Gejša
Gejša (芸者), Gejko (芸子) ili Gejgi (芸妓) su tradicionalne japanske ženske zabavljačice, čija se veština ogleda u umeću različitih umetničkih izvođenja i stilova poput muzike i plesa. Sama reč gejša, sastoji se iz ideograma (芸 - gej) što znači umetnost i (者 - ša) što znači osoba. Gejša bi se tako najbolje prevelo kao umetnik ili izvođač. Što se tiče naziva gejko, on se više odnosio na gejše zapadnog Japana, pogotovu one poreklom iz Kjota.
Devojčice koje bi tek krenule sa obukom u kući gejša (okija), nazivale su se majko (舞子 ili 舞妓 - u bukvalnom prevodu dete plesa), hangjoku (半玉 - u bukvalnom prevodu polu dragulj) ili još o-šaku (御酌 - u bukvalnom prevodu ona koja sipa piće). Žene koje bi se pridružile zajednici gejša nisu bile obavezne da započnu karijeru kao majko već i kao gejše. Međutim, veoma često je bila potrebna dodatna obuka kao bi se rafinisao kvalitet izvođenja i u slučaju majko i gejše. Čim bi premašila 21 godinu, devojka bi se smatrala starom i nije bila u mogućnosti da postane majko već samo gejša. One koje bi se ipak odluče da prvo započnu obuku kao majko imale bi kasnije znatne privilegije kao gejše.
Jedino u Kjotu i dalje postoji pravilo da devojke mlađe od 18 godina mogu da započnu trening kao moderne majko (čak od 15. godine); dok Tokijske hangjoku obično započinju sa 18 godina. Istorijski gledano, devojčice još od najranijih dana (3-5 godina) bi započinjale obuku. Početnički rangovi šikomi (šegrt ili sluga) i minaraj (neko ko uči posmatranjem) su znali da traju godinama, što je znatno duže nego u savremeno doba. Okija (kuća gejša) bi se starala o majko, dobavljala joj hranu, smeštaj, odeću (kimono) i sl. Tek nakon što bi majko postala gejša i isplatila dugove okiji, mogla bi da se osamostali i radi za sebe.
U narodu se i dalje kaže da gejše žive u paralelnoj stvarnosti koju one nazivaju karjukaj (花柳界 - sveta cveća i vrba). Pre nego što su iščezle, oiran (kurtizane) su se nazivale šarenim cvećem a gejše vrbama zbog svog umeća, ljupkosti i gracioznosti.
Poreklo gejša uredi
Još tokom VII veka javlja se vrsta ženskih zabavljačica saburuko (sluškinja), poreklom iz izbeglih porodica. Neke od njih su radile kao prostitutke, a one obrazovanije su mogle da priušte zaradu zabavljanjem elitne klijentele tokom društvenih okupljanja. Nakon premeštanja carskog dvora u Hejan-kjo (današnji Kjoto) tokom 794. godine, naziru se i počeci kulture gejša. Takođe dolazi i do sve veće popularnosti širabjoši (白拍子) plesačica.
U tradicionalnom Japanu, seksualne usluge nisu bile ni zabranjivane niti smatrane tabuom; čak i sa religijskog aspekta šintoizma. Iz tog razloga većina oženjenih muškaraca se lako predavala uživanjima i nije ostajala verna, dok se idealizovani uzor žene ogledao u figuri umerene majke i domaćice. Prema konfučijanskom običaju (preuzetom iz Kine), ljubav i erotičnost nisu imali primat i smatrani su nižim vrednostima. Stoga bi muškarci često odlazili kod kurtizana, tzv. judžo (遊女) kako bi uslišili svoje potrebe za fizičkom ljubavi i strastvenim osećanjima. Međutim, tokom 1617. godine šogunat osniva ljubavne kvartove okružene zidovima, izvan kojih prostitucija postaje ilegalna. Unutar njih su morale biti zavedene sve osobe koje bi se bavile takvom vrstom poslovanja. Najviši rang među judžo imale su oiran (preteča gejša) koje su imale posebne umetničke nastupe. Najčešće bi izvodile erotske plesove i satire koji su se nazivali kabuku (divlji i nečuveni), kao preteča kabuki pozorišta.
Ovakvi ljubavni kvartovi brzo su postali glamurozna mesta zabavljanja, nudeći više od samo erotskih usluga. Kurtizane visokih rangova su često plesale, pevale i svirale svojim klijentima. Neke su čak postajale poznate pesnikinje i kaligrafkinje. Postepeno su se sve više klasifikovale i delile, da bi se na kraju istakao jedinstveni vid čistog zabavljanja. Krajem XVII veka javljaju se prve gejše koje su zapravo bili muškarci i imali ulogu zabavljača klijenata; onih koji bi čekali početak nastupa tada popularnih oiran zabavljačica.
Prve ženske gejše, javljaju se u vidu mladih tinejdžerki tzv. odoriko (male igračice), u čiji trening je dosta ulagano. Odoriko su mogle biti unajmljivane kao čedne plesačice; trend veoma popularan tokom 1680-ih godina. Najčešće su unajmljivane od strane privatnih kuća samuraja i drugih bogatih i elitnih članova društva. Od početka XVIII veka većina ih je prešla u prostituciju, a one koje više nisu bile tinejdžerke (nisu se mogle voditi kao odoriko) menjale su svoja imena, neretko preuzimajući ime gejša. Smatra se da je prva žena koja se nazvala gejša, prostitutka iz Fukagave po imenu Kikuja, iz 1750. godine. Ona je bila veoma talentovana pevačica i odlično svirala šamisen. Svojim izvanrednim izvođenjima, uticaće na popularizaciju gejša. Kako se zainteresovanost povećavala tokom 1760-ih i 1770-ih, mnoge devojke su se odlučivale na isključiv prelazak u sferu zabave koje nije podrazumevala i prostituciju.
Gejšama koje su se nalazile u ljubavnim kvartovima bilo je zabranjeno da se bave prostitucijom, kako ne bi ugrozile dominaciju oiran. Dok je kurtizanama bilo dozvoljeno da naplaćuju seksualne usluge, gejše su se znatno probile svojim zabavljačkim umećem i erudicijom. Do 1800-tih zvanje gejša se počelo smatrati ženskom profesijom (iako danas postoji veliki broj muških gejša). Najzad, popularnost oiran kurtizana je postepeno opadao, da bi naposletku izašao iz mode za razliku od šik tzv. iki modernih gejša. Legalizovan vid prostitucije u Japanu je trajao čak do početka XX veka.
Tokom Drugog svetskog rata došlo je do velikog pada što se tiče umetničkog razvoja gejša; većinom zato što su žene bile obavezane društveno korisnim radom u fabrikama i drugim industrijama Japana. Takođe, same gejše dosta gube na reputaciji tokom ovog perioda pošto su se neke bavile prostitucijom imajući američke vojnike kao klijentelu. Nakon završetka rata određen broj žena se vraća u ljubavne kvartove, odbijajući da prihvati nametanje zapadnjačke kulture. One koje su se vratile pokušavaju da održe onu prvobitnu sliku gejša još iz perioda feudalnog Japana.
Nema sumnje da je u periodu pre Drugog svetskog rata dolazilo do raznih vrsta ucena gejša u vidu prinudnog seksualnog odnosa, kao i kupovine čednosti devojaka. Nakon okončanja rata, dolazi do njihovog ponovnog širenja i regrupisanja. Tokom 1960-ih dolazi do naglog ekonomskog razvoja Japana kada se gejše konačno ponovo ujedinjuju, ali ovaj put zaštićene ljudskom pravima i bez ikakvih ucena. Kao slobodne žene, moderne gejše su u mogućnosti da biraju svoje ljubavnike po želji a svojim umećem i veštinama nastavljaju kulturno nasleđe Japana.
Pre rata, čednost jedne majko bi bila postavljana na aukciju tzv. mizuage (水揚げ). Ovaj postupak koji je zvanično ukinut tokom 1959. godine, smatran je normalnom procedurom inicijacije jedne majko u gejšu, tokom ranog XX veka. Uvođenjem obaveznog školovanja se dodatno smanjuje broj mladih devojaka koje se odlučuju na takav korak.
Rangiranje i izgled gejša uredi
Takozvane gokagaj iz Kjota podpadaju u ljubavne kvartove takođe poznate i kao hanamači (花街); neki od najprestižnijih su Gion Kobu, Pontočo i Kamišičiken. Ovi kvartovi su jedni od najekskluzivnijih mesta koje posećuju neki političari i bogati poslodavci. Međutim, sa druge strane postoje i gejše toplih izvora koje se u Japanu tretiraju kao obične prostitutke. One su takođe obučene da pevaju i sviraju kao prave gejše ali su na mnogo manjoj ceni.
Izgled jedne gejše se učestalo menja tokom njene karijere. Počevši od prenaglašene šminke kratko crtanih obrva (kao indikacije nedovoljne zrelosti), kitnjaste frizure kanzaši (različite ukosnice označavaju specifične stadijume napredovanja mlade devojke) i jarko obojenog kimona mlađih majko, starije gejše su obično suptilnije obučene i našminkane.
Tradicionalna šminka početničke gejše se sastoji iz debelog sloja bele boje kao osnove lica, jarko crvenog karmina i crveno-crnih akcenata oko očiju i obrva. Ranije se bela maska pravila na bazi olova ali nakon što je utvrđeno da je otrovna (izazivala je kožne i leđne probleme starijim gejšama) krajem Mejdži perioda zamenjuje je maska od pirinčanog praha.
Samu veštinu šminkanja je teško savladati i predstavlja dugotrajan proces. Šminka se nanosi pre oblačenja kimona kako se ne bi isprljao. Da bi se nanela, potrebno je prethodno obložiti lice sredstvom na bazi voska ili ulja tzv. bincuke-abura. Sledeći korak se sastoji u pravljenju smese belog praha i vode koja se nanosi na telo pomoću bambusove četkice. Bela šminka ima funkciju maskiranja grudi, vrata i lica i nanosi se istim tim redosledom. Ostavlja se jedino par otkrivenih mesta na telu u obliku engleskog slova (W ili V) i to u predelu vrata. Ovaj deo tela se naziva unadži (項) i ima veoma erotičnu konotaciju u japanskoj kulturi kojom se naglašava iluzija maske. Nakon nanošenja osnovne bele podloge, sunđerastim predmetom se otklanja suvišna vlaga i dodatno učvršćuje podloga. Zatim sledi crtanje obrva, koje se tradicionalno vršilo pomoću uglja. Međutim, u današnje vreme prešlo se na upotrebu savremene šminke. Majko obično dodaju crvene akcente oko očiju i crne oko obrva. Karmin se nanosi pomoću male četkice, a sama smesa se pravi rastvaranjem pigmenta u vodi kojoj se dodaje i kristalnog šećera radi većeg sjaja. Gejše skoro nikada ne nanose karmin u potpunosti na obe usne. Običaj je da se ruž nanosi samo na polovinu donje usne a da se gornja ostavlja belom u slučaju majko tokom njene prve godine treninga (kasnije se boji i gornja). Gejše koje su tek prošle ceremoniju inicijacije će obično obojiti samo gornju usnu u potpunosti; dok će one iskusnije bojiti gornju u potpunosti ili stilizovano (ne prati oblik usne) a donju crtajući u obliku oblih linija koje ne prate konture usne (nalik pupoljku).
Majko će pri kraju svoje konačne obuke često obojiti svoje zube u crno na određeni vremenski period. Ovakva tradicija bojenja, tzv. ohaguro (お歯黒) je bila česta i među udatim ženama u Japanu, a i još ranije je postojao takav trend na carskom dvoru. Ovaj običaj se najčešće sprovodio pošto su zubi počeli da deluju žuto u poređenju sa belinom maske.
Tokom svoje prve godine obuke, majko će skoro stalno biti teško našminkana. Tokom njene inicijacije, pomagaće joj njena mentorka (iskusnija gejša) tzv. onesan (u bukvalnom prevodu starija sestra) ili gazdarica kuće okasan (u bukvalnom prevodu majka). Nakon trogodišnjeg treninga, majko će preći na malo umereniju šminku kako bi se istakla njena prirodna lepota. Međutim, pri formalnim dešavanjima, zrela gejša će i dalje nositi belu masku. Starije gejše (preko trideset godina) će nositi belu masku jedino tokom specijalnih plesova.
Početnička gejša će obično nositi šareniji kimono sa ekstravagantnim obijem, pri čemu je obi uvek svetliji od kimona kako bi se naglasio kontrast i egzotičnost. Majko iz Kjota nose obi uvezan u stilu darari, dok Tokijske hangjoku nose razne stilove vezivanja (uključujući tajko musubi). Starije gejše Kjota obično nose svedenije stilove poput tajko musubi (太鼓結び), čvora karakterističnog za udate žene. Tokijske i kanazava gejše obično nose janagi musubi (柳結び), tajko musubi (太鼓結び), cunodaši musubi (甬出結び).
Vidi još uredi
Literatura uredi
- Aihara, Kyoko (2000). Geisha: A Living Tradition. London: Carlton Books. ISBN 978-1-85868-937-1.
- Ariyoshi Sawako, The Twilight Years. Translated by Mildred Tahara. New York: Kodansha America, 1987.
- Burns, Stanley B.; Burns, Elizabeth A. (2006). Geisha: A Photographic History, 1872–1912. Brooklyn, N.Y.: powerHouse Books. ISBN 978-1-57687-336-6.
- Downer, Lesley (2001). Women of the Pleasure Quarters: The Secret History of the Geisha. New York: Broadway Books. ISBN 978-0-7679-0489-6.
- Foreman, Kelly. "The Gei of Geisha. Music, Identity, and Meaning." London: Ashgate Press, 2008.
- Ishihara, Tetsuo (1993). Nihongami no Sekai: Maiko no kamigata (The World of Traditional Japanese Hairstyles: Hairstyles of the Maiko). Kyōtō: Dōhōsha Shuppan. ISBN 978-4-8104-1294-9. Nepoznati parametar
|coauthor=ignorisan [|author=se preporučuje] (pomoć) - Mineko Iwasaki, with Rande Brown. Geisha, A Life (also known as Geisha of Gion). . New York: Atria Books. 2002. ISBN 978-0-7434-4432-3.. ISBN 978-0-7567-8161-3. ISBN 978-0-7434-3059-3.
- Masuda, Sayo (2003). Autobiography of a Geisha. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-12950-3. Nepoznati parametar
|coauthor=ignorisan [|author=se preporučuje] (pomoć) - Scott, A.C. The Flower and Willow World; The Story of the Geisha. New York: Orion Press, 1960.
