perspective (9th izd.). Boston: Pearson Education. ISBN 978-0-205-76313-9. 
  2. ^ Howell, Trevor H. (1987). „Avicenna and His Regimen of Old Age”. Age and Ageing. 16 (1): 58—59. PMID 3551552. doi:10.1093/ageing/16.1.58. 
  3. ^ Ammar, S (1998). „Vesalius” (PDF). Official Journal of the International Society for the History of Medicine. 4: 48. 
  4. ^ „Ibn al-Jazzār, Abū Ja‘far Ahmad ibn Ibrāhīm ibn Abī Khālid (d. 979/369)”. Islamic Medical Manuscripts. U.S. National Library of Medicine. Pristupljeno 24. 9. 2013. 
  5. ^ [Geritt Bos, Ibn al-Jazzar, Risala fi l-isyan (Treatise on forgetfulness), London, 1995 ]
  6. ^ „Al Jazzar”. Arhivirano iz originala 6. 7. 2008. g. Pristupljeno 26. 12. 2015. 
  7. ^ „Specialized literature”. Islamic culture and medical arts. U.S. National Library of Medicine. Pristupljeno 24. 9. 2013. 
  8. ^ „Ethel Percy Andrus”. USC Davis School of Gerontology. Arhivirano iz originala 16. 7. 2013. g. Pristupljeno 25. 6. 2013. 
  9. ^ „USC Andrus Gerontology Center”. Arhivirano iz originala 26. 2. 2012. g. 
  10. ^ Liebig, Phoebe S.; Birren, James E. (2003). „The Andrus Center: A tale of gerontological firsts” (PDF). Contemporary Gerontology. 10 (1): 7—12. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 7. 2010. g. Pristupljeno 23. 8. 2010. 
  11. ^ „Leonard Davis”. USC Davis School of Gerontology. Arhivirano iz originala 7. 6. 2013. g. Pristupljeno 25. 6. 2013. 
  12. ^ Watts, G (jun 2011). „Leonard Hayflick and the limits of ageing”. Lancet. 377 (9783): 2075. PMID 21684371. doi:10.1016/S0140-6736(11)60908-2. 
  13. ^ Richel, Theo (decembar 2003). „Will human life expectancy quadruple in the next hundred years? Sixty gerontologists say public debate on life extension is necessary”. J Anti-Aging Med. 6 (4): 309—314. PMID 15142432. doi:10.1089/109454503323028902. 
  14. ^ de Grey, Aubrey D. N. J.; Rae, Michael (2008). Ending Aging. St. Martin's Griffin. str. 15. ISBN 978-0-312-36707-7. 
  15. ^ a b v Taylor, Albert W.; Johnson, Michel J. (2008). Physiology of Exercise and Healthy Aging. Human Kinetics. ISBN 978-0-7360-5838-4. 
  16. ^ Horvath, S (2013). „DNA methylation age of human tissues and cell types”. Genome Biology. 14 (R115): R115. PMC 4015143  . PMID 24138928. doi:10.1186/gb-2013-14-10-r115. Arhivirano iz originala 20. 01. 2018. g. Pristupljeno 27. 12. 2015. 
  17. ^ de Grey, Aubrey (8. 1. 2003). „An engineer's approach to the development of real anti-aging medicine”. Sci Aging Knowledge Environ. 2003 (1): VP1. PMID 12844502. doi:10.1126/sageke.2003.1.vp1. 
  18. ^ Fenn, Rebecca; Gilbert, DL, Nye, SW, Dwyer, P, and Fenn WO; Nye, Sylvanus W.; Dwyer, Peter; Fenn, Wallace O. (7. 5. 1954). „Oxygen poisoning and x-irradiation: a mechanism in common”. Science. 119 (3097): 623—626. Bibcode:1954Sci...119..623G. PMID 13156638. doi:10.1126/science.119.3097.623. 
  19. ^ Harman, D (novembar 1981). „The aging process”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 78 (11): 7124—7128. PMC 349208  . PMID 6947277. doi:10.1073/pnas.78.11.7124. 
  20. ^ Hagen, Bruce N; Shigenaga, MK; Hagen, TM (septembar 1993). „Oxidants, antioxidants, and the degenerative diseases of aging”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 90 (17): 7915—7922. Bibcode:1993PNAS...90.7915A. PMC 47258  . PMID 8367443. doi:10.1073/pnas.90.17.7915. 
  21. ^ Beckman, KB; Ames, BN (april 1998). „The free radial theory of aging matures”. Physiol Rev. 78 (2): 547—581. PMID 9562038. 
  22. ^ Szilard, Leo (januar 1959). „On the nature of the aging process”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 45 (1): 30—45. PMC 222509  . PMID 16590351. doi:10.1073/pnas.45.1.30. 
  23. ^ Freitas, AA; de Magalhaes, JP (Jul—Oct 2011). „A review and appraisal of the DNA damage theory of ageing”. Mutat Res. 728 ((1–2)): 12—22. PMID 21600302. doi:10.1016/j.mrrev.2011.05.001. Pristupljeno 7. 5. 2013.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  24. ^ a b v g d Phillipson & Baars 2007, str. 68–84
  25. ^ a b VickyRN. (August 2, '09). Theories of Aging (Part 3) - Sociological Theories. Retrieved Friday, April 20, 2012, from http://allnurses-breakroom.com/showthread.php?t=412760
  26. ^ Blalock 1982
  27. ^ Hage 1972

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Gerontologija na Vikimedijinoj ostavi.

https://en.wikipedia.org/wiki/Aubrey_de_Grey

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Геронтологија&oldid=27551952”