Glatki mišić
Glatko mišićno tkivo (lat. textus muscularis nonstriatus) ulazi u sastav krvnih i limfnih sudova, organa sistema za varenje, dušnika, mokraćne bešike, materice, kože, unutrašnjih mišića oka itd. Ono je specijalizovano za slabe i spore kontrakcije, a inervisano je od strane autonomnog nervnog sistema što znači da ne radi pod uticajem svesti i volje. Za razliku od skeletnog tkiva, ovi mišiću su sposobni za dugotrajne kontrakcije i veoma teško se zamaraju.[1]
Glatke mišićne ćelije su vretenastog oblika i imaju jedno ovalno jedro postavljeno u središnjem delu sarkoplazme. Dužina im se kreće od 20 do 500 µm, a dijametar 2-5 µm. Aktinski i miozinski filamenti su ovde drugačije organizovani, tako da nema poprečne ispruganosti karakteristične za skeletne mišiće.
Aktinski filamenti su pričvršćeni za tzv. gusta tela (engl. dense body), koja su lakolaizovana uz ćelijsku membranu ili su razasuta po citoplazmi. Između gustih tela susednih ćelija ponekad se uspostavljaju intercelularni proteinski mostovi. Među tankim filamentima raspoređeni su i miozinski (debeli), koji imaju duplo veći dijametar ali ih ima 15 puta manje od aktinskih.[2]
Glatki mišići se mogu podeliti na: višejedinične i jednojedinične. Višejedinični mišići su izgrađeni od odvojenih vlakana, koja su inervisana posebnim nervnim završecima i rade nezavisno jedna od drugih. Jednojedinični mišić funkcioniše kao celina, odnosno njega izgrađuju vlakna koja se zajedno kontrahuju i koja su organizovana u listove ili snopove. Elektronskim mikroskopom je utvrđeno da membrane ovih ćelija prianjaju jedne uz druge i da između njih postoje veze (neksusi), koji omogućavaju lako prenošenje potencijala odnosno nadražaja. Ovaj tip mišića se stoga naziva i sincicijalni, a takođe je u upotrebi sinonim visceralni glatki mišići jer oni grade većinu unutrašnjih organa.[2]